YоуТубе поглавља:

00:00:00 Увод и представљање Мила Ломпара
00:00:51 Да ли остаје у политици после ветирања
00:02:01 Може ли Ломпар да окупи националну десницу
00:08:41 Криза институција и притисак преко државног буџета
00:14:34 Кампања против Ломпара са више страна
00:25:17 Одвајање српске националне идеје од Вучића
00:32:35 Право студената на избор и Ломпарови непромењени ставови
00:43:24 Гласање о Ломпару: 59 против и 23 за
00:47:13 Хоће ли подржати листу и бити председнички кандидат
00:50:00 Контакти са опозицијом и одбијање свих страначких листа
00:57:55 Срби у региону и полицентризам српске културе
01:05:29 Косово и Метохија, страни утицај и истрајна борба

У разговору са главним и одговорним уредником „Србин.инфо“ Дејаном Петром Златановићем, Ломпар је опширно говорио о свом даљем политичком ангажману, резултату гласања о његовој кандидатури, праву студената да сами доносе одлуке, поделама на националној политичкој сцени, односу опозиционих странака према студентском покрету, деловању режима Александра Вучића, утицају западних центара и Москве, положају Срба у региону и на Косову и Метохији, као и о културним установама које, према његовој оцени, власт дисциплинује новцем из буџета.

Ломпар није покушао да представи одлуку студената као нешто што немају право да донесу. Напротив, више пута је поновио да је од почетка подржавао њихово право на побуну, слободан избор и грешку, чак и када није био сагласан са свим садржајима протеста. Истовремено је нагласио да ниједан свој став није променио да би се нашао на листи и да после исхода гласања неће тражити место код неке странке.

„Остајем ангажовани интелектуалац“

На директно питање да ли ће остати у политици или му се она „згадила“, Ломпар је одговорио да је одабрао позицију ангажованог интелектуалца. Како је политика великим делом испунила јавни простор, сматра природним да његов јавни рад остане повезан и са политиком. Свој досадашњи ангажман описао је као деловање у правцу афирмације српске националне идеје.

Према његовој процени, Србија присуствује циљаном потискивању и урушавању српске идеје, коју види као део модерног историјског искуства српског народа. Због тога, рекао је, осећа обавезу да помогне да та идеја опстане и, ако буде могуће, да се развија у годинама које долазе. То је уједно и најнепосреднији одговор на питање шта ће радити после ветирања: не најављује повлачење из јавности, већ наставак деловања са позиције интелектуалца који жели да утиче на политичку и културну расправу.

Ломпар, међутим, није обећао да ће лично окупити све странке и покрете националне оријентације. На Златановићеву констатацију да га део јавности види као могући симбол окупљања разједињене деснице, одговорио је да је то тешко због посебних интереса актера и дубоке „кризе опште свести“.

Питање	Ломпаров одговор	Практична последица коју наводи
Да ли напушта јавну и политичку сцену?	Не; остаје ангажовани интелектуалац и заступник српске националне идеје.	Наставља јавно деловање, али не најављује партијску функцију.
Да ли ће бити на некој страначкој листи?	Изричито каже да неће бити ни на једној страначкој листи.	Одбија да од студентске подршке или ветирања прави лични изборни капитал.
Да ли ће подржати студентску листу?	Не изјашњава се, јер би сваки одговор могао бити протумачен као наношење штете студентима.	Задржава политичку дистанцу, али не оспорава студентима право на избор.
Да ли би био председнички кандидат?	Каже да о томе није размишљао и да се о томе може говорити када тема дође на дневни ред.	Нема кандидатуре нити најаве, али нема ни коначног унапред датог одбијања.
Шта тражи од националне опозиције?	Заједнички наступ, кохерентну платформу и излазак из уских страначких интереса.	Једна национална алтернатива која режиму не препушта националне теме.

