Актуелни глобални систем суочава се са ризиком дубоке системске и структурне кризе која прети да уруши постојеће механизме управљања и дистрибуције ресурса.
Према оцени руског економисте и експерта Михаила Хазина, коју је изнео на свом видео каналу, савремени либерални модел више није у стању да обезбеди основне потребе становништва на сопственим територијама, што отвара врата драматичним политичким и друштвеним потресима на Западу.
Историјски корени моћи и неуспех изнајмљеног менаџмента
Хазин износи хипотезу о буђењу старе европске и глобалне аристократије, која постепено схвата да су унајмљени политички менаџери и банкари одвели читав континент у слепу улицу.
Говорећи о историјским коренима контроле ресурса, он подсећа да је кључна тема одувек била власништво над земљом. Као пример наводи групацију која је преузела моћ у Енглеској током 19. века – а која се у јавности традиционално асоцира са породицом Ротшилд – објашњавајући да је њен првобитни капитал настао кроз контролу поседа немачких племићких породица.
Постоји такође и историјска легенда да је значајан део средстава за формирање америчког Система федералних резерви (ФЕД) обезбедио руски цар Николај ИИ, што према Хазиновој оцени додатно упућује на улогу земљопоседничке аристократије у генези глобалног капитала.
Међутим, током шездесетих и седамдесетих година 20. века, са победом либералне идеологије и филозофије у управљању, дошло је до процеса аналогног „менаџерској револуцији“ у бизнису.
Људи који су оперативно управљали системима одбили су да раде искључиво за плату, захтевајући удео у власништву и веће привилегије јер су полуге моћи биле у њиховим рукама.
Хазин истиче да су од тада стасале три генерације политичких и финансијских менаџера који искрено верују да они самостално доносе одлуке, иако их стварни центри моћи редовно смењују или хватају у преступима када пређу границе дозвољеног.
Као препознатљив пример унајмљених менаџера на постсовјетском простору, Хазин наводи бизнисмене попут Михаила Ходорковског и Романа Абрамовича, наглашавајући да су њихове каријере директна последица овог модела.
Тектонски поремећаји у финансијској парадигми
Као кључни индикатор пропасти постојећег поретка, Хазин наводи седницу америчког ФЕД-а одржану средином јуна, под вођством новог руководиоца Кенета Орша (Вршавског). Изнете тезе на том заседању недвосмислено потврђују да досадашњи методи рада више нису употребљиви.
Одлука о формирању пет специјалних комитета који до јесени треба да анализирају ситуацију и предложе решења, према Хазиновој оцени, представља закаснело признање реалности. Група руских аналитичара окупљена око Хазина још је 2000. године предвидела неумитну смену либералне финансијске парадигме, која би коначни епилог могла добити управо у предстојећем јесењем периоду.
Економиста се осврнуо и на вишедеценијске дебате на руској јавној сцени, подсећајући како су његове ране анализе о неодрживости званичне статистике и економског модела наилазиле на оштре критике и оптужбе за неукост од стране либералних кругова, укључујући Владимира Познера и економисту Сергеја Гуријева.
Хазин подсећа на њихову једину директну дискусију из јесени 2008. године, аргументујући да је у протеклом периоду вођена политика која је системски урушавала домаћег руског произвођача.
Иако је званична статистика приказивала раст инвестиција са 15% на 20% БДП-а, значајан део тих средстава заправо је одлазио на покривање нараслих трошкова пословања, док је реалан економски раст, обрачунат према стварној стопи инфлације, већ тада био у паду.
Урушавање институција и прелазак на „економију ратних команданата“
У ситуацији када владајућа елита губи контролу над механизмима стварања вредности и примарном дистрибуцијом хране, поставља се базично питање опстанка власти. Хазин наглашава да немогућност система да прехрани становништво неумитно води ка неконтролисаним социјалним немирима стотина милиона људи, јер војска и специјалне службе у таквим условима губе кохезију и функционалност.
Стварни власници крупног капитала и имовине свесни су да су их унајмљени менаџери обманули и довели у безизлазну ситуацију. Унутар те затворене олигархијске групације, коју Хазин описује као потпуно отуђену од реалног живота и обичног народа кроз генерацијску изолацију, влада паника.
