Pročitaj mi članakPriča o mogućem dugotrajnom sukobu na Bliskom istoku ponovo je otvorila staru raspravu u američkoj javnosti: ko zapravo ima pravo da odlučuje o ratu.
Američki kolumnista, nekadašnji obaveštajac marinaca i bivši inspektor Ujedinjenih nacija za naoružanje Vilijam Skot Riter mlađi smatra da je način na koji je pokrenuta operacija protiv Irana ozbiljno odstupanje od principa na kojima su Sjedinjene Države nastale.
Govoreći za portal Ukraina.ru, Riter podseća na nešto što se, kako kaže, često zaboravlja u političkoj svakodnevici Vašingtona. Prema njegovom tumačenju, očevi osnivači SAD nikada nisu predsedniku dali ovlašćenje da samostalno pokrene rat u ime države.
Ta nadležnost pripada Kongresu i trebalo bi da bude obavezna procedura, a ne stvar političkog raspoloženja. Ipak, dodaje on, u trenutnoj situaciji predsednik je odlučio da deluje bez usklađivanja sa Kongresom, dok su sami kongresmeni, kako kaže, praktično odustali od insistiranja na sopstvenoj ulozi.
Upravo to Riter vidi kao jedan od prvih ozbiljnih signala da se stvari odvijaju mimo uobičajenih pravila.
U međuvremenu, iz Vašingtona stižu procene o mogućem trajanju operacije. Američki ministar odbrane Pit Hegset 4. marta izjavio je da bi vojna operacija protiv Irana mogla da potraje oko osam nedelja. Kako je tada rekao, SAD ulaze u novu fazu operacije čiji je cilj uspostavljanje kontrole nad iranskim nebom.
Kada je reč o samoj odluci o napadu, Riter smatra da ona nije došla iznenada. Donald Tramp, kao vrhovni komandant američkih oružanih snaga, na kraju je taj koji donosi konačne odluke. Ipak, prema njegovim rečima, udar na Iran rezultat je koordinisanog rada vojnih i obaveštajnih struktura Sjedinjenih Država i Izraela.
Izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu, kako kaže Riter, nije bilo potrebno da posebno vrši pritisak na Trampa, jer je američki predsednik već duže vreme bio sklon takvom potezu.
Tome je, tvrdi, doprineo i sastav kabineta – ljudi koji su izrazito naklonjeni Izraelu i među kojima gotovo da nije bilo otpora ideji operacije protiv Irana. Jedini koji su, čini se, pokazivali izvesnu rezervu bili su pripadnici vojnog vrha, pre svega zbog pitanja koliko bi konflikt mogao da potraje. Ipak, predsednik je odlučio da ide dalje.
Šira američka javnost, međutim, deluje prilično podeljeno. Riter napominje da ne može govoriti u ime svih više od 320 miliona Amerikanaca, ali na osnovu ličnog iskustva i razgovora sa ljudima iz svog okruženja kaže da većina građana nije oduševljena idejom još jednog rata na Bliskom istoku.
Istovremeno, veliki deo populacije nema jasnu sliku o stvarnom stanju u Iranu i godinama je izložen narativu koji Teheran predstavlja kao neprijatelja i pretnju. Zbog toga, smatra on, mnogi Amerikanci danas ostaju po strani i uzdržavaju se od jasnog stava, jer su navikli da veruju da je Iran protivnik koji zaslužuje vojni odgovor.
Ipak, postoje i oni koji pamte istoriju odnosa SAD i Bliskog istoka i strahuju da bi zemlja ponovo mogla biti uvučena u dugotrajan sukob koji će koštati života i ogromnih finansijskih sredstava.
Pogled prema Evropi otvara dodatna pitanja. Na Starom kontinentu već se čuju zabrinuti glasovi zbog mogućeg rasta cena nafte i gasa. Ipak, Riter smatra da je Evropa u velikoj meri izgubila političku samostalnost u međunarodnim odnosima.
Po njegovom mišljenju, evropske zemlje su se već odavno uskladile sa politikom Vašingtona, pa je sada kasno govoriti o nezavisnoj poziciji. Kao primer navodi reakciju na odluku Španije da odbije korišćenje svojih baza za napade na Iran. Tramp je, podseća on, odgovorio da ga stav Madrida ne zanima i da će baze koristiti po sopstvenom nahođenju.
Koliko je takva pretnja realna, drugo je pitanje. Riter veruje da Tramp često nastupa kao političar koji testira granice – radi ono što mu prolazi bez ozbiljnog otpora, ali ume i da se povuče ako naiđe na čvrst odgovor. U tom smislu, smatra on, sve zavisi od toga da li će Španija ostati pri svom stavu ili će popustiti.
Evropska zabrinutost zbog energenata, međutim, u ovoj priči deluje gotovo sporedno. Riter otvoreno kaže da ga ta tema lično ne dotiče i dodaje da Evropa, prema njegovom mišljenju, sada plaća cenu sopstvenih odluka.