Криза „опште свести“ и разбијање националне политичке сцене

Ломпар под „општом свешћу“ подразумева способност да се истовремено мисли о целини српског народа, која прелази границе Републике Србије, и о целини српске државе. Оценио је да мало људи данас размишља на том нивоу. Већина, по њему, остаје затворена у лични интерес, док део политичких актера досеже само до страначког интереса, који је и даље парцијалан.

За такво стање директно је оптужио режим, тврдећи да је грађане сводио или на голо преживљавање или на „грабежљивост“, чиме је подстакао индивидуализам који прелази у себичност. У таквом амбијенту, сматра Ломпар, тешко је градити институције, солидарност и политику која би превазилазила лични положај, плату, функцију или посланички мандат.

Уситњеност националне стране политичког спектра за њега није случајна. Ломпар тврди да режим зна да је национална оријентација снажно присутна у друштву и да би, када би била политички артикулисана и независна од власти, могла да постане опасна алтернатива. Зато, према његовом тумачењу, власт подстиче постојање великог броја малих, међусобно конкурентних актера који се крећу на ниским процентима и лакше постају предмет манипулације.

Критику је упутио и национално оријентисаној интелигенцији и политичарима. Оценио је да су превише везани за власт, да мењају правац онако како власт „меандрира“, да нису способни за доследну опозициону улогу и да су, истовремено, веома способни да ускладе личне интересе са интересима власти. Тај слој назвао је „режимском интелигенцијом“, наглашавајући да је управо ту један од главних разлога кризе политичке деснице.

„Политика кривице“, западни утицај и СНС као политички „мутант“

Када говори о спољном утицају, Ломпар пре свега издваја немачку, а шире и западну политичку тактику. Њен важан инструмент, према његовој оцени, јесте „политика кривице“: трајно постављање српских интереса у ниску зону очекивања и слабљење осећаја да људи из различитих крајева припадају истој целини. Као сликовит пример навео је логику по којој човека из Тополе не треба да буде брига шта се дешава у Зајечару, нити човека из Сомбора шта се дешава у Тополи.

Ломпар тврди да су ту политику дуго јавно носили медији које назива „другосрбијанским“, међу којима је именовао „Пешчаник“ и „Данас“, док су њен политички израз, по његовој оцени, били део Демократске странке и ЛДП. Затим је, како тумачи, дошло до промене тактике: створена је Српска напредна странка као политички „мутант“ који на површини нуди фолклорну и националну реторику, а испод ње спроводи агенду коју Ломпар види као суштински сродну „другосрбијанској“.

Његов главни политички захтев јесте зато одвајање српске националне идеје од Александра Вучића. Ломпар одбацује тезу да је српски национализам владао Србијом од 2012. до 2026. године и сматра да се таквим тумачењем одговорност за Бриселски споразум и друге потезе власти пребацује на српску националну политику. Подсетио је да су, према његовим речима, „Пешчаник“ и Весна Пешић својевремено подржавали Вучића и Ивицу Дачића, те да се сада покушава заборавити ко је и како помогао успон актуелне власти.

Институције под буџетским притиском: Матица, САНУ, СПЦ и Српска књижевна задруга

Златановић је у разговору отворио питање зашто национално оријентисани људи, и када су у праву, не умеју да своје идеје претворе у трајне установе попут Матице српске или Српске академије наука и уметности, већ често само реагују на већ завршене догађаје. Ломпар је одговорио да су данашње установе везане за државни буџет и да људи у њима знају да власт, за коју тврди да крши уставне норме, може брзо да им ускрати новац и права.

Тако лични страх и лични интерес, по Ломпару, продиру у институције чија је сврха да представљају општи интерес. Србија је, како је формулисао, из кризе друштва прешла у кризу државе, а из кризе државе у кризу установа. Процес би, упозорава, могао да траје док се не претвори у кризу сваког појединца — кроз рат, велики економски слом, губитак јавне безбедности, раст криминала или нестанак поверења.