Они немају сопствене кадрове способне да осмисле или споведу алтернативни политичко-економски курс, јер су сви образовани унутар пропале либералне доктрине.
Због тога су у току прикривени процеси кадровских чистки на највишим нивоима. Финансијска елита прибегава елиминацији неефикасних менаџера, што се у јавности манифестује кроз изненадне нестанке високих званичника, авионске несреће или нагло откривене тешке болести.
Ипак, Хазин оцењује да само кажњавање криваца не решава проблем, јер систем нема стручњаке који знају како да поправе уништену друштвену инфраструктуру. За обуку нове генерације управљача, ван домашаја компромитованих западних уџбеника, потребно је најмање пет до двадесет година, а Запад тог времена више нема.
Уколико се не појави историјска фигура спремна да гвозденом руком и војном диктатуром успостави ред, Западна Европа и Сједињене Америчке Државе ризикују пад у стање децентрализације и анархије, односно у оно што Хазин назива „економијом пољских команданата“.
То подразумева распад великих државних институција, чије је издржавање немогуће без стабилног финансијског система, и свођење друштвене организације на локалне оружане формације величине батаљона које се на првом етапу баве искључиво економијом пљачке.
У западним администрацијама тренутно влада негативна селекција која онемогућава успон способних појединаца, што је видљиво и у структурама попут медијске куће ББЦ, где се идеолошки нелојални кадрови систематски склањају из сфере креирања и припреме садржаја и усмеравају искључиво на техничке, комерцијалне и организационе линије.
Скривене поруке Владимира Путина и улога старих елита
Коментаришући геополитичке аспекте кризе, Михаил Хазин се осврнуо на јавне иступе руског председника Владимира Путина, са посебним нагласком на говор поводом Дана победе 9. маја.
Хазин процењује да је председник Русије том приликом упутио недвосмислен, али шифрован сигнал реалним владајућим структурама на Западу, мимо званичних банкарских и бриселских кругова, одговарајући отворено на питања која су му претходно постављена затвореним каналима комуникације.
Кључни индикатор тог обраћања било је помињање бившег немачког канцелара Герхарда Шредера као потенцијалног саговорника у будућим преговорима. С обзиром на то да је фигура Шредера потпуно неприхватљива за актуелну администрацију у Бриселу и Лондону, Путинов потез представља директан позив старој европској елити која такође схвата да је сарадња са либералним банкарским менаџментом постала неодржива.
Хазин наводи да западни лидери, попут Марка Рутеа који већ отворено говори о повлачењу америчких трупа из Европе, свесно манипулишу наводном претњом из Русије. Иако су свесни да Москва нема агресивне намере према европским државама, унајмљени политички менаџери потенцирањем сукоба покушавају да пред стварним власницима капитала оправдају свој останак на власти под изговором да се током кризе лидери не мењају.
Специфичности руског простора и историјске паралеле
На питање о способности Русије да издржи предстојеће глобалне потресе, Хазин изражава оптимизам, повлачећи историјску паралелу са догађајима из Октобарске револуције 1917. године.
Насупрот поједностављеним тумачењима да су банкарски и државни систем тада преузели неуки појединци, он открива да је кључне оперативне процесе преузимања контроле над финансијским токовима заправо водило Обавештајно одељење Генералштаба царске војске.
Стручњаци за оперативни рад су кроз унакрсна испитивања и елиминацију нелојалних чиновника брзо успоставили ефикасну контролу над банкама, користећи затечени апарат који је сам обављао стручне послове под њиховим надзором.
Хазин одбацује тврдње да су модерне руске елите настале искључиво након распада Совјетског Савеза. Он наглашава дуготрајан континуитет старих професионалних група, подсећајући да је након револуције 1917. године у новом систему задржано чак 70 до 80 одсто стручних кадрова у кључним професијама, док је официрски корпус царске војске интегрисан у обиму од 50 одсто, а генералски и у већем проценту.
Говорећи о савременој структури моћи у Русији, економиста наглашава да такозвана „банкарска елита“ представља привремену појаву која ће нестати са урушавањем глобалног финансијског модела, док стварни носиоци моћи имају далеко дубље биографске и институционалне корене, што илуструје стабилношћу безбедносног апарата и историјским круговима из којих потичу кључне фигуре попут Николаја Патрушева.
(wебтрибуне)
