Иако се званично говори о преговорима са мађарским МОЛ-ом и понуди од 2,2 милијарде евра коју је Русија одбила, власт се спрема за радикални потез – преузимање контроле над Нафтном индустријом Србије. Ова мера представљаће тежак ударац пријатељским односима са Русијом, али ће истовремено бити покушај Александра Вучића да купи наклоност Запада и обезбеди даљу подршку за своју све ауторитарнију власт.
Форбес експлицитно наводи да Србија нема значајан утицај на преговоре између Гаспром Нефт и МОЛ-а, а да је рок који је поставио амерички ОФАЦ (22. мај 2026) све ближи. У таквим околностима, национализација се помиње као једино решење којим би држава обезбедила енергетску сигурност и спречила колапс рафинерије у Панчеву. Међутим, овај потез носи велике политичке ризике – пре свега нарушавање односа са Москвом.
Са друге стране, национализација би могла да отвори врата за већу сарадњу са Западом. У условима санкција и притиска САД и ЕУ, Вучићев „преокрет“ би био јасан сигнал да је спреман да жртвује руске интересе у замену за толеранцију према даљој диктатури и репресији над грађанима Србије.
Оваква калкулација већ се назире у позадини: уместо да брани руске интересе, власт ће се представити као „жртва околности“ која је принуђена да делује у интересу националне безбедности.
Вучићева пропаганда већ припрема терен за своје проруски настројене гласаче. Очекује се да ће им се објашњавати како „Србија није имала другог избора“, да је „највише испоштовала Русију“ понудом од 2,2 милијарде евра и да „не бисмо преживели“ без овог корака.
На тај начин ће се покушати да се национализација прикаже као патриотски чин, а не као издаја традиционалног савезника.
Још једна важна последица овог маневра јесте готово неизбежно одлагање избора. Национализација је изузетно непопуларна мера међу делом бирачког тела, а спровођење таквог потеза уочи изборне кампање носило би велики ризик по СНС. Зато се у врховима власти већ разматра сценарио у којем ће се избори „померити“ како би се непријатна одлука спровела без директне везе са гласачком вољом.
Ако се изузме прича о томе како осуђени, анонимни бизнисмен Ранко Мимовић хоће да купи НИС, Вучић за сада нема „кеца у рукаву“ осим национализације, али власт то јавно не признаје. Уместо тога, шаље поруке о „плановима Б и Ц“ како би смирила јавност.
Реалност је, међутим, јасна: Вучић се налази пред тешким избором – или да ризикује сукоб са Русијом и добије западну подршку за наставак своје власти, или да настави да одлаже решење и даље угрожава енергетску стабилност земље.
Јавност остаје у неизвесности, а следеће недеље и месеци показаће да ли ће Вучић заиста повући окидач национализације или ће и даље покушавати да балансира између два табора.