Као непосредан пример навео је Српску књижевну задругу, чији је председник, нагласивши да ту функцију обавља волонтерски. После објављивања збирке песама Радована Караџића, Задруга се, према његовим речима, нашла на удару медијског и идеолошког сектора који је тражио да један књижевни садржај буде уклоњен из јавног простора. Ломпар је то описао као покушај политичког комесарства — одређивања ко сме, а ко не сме да постоји у културном памћењу.

С друге стране, навео је да Српска књижевна задруга први пут на конкурсу Министарства културе није добила никакву финансијску подршку, иако је конкурисала неполитичким, историографским издањима. Његово тумачење је да је режим тиме послао поруку да ће, зато што је он политички противник власти и председник Задруге, финансијски угрозити установу стару 135 година.

Ломпар је том примеру придружио и Задужбину Милоша Црњанског, коју води без накнаде од смрти свог професора Николе Милошевића 2007. године. Најавио је објављивање великог тома текстова Милоша Црњанског из листа „Економиста“ у Буенос Ајресу, за које је било потребно пронаћи текстове, утврдити псеудониме и превести материјал са шпанског. Пошто, како каже, није очекивао подршку Министарства културе, новац је обезбедио од донатора и најавио да ће у књизи бити наведено ко из Министарства и конкурсне комисије није желео да подржи издање од више стотина страна Црњансковог текста.

Своје схватање јавног рада повезао је са примером Љубомира Стојановића, за кога је рекао да није узимао хонораре за текстове, што су му у некрологу признавали чак и противници, као и са сећањем Милана Грола на Стојановића. Поента тог поређења била је да јавна независност није бесплатна и да интелектуалац мора бити спреман да плати цену за став који не прилагођава функцији, новцу или политичкој заштити.

Од режима до „Пешчаника“: Ломпар тврди да је био мета са обе стране

Говорећи о кампањи која је претходила гласању о њему, Ломпар је себе описао као јединог јавног актера који је истовремено нападнут са власти и из дела опозиционог и невладиног сектора. Као контраст навео је ректора Владана Ђокића: по његовој оцени, Ђокића је нападала власт, али су га бранили невладина интелигенција, опозиционе странке и спољни чиниоци. За себе каже да такву заштиту није имао.

Навео је да су га пратили, снимали и приказивали у режимским медијима, укључујући „Информер“ и телевизије блиске власти, док су медији попут „Данаса“ и „Пешчаника“, према његовој оцени, прећуткивали тај „ментално-психолошки терор“ јер им није био политички истомишљеник. Именовао је и немачки „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ и новинара Михаела Мартенса, тврдећи да га је Мартенс у том листу помињао четири пута. Тај низ је протумачио као преливање спољнополитичке агенде на део београдске и регионалне штампе.

Описао је и оно што назива „резервном линијом режимске интелигенције“. После његовог говора на трибини ПроГласа у Лучанима 24. децембра 2024, каже, уследио је „хорски напад“ у којем су га називали „фикусом ПроГласа“ и „корисним идиотом“, док су такве нападе поздрављали представници власти, а на поједине критичаре позивао се и сам Александар Вучић. Кампања је, према његовим речима, настављена током 2025. и достигла „размере хистерије“ после његовог Видовданског говора.

Ломпар је критиковао и „Пешчаник“ због рубрике „Из Вучићевог ансамбла“, у коју је, како каже, био уврштен. Подсетио је да је тај портал 16. маја 2012. објавио текст са позивом да се у другом кругу гласа за Томислава Николића, а против Бориса Тадића, док се, како тврди, не може наћи ниједна његова писана или усмена изјава са таквим позивом. Именовао је Ариса Мовсесијана као човека који га је, према Ломпаровом исказу, сврставао уз Николића само зато што је релативно подржавао Војислава Коштуницу.