Podseća da su evropske zemlje same sebe odvojile od najdostupnijih izvora energije – ruske nafte i gasa – i da se posledice toga već vide. U Velikoj Britaniji, napominje, cena gasa je značajno porasla, a troškovi prirodnog gasa dostižu rekordne nivoe, što bi moglo dovesti do finansijskih problema unutar Evropske unije. Sukob na Bliskom istoku, dodaje, mogao bi dodatno da pogorša situaciju i podigne cene energenata još više.
Takav scenario, smatra on, može imati i šire političke posledice. Postoji mogućnost da građani evropskih zemalja počnu da dovode u pitanje odluke svojih političkih elita, za koje Riter tvrdi da često nisu vodile računa o interesima običnih ljudi već o sopstvenim finansijskim i političkim interesima.
Još jedno pitanje koje se sve češće postavlja jeste mogućnost širenja sukoba na okolne države. Riter upozorava da je to gotovo neizbežna opasnost kada se jednom zakorači u rat.
Svaka država koja dozvoli da se njena teritorija koristi kao baza za napad na Iran ili za podršku takvim operacijama, tvrdi on, postaje potencijalna meta iranskih napada. Kao moguće primere navodi Jordan, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein, Katar i Oman.
Istovremeno, na južnom frontu Libana Izrael se suočava sa ozbiljnim otporom Hezbolaha. Paralelno s tim, Sjedinjene Države pomažu iračkim Kurdima, dok Iran odgovara napadima na njihove pozicije, čime se Kurdi ponovo nalaze u centru regionalne krize.
Riter pritom podseća da su Kurdi i ranije često ostajali bez podrške velikih saveznika, sugerišući da bi se sličan scenario mogao ponoviti.
Kada je reč o mogućnosti kopnene operacije SAD u Iranu, Riter smatra da je to veoma komplikovan poduhvat. Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države trenutno nemaju raspoložive snage za takav korak u obimu koji bi bio potreban.
Zbog toga bi se razmere sukoba mogle menjati, ali je ukupna situacija i dalje neizvesna i nestabilna. Rat, kako kaže, ima jednu osobinu koju političari često zanemaruju – kada jednom počne, više ga nije moguće u potpunosti kontrolisati.
Posebnu zabrinutost izaziva pitanje nuklearnog oružja. Riter podseća da su Sjedinjene Države prošlog meseca napustile poslednji sporazum o kontroli naoružanja sa Rusijom.
Time je, smatra on, dodatno oslabljen sistem nuklearne kontrole i neširenja oružja. U takvoj atmosferi neke države, poput Poljske i Nemačke, počele su da razmatraju mogućnost nabavke sopstvenog nuklearnog arsenala.
Na Bliskom istoku to stvara veoma opasnu ravnotežu. Iran se, kako kaže Riter, sada suočava sa dve nuklearne sile – Sjedinjenim Državama i Izraelom. Ukoliko bi Iran nastavio da ima prednost u sukobu, postoji rizik da bi te države mogle doći u iskušenje da posegnu za nuklearnim oružjem.
U svemu tome dodatnu neizvesnost unosi i sam američki predsednik. Riter Trampa opisuje kao nepredvidivog političara, zbog čega je teško sa sigurnošću proceniti njegove sledeće poteze. Ipak, dodaje da bi bez značajne promene situacije u korist SAD ovaj sukob mogao postati konflikt koji Amerika neće dobiti.
Takav razvoj događaja već utiče i na odnose sa partnerima u regionu. Prema Riterovim rečima, države Persijskog zaliva su, slikovito rečeno, shvatile da Vašington trenutno prioritet daje Izraelu, dok se prema njihovim interesima odnosi prilično hladno.
U isto vreme postavlja se i pitanje da li će fokus Vašingtona na Bliski istok uticati na druge globalne krize. Na primer, na situaciju oko Ukrajine.
Riter, međutim, smatra da Rusija svoju strategiju ne gradi na osnovu poteza američkog predsednika u drugim delovima sveta. Po njegovom mišljenju, rusko rukovodstvo pristupa pitanjima nacionalne bezbednosti ozbiljno i dugoročno.
On dodaje da svaki put kada razgovara sa Rusima primećuje njihov ozbiljan odnos prema situaciji. Rusija je, kako kaže, država koja vodi egzistencijalnu borbu na svojim granicama i ne dopušta da globalni događaji skreću pažnju sa tog cilja.
U međuvremenu, finansijski aspekt operacije protiv Irana postaje sve vidljiviji. Sjedinjene Države već troše ogromne sume na ovu vojnu kampanju. A ako bi cilj bio kontrola nad iranskom naftom, to bi podrazumevalo kopnenu operaciju koja bi zahtevala dodatne ogromne troškove, bez ikakve garancije uspeha. Zbog toga Riter veruje da bombardovanja koja sprovode SAD i Izrael verovatno neće trajati predugo.
Ipak, u ovakvim situacijama istorija često pokazuje da stvari retko ostanu onakve kakvima su planirane na početku. Ratovi na Bliskom istoku gotovo nikada nisu imali jednostavan završetak.
Upravo zato mnogi analitičari, uključujući i Ritera, ostavljaju otvoreno pitanje: da li je ovo samo još jedna kratka epizoda u dugom nizu regionalnih kriza – ili početak procesa čije posledice tek treba da se pokažu.