Своје политичко кретање представио је као доказ аутономије: тврди да је био критичар Слободана Милошевића од почетка до краја, као и политика Зорана Ђинђића, Бориса Тадића, Томислава Николића и Александра Вучића. Политику Војислава Коштунице је, каже, релативно подржавао, али је управо Коштуници поднео оставку када се са њим није слагао. За Ломпара, сагласност са нечијом политиком не значи обавезу да се одобри сваки његов потез.

Шта Ломпар каже о ветирању: 59 против, 23 за

Кључни део интервјуа односио се на процес у којем Ломпар није добио подршку за студентску листу. Он је рекао да су, према јавно саопштеном резултату, 59 гласова била против њега, а 23 за њега. То значи да је од укупно 82 гласа добио нешто више од 28 одсто подршке. Иако су његови пријатељи тај резултат доживели као разочарање, Ломпар га назива одличним: сматра да је, после снажне кампање и унутар „филтрираног“ бирачког тела, више од четвртине учесника подржало националну оријентацију коју представља.

Притом није тврдио да су сви студенти били против њега нити да је студентски покрет идеолошки једнообразан. Напротив, поновио је да је од почетка говорио да је реч о разнородном покрету у којем постоје различите идеје и утицаји. Изразио је уверење да у њему постоји и утицај државних служби, а критиковао је део националне интелигенције који, како каже, књигу некадашњег оперативног руководиоца БИА и сарадника Александра Вучића третира као непогрешив извор. Није рекао да је све што тај човек пише неистинито, већ да се његови интереси морају узети у обзир. Такав однос према служби Ломпар назива „полицијским патриотизмом“.

Око саме листе, Ломпар је навео низ јавних порука које је видео као део притиска. Према његовом исказу, један провладин аналитичар је на режимском порталу тврдио да су стране амбасаде против његове кандидатуре; Бојан Пајтић је у алузији из новембра најавио да Ломпар неће бити на листи; Драган Ђилас је, по његовим речима, рекао нешто слично; а Александар Вучић је потом саопштавао да је Ломпар „избрисан“. Ломпар је указао и на противречност у Вучићевим порукама: ако је већ избрисан, пита како је председник касније могао да говори о подели на студентској листи између оних који су „за Ломпара“ и оних који су „за Ђокића“.

Јавно доступни извештаји су пре овог интервјуа бележили Ломпаров став да не зна да ли је на листи и његово подсећање да су његово уклањање најављивали Пајтић, Ђилас и Вучић. Почетком септембра појавили су се медијски наводи да је одстрањен са листе, али су ти текстови углавном почивали на секундарним изворима и тумачењима. Зато је за овај чланак најважније оно што Ломпар лично саопштава у интервјуу: резултат гласања, његово прихватање права студената да одлуче и одбијање да због исхода пређе на неку страначку листу.

Тема	Шта Ломпар тврди или заступа	Ограничење и контекст
Гласање о његовој кандидатури	Наводи резултат 59 против и 23 за, односно око 28 одсто подршке.	Резултат преноси Ломпар; детаљан записник поступка није приложен уз интервју.
Студентски покрет	Подржава право студената на побуну, слободан избор и могућност да погреше.	Не слаже се нужно са свим садржајима протеста и каже да није управљао њиховим одлукама.
Кампања против њега	Именује режимске медије, „Пешчаник“, „Данас“, Михаела Мартенса, Пајтића, Ђиласа, Вучића и друге актере.	Мотиве и повезаност тих напада износи као сопствено политичко тумачење.
Будући изборни ангажман	Неће бити ни на једној страначкој листи; о председничким изборима сада не одлучује.	Одговор о подршци студентској листи намерно оставља отвореним да јој, како каже, не би нанео штету.
Национална платформа	Тражи српски интегрализам, културну и саобраћајну сарадњу, бригу о Србима у региону и одсуство ратних и територијалних планова.	Представља је као мирнодопску, демократску и толерантну политику.
Косово и Метохија	Вучићеву политику и Бриселски споразум назива издајом и потчињавањем Срба приштинским властима.	Реч је о његовој политичкој и моралној оцени која се заснива на чињеницама; Косово и Метохија су по Уставу део Србије под фактичком контролом албанских сепаратистичких власти у Приштини.

Студенти имају право да изаберу — и да одговарају за избор

Ломпар је нагласио да студентима не оспорава право да изаберу кога желе. Каже да је подржао њихову слободу да се побуне, мада није увек био сагласан са садржајем њихове побуне. Право на побуну, по њему, произлази из самог живота, ситуације и животног доба младих људи. Као и свака слобода, оно укључује могућност грешке, а ако исход буде негативан, одговорност ће бити њихова.

Исто је одговорио и на питање да ли факултети треба поново да буду блокирани током предизборне кампање и да ли школска година треба да буде померена: одлука је на студентима. Он није иницирао њихову побуну после пада надстрешнице, није управљао њиховим поступцима и подршку им је дао када су је тражили. Зато не жели да им сада прописује шта морају да ураде, већ инсистира да сами донесу одлуку и понесу њене последице.

Када га је Златановић питао да ли ће подржати студентску листу или учествовати на њеним трибинама, Ломпар је одбио да одговори. Објаснио је да би, у положају у којем се нашао, свака његова реч могла бити искоришћена против студената. Ако би рекао да подржава листу, неко би, по његовом примеру, могао да тврди да је намерно изазвао повлачење студената из Новог Пазара и нанео штету покрету. Зато се о подршци листи неће изјашњавати.

„Нећу бити ни на каквој листи ниједне странке“

На питање о контактима са патриотском опозицијом, Ломпар је потврдио да је разговарао са људима из Новог ДСС-а, као и са доктором Драганом Милићем, Мирославом Алексићем, Стефаном Парандиловићем, Иваном Костићем и другим актерима. Нагласио је, међутим, да није он тражио те састанке нити после гласања покушава да нађе друго место за кандидатуру.

Његова изјава о томе је недвосмислена: „Нећу бити ни на каквој листи ниједне странке.“ Тиме, каже, доказује да је подршку студентима дао без личних амбиција и да из ње не жели ништа да капитализује. Подсетио је да се на почетку протеста ставио студентима на располагање без услова и да би било нелогично да се сада љути зато што су искористили право избора које им је сам признавао.

Могућу председничку кандидатуру поставио је другачије. На питање да ли би учествовао у председничкој кампањи, одговорио је да о томе није размишљао и упитао зашто би сада размишљао о изборима који још нису непосредна тема. Када му је Златановић пренео да га део публике види као пожељног кандидата, Ломпар је рекао да се о томе може размишљати када то питање дође на дневни ред и да не може унапред дати одговор. То није најава кандидатуре, али није ни трајно одрицање од сваке будуће могућности.

Ставови које није мењао због листе: Караџић, Недић и Михаиловић

Ломпар је инсистирао да током подршке студентском протесту није одступио „ни милиметар“ од ставова које је раније заступао. Као примере је навео одбрану права Српске књижевне задруге да објави књигу песама Радована Караџића, свој став да је генерал Милан Недић био колаборациониста, али не и квислинг, и оцену да је генерал Драгољуб Дража Михаиловић „трагични јунак српске историје“.

То су Ломпарове историјске и политичке квалификације, о којима у стручној и широј јавности постоје оштри спорови. У интервјуу се позвао на аргументе које је изложио у књизи „Манекени лажи“, као и на чињеницу да је амерички председник Хари Труман одликовао Михаиловића. Одбацио је могућност да због изборне кандидатуре мења те ставове и рекао да би могао да поднесе много теже личне последице него што је губитак места на листи.

Посебно је критиковао „Санџачке вести“, које су, према његовом исказу, пред гласање позивале студенте да га не подрже због његовог односа према Михаиловићу. Ломпар је одговорио да је Равногорски покрет у важећем законодавству изједначен са партизанским покретом и да злочине Михаиловићевих јединица нико не треба да спори, али да су тешке злочине починиле и партизанске снаге. Оптужио је тај медиј да примењује различите аршине према злочинима, зависно од тога ко их је починио.

Именовао је и Светислава Басару и Војислава Шешеља, тврдећи да је Басара од Шешеља преузео етикету да је Ломпар „љотићевски идеолог“. Ломпар је то одбацио као измишљотину, наводећи да у својим бројним књигама није писао о Димитрију Љотићу нити је о њему јавно говорио. Ове полемике представио је као пример механизма у којем се, уместо расправе о његовим аргументима, производи дисквалификација његове личности.

Притисак на породично порекло и „полицијски патриотизам“

Ломпар је рекао да су противници истраживали и његово породично порекло, помињали покојног деду по којем носи име и чињеницу да је сахрањен у Бокову код Цетиња. Објаснио је да је његов деда био чиновник Краљевине Југославије, шеф пореске управе и виши порески инспектор у Скопљу, који се после бугарског протеривања државних чиновника 1941. повукао и радио у Чачку, Крагујевцу и Београду.

Навео је и да је његов прадеда погинуо на Тарабошу током црногорске, а затим и српске опсаде Скадра. Пошто у директној породичној линији нису нашли оно што би послужило за дисквалификацију, његови противници су, тврди, тражили друге људе са истим презименом и њихове биографије повезивали са њим. Тај вид јавног деловања назвао је „полицијским патриотизмом“ и тврди да његови заступници постоје и на местима директора института и сарадника председника Републике.

Ломпарова порука националној опозицији: заједно, без „пиљарске рачунице“

Став према изласку национално оријентисаних странака у више колона Ломпар је означио као негативан. Волео би, каже, да оне наступе заједно, са кохерентном и логичном националном платформом, више искрености у међусобним односима и спремношћу да се издигну изнад уског страначког интереса.

Политичаре који све своде на место на листи, новац, функцију или личну видљивост оптужио је за „пиљарску рачуницу“. Ако више странака појединачно има један, један и по или два одсто, сматра да би заједно могле да достигну десетак одсто и унутар тога правично расподеле представнике. Уместо међусобног такмичења испод цензуса, треба да утврде четири или пет кључних ставова и понуде грађанима националну алтернативу.

Средиште те платформе за њега је српски интегрализам: брига о сународницима у Републици Српској и Црној Гори, као и о Србима који су мањина у Хрватској и Северној Македонији. Изричито је одбацио територијалне и ратне комбинације. Српски интегрализам, по његовом објашњењу, треба да се остварује кроз културну политику, културну и саобраћајну сарадњу, правне везе и мирнодопску бригу о народу.

Таква национална алтернатива је, по њему, неопходна да режим више не би могао да узурпира националне теме и да своју политику представља као заштиту државних и народних интереса. Странке које већ дуго делују у парламенту имају мане и Ломпар каже да им је и сам упућивао бројне примедбе, али сматра да још могу да искораче из страначког хоризонта. Ако то не учине, поновиће стару слабост српске политике коју повезује са наслеђем Николе Пашића: свако питање посматраће се кроз број посланика и корист странке, уместо кроз општи интерес.

Између Брисела, Берлина, Вашингтона и Москве

Ломпар је понудио слику политичког простора у којем се домаћи актери ослањају на спољне посреднике. Између Вучића и прозападне опозиције, каже, посредују Брисел, Берлин, Париз или Вашингтон; између Вучића и националне опозиције посредничку улогу има Москва. У таквом „пинг-понгу“, домаће странке постају извршиоци дубљег кретања сила, уместо самостални представници грађана.

Ипак, Ломпар не заступа игнорисање међународних односа. На крају интервјуа нагласио је да утицај страних фактора постоји и да може бити веома штетан, али да политичар ослоњен на народ тај утицај може бар ублажити ако га већ не може уклонити. Не треба се понашати као да Европска унија или Немачка не постоје, али треба имати свест и спремност да им се одупре онда када њихови захтеви угрожавају српске интересе.

Срби у региону и злоупотреба гласача

На питање о довођењу људи из Републике Српске и других крајева да гласају за власт у Србији, Ломпар је такав поступак назвао веома лошим и супротним српском интегрализму. Тиме се, каже, производи унутрашња српска подела и ствара негативна слика о сународницима западно од Дрине, који се у јавном говору своде на „Босанце“ одговорне за изборну победу СНС-а у Београду.

Ломпар је тај језик упоредио са пројектом Бењамина Калаја да се Срби западно од Дрине преименују у „Босанце“. Према његовој оцени, Александар Вучић једно говори када таква подела користи власти у Београду, а супротно када оде у Мркоњић Град. Зато, наглашава, нису пресудне речи већ дела.

Ако се људи незаконито доводе и пријављују да би гласали, Ломпар то назива „криминалном активношћу“ и злоупотребом људи за коју неко мора правно да одговара. Поред законске одговорности, упозорио је и на трајну штету у међусрпским односима, јер се међу грађанима Србије ствара негативна представа о сународницима из Републике Српске, Црне Горе или других средина.

Полицентрична култура, а јединствен народ

Ломпар је опширно бранио тезу о полицентризму српске културе, коју не види као супротност националном интегрализму. Српска култура се вековима развијала у више средишта и под различитим државним оквирима, али је упркос томе остала српска. Као пример навео је дело Захарија Орфелина „Петар Велики“, штампано 1772. у Венецији код Димитрија Теодосија, посвећено руској царици Катарини и писано руском грађанском ћирилицом — а ипак несумњиво део српске књижевности и културе.

Подсетио је и на школу Емануила Козачинског, оснивање Матице српске у Пешти 1826, значај Вуковог круга у Бечу, Његошевог круга и Цетиња, као и на то да Београд постаје средиште укупног српског културног живота тек са јачањем српске државе у другој половини 19. века. Укинути полицентризам значило би, по њему, препустити и напустити делове народа ван једног центра.

Као упоредне примере навео је Немце, Италијане и Русе, чије културе имају више историјских средишта. Чак ни руска култура, каже, не може се свести само на Москву и Санкт Петербург, јер се тиме занемарују Нижњи Новгород и историјска улога Кијева. Пошто је српска култура „контактна“, њени различити центри треба да развијају унутрашње сагласје, а не да једни друге искључују.

Република Српска, Црна Гора, Хрватска и Северна Македонија

Везе са Србима у Републици Српској и Босни и Херцеговини Ломпар види и као обавезу која постоји у оквиру Дејтонског споразума и легалних међудржавних односа. Када је реч о Црној Гори, оценио је да постоји оправдано незадовољство, посебно због статуса српског језика. Сматра да Покрет Европа сад, као владајућа странка, мора узети у обзир чињеницу да језик којим говори највећи број становника не може остати без одговарајућег службеног статуса.

Подсетио је да су Србија и Црна Гора признате као независне државе на Берлинском конгресу и да се историјска Црна Гора разумевала као српска држава. У том контексту цитирао је члан 92 Законика књаза Данила из 1855. године о српском народу и православној вери. То је историјски навод који Ломпар користи у расправи о идентитету старе Црне Горе; не представља уредничку препоруку за савремено уставно уређење, права грађана или однос према другим народима и вероисповестима.

Иако је положај Срба у Црној Гори оценио као бољи него за време режима Мила Ђукановића, оставио је отворено питање да ли је довољно добар и позвао на разговор. За Хрватску је рекао да Европска унија показује „апсолутно слепило“ према идеологији која, по његовом мишљењу, траје вековима, помињући као пример недавни концерт Марка Перковића Томпсона. За Северну Македонију је поновио негативан став о одлуци Српске патријаршије — из контекста се односи на црквено питање и признавање македонске црквене самосталности — али у интервјуу ту тезу није додатно разрадио.

Косово и Метохија: „То је лична карта Вучић–Брнабић режима“

Завршни део разговора односио се на Србе на Косову и Метохији, јужној српској покрајини која је по Уставу Републике Србије саставни део државе, а фактички је под контролом албанских сепаратистичких власти у Приштини. Златановић је указао да се Срби са Косова и Метохије у изборним комбинацијама често третирају као „иностранство“ и да их ни студентска листа ни национално оријентисане странке не стављају међу највидљивије кандидате.

Ломпар је одговорио да је то „учинак“ и „лична карта“ режима Александра Вучића и Ане Брнабић. Док власт говори да Приштина угрожава Србе и за све оптужује Аљбина Куртија, он подсећа да је Српска листа, по директивама Београда, улазила у владу са Куртијем. За померање административне линије и укидање институционалног оквира Србије северно од Ибра одговорност приписује Бриселском споразуму, који је потписао Ивица Дачић, уз сагласност и присуство тадашњег потпредседника Владе Александра Вучића.

Ломпар је то назвао издајом без преседана: у миру и без непосредне ратне или војне претње, Срби су, по његовој оцени, потчињени систему који је према њима дискриминаторан, сегрегациони и штетан. Страх националних и других опозиционих актера да Србе са Косова и Метохије поставе високо на листе повезао је са уверењем да се у Србији ништа не може догодити без одобрења западних, пре свега немачких чинилаца.

Борба као миран, цивилизован и истрајан напор

На више места у интервјуу Ломпар је као пресудно поставио питање: „Хоћете ли да се борите или нећете?“ Под борбом, изричито је објаснио, не подразумева насиље, већ мирнодопски, цивилизован, парламентарни и истрајан напор. Национална политика, сматра, мора да делује међу младима, да се супротставља поретку и да прихвати ризик пораза уместо да одустане пре почетка.

Своје ветирање зато не представља као крај. Позивајући се на Орвела, пренео је мисао да је боље борити се и изгубити него се уопште не борити. Истина, по Ломпару, нема снагу само зато што је изговорена, већ када постоји неко ко је спреман да је заступа и сведочи у јавности. Величину кампање против себе тумачи као посредан доказ да је оно што говори погодило интересе различитих центара моћи.

Независност, поновио је, увек кошта: људи се плаше, склањају, престају да цитирају, а у академском и јавном животу преузимају туђе идеје без признања. Ко жели независност мишљења и понашања мора прихватити тај ризик; ко не жели, није обавезан, али не треба да се представља као независан док истовремено тражи заштиту и корист од власти.

Своју поруку пријатељима који су после исхода гласања пали у малодушност завршио је позивом на истрајност. Политичка и културна борба, рекао је, није фудбалска утакмица која се завршава једним резултатом, већ „утакмица на вечност“. Овој генерацији припала је једна деоница и њен задатак је да је пређе што истрајније.

Закључак: без повлачења, али и без резервне изборне листе

Најважнија нова чињеница из интервјуа јесте да Ломпар, после ветирања, неће прећи на листу Новог ДСС-а, неке друге националне странке или било које друге партије. Његов политички ангажман наставља се у јавном простору, кроз заступање српске националне идеје, критику режима, инсистирање на мирнодопској и парламентарној борби и захтев да национална опозиција наступи заједно.

Према студентима задржава двоструко прецизан став: подржава њихово право да се побуне и сами изаберу, али не прихвата да због њиховог избора промени сопствене идеје. Неће им оспорити одлуку, али се неће ни изјаснити о подршци листи док верује да би његова реч могла да буде употребљена за нове поделе. Суд о томе да ли је таква позиција принципијелна, политички мудра или недовољно одређена припада јавности.

Цео интервју погледајте на YоуТубе каналу „Србин.инфо – канал Центар“.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић