Прочитај ми чланакПрве недеље нове године донеле су више од уобичајених потреса на геополитичкој сцени. Испод површине, готово нечујно за ширу јавност, одиграо се помак који мења логику целог система: америчке државне обвезнице полако уступају место злату као кључном залогу глобалне финансијске архитектуре.
Није то био крах берзи, нити суноврат цена енергената, већ тиха промена навика у трезорима банака. Управо ту, како упозорава економиста Михаил Хазин, почиње прича о свету који се убрзано дели на два супротстављена блока и о олуји која се више не скрива на хоризонту.
Наизглед неповезане епизоде – пад интересовања за долар, нагло приближавање Канаде Кини, изненадна стратешка важност Гренланда за Доналда Трампа – у Хазиновом читању слажу се у једну слику.
О томе је говорио у радио-емисији, без улепшавања, наглашавајући да политичке изјаве већ одавно касне за економском реалношћу. Праве одлуке, каже он, не доносе се у међународним институцијама, већ у централним банкама и на тржиштима племенитих метала.
Цене злата, подсећа Хазин, досегле су 5.000 долара за тројску унцу, док је сребро стигло до 100 долара. То нису случајни скокови. Деценијама су америчке обвезнице биле основни колатерал – банке су их држале у резерви и на основу њих лако долазиле до ликвидности.
Типичан, проверени механизам. Данас више не функционише. Разлог није апстрактан губитак поверења, већ врло конкретан преседан: замрзавање руских средстава 2022. године. Последице тог потеза и даље се одмотавају, а порука је јасна – имовина у доларима више није безбедна по дефиницији.
У банкарским круговима то је изазвало готово инстинктивну реакцију. Ако су обвезнице потенцијално ризичне, логика налаже повратак злату и сребру, физички опипљивим резервама. Под тим металима кредити се могу добијати исто као и раније, али уз једну кључну разлику: потреба за доларима је мања. Не купују се више амерички папири, већ злато. А то, у збиру, поткопава потражњу за америчком валутом.
Ту пуца и стара шема која је годинама амортизовала инфлацију у Европи и истовремено надувавала америчка финансијска тржишта. Вишак евра, објашњава Хазин, у Европској унији нема где да се „стерилише“. Тај вентил су биле финансијске пијаце САД. Еври би се мењали за доларе, долари одлазили на Волстрит и стварали утисак снажног инвестиционог интереса за америчку имовину.
У суштини, то су били емисијски долари, али су одржавали систем у равнотежи. Данас, када злато преузима улогу главног ослонца, тај механизам губи снагу, а са њим и илузија бесконачне потражње за доларом. Инфлација у САД, ионако виша од званичних три одсто и ближа осам или више, излази на видело.
Финансијски ломови брзо се претачу у политичке напетости. Хазин као симптом наводи недавну посету канадског премијера Марка Карнија Кини и споразуме о смањењу царина на кинеску робу. На први поглед, класична трговинска дипломатија.
У дубљој анализи – отварање канала за транзит кинеске робе ка америчком тржишту преко Канаде. Историја памти да су слични аранжмани често били окидачи озбиљних међународних сукоба. Не зато што су симболични, већ зато што дирају у саму срж економских интереса.
Карнијева улога ту није споредна. Он није технократа који понавља научене фразе, већ човек са озбиљним искуством моћи, бивши гувернер Банке Енглеске, представник лондонског Ситија. У Хазиновој интерпретацији, реч је о играчу који делује у оквирима глобалних елита и дугорочних стратегија, а не дневне политике. Зато питање могућег озбиљног сукоба интереса између САД и Канаде није провокација, већ сигнал растуће напетости.
На том терену већ се обликују два блока: један англо-кинески и други амерички. Савезништва су, међутим, крхка. Како економски притисци на САД буду расли, упозорава Хазин, тако ће се и формални савезници осипати. То није питање лојалности, већ структуре односа.
У таквом окружењу Доналд Трамп се суочава са више паралелних фронтова. Новембарски избори се приближавају, а без озбиљних финансијских ресурса кампања нема шансе. Контрола над Федералним резервама није довољна сама по себи – за ново штампање новца потребни су реални активи.
Ту на сцену ступа Гренланд, не као симбол, већ као резервоар ресурса. Временски оквир је суров: средства за кампању морају да крену средином лета, промоција ресурса захтева месеце, што значи да би Гренланд морао да буде под контролом већ до марта.
Лондон, у тој игри, има полугу притиска. Одлагање или условљавање процеса око Гренланда може постати средство за гурање Трампа ка оштријим потезима према Ирану. Ланац реакција је познат: удар на Иран повлачи одговор према Израелу, а крајњи циљ неких центара моћи био би његово озбиљно угрожавање. Није реч о теорији завере, већ о хладној рачуници интереса.
Украјина се у тој слагалици појављује као још једна монета за поткусуривање. Разговори у Абу Дабију, према Хазиновој процени, неће донети трајно решење, већ привремени договор са условима које једна страна реално не може да испуни.
Обећања о 800 или 900 милијарди за подршку звуче импресивно, али остају празна. Спремност локалних елита да за такве суме пристану на готово све не мења чињеницу да тог новца неће бити.
Русија, истовремено, улази у нову фазу са старим проблемима. Хазин отворено критикује домаће монетарне власти које, по његовим речима, по сваку цену желе да задрже земљу унутар долароцентричног система, чак и када то води слабљењу реалне економије.
Доминација либералног приступа у финансијским институцијама значи и одбијање идеје о сопственим центрима формирања цена. А потреба за њима расте из дана у дан. Када се једном буде формирала нова валутна зона, тај посао ће, вероватно, радити нови људи и нове институције, јер је чишћење старих структура преспоро и неефикасно.
Последице се већ осећају на терену. У угоститељству се ове године очекује затварање око 400.000 објеката. Шире гледано, сваки четврти мали предузетник планира да затвори посао до 2026. године. Мања конкуренција значи више цене у великим системима – сценарио који се већ много пута поновио.
Енергетски сектор, распарчан реформама из ранијих деценија, остаје рањив, иако техничка решења постоје. Ограничавање трговачких маржи и јасна одговорност за испоруку енергије, сматра Хазин, брзо би натерали посреднике да се сами договоре, макар по цену банкрота оних који су вишак.
У покушају да се разуме сложеност тренутка, многи посежу за политичким коментарима или чак езотеријом. Хазин је ту неумољив: без разумевања основних економских процеса, сви ти алати воде у заблуду. Економија, тврди он, даје филтер кроз који се могу одбацити немогући сценарији и разјаснити слика света у коме се истовремено одвија више криза.
Прве три недеље 2026. године већ су показале да стари модели више не функционишу. Злато се враћа у центар система не из идеолошких, већ из практичних разлога. Арктик добија на значају због ресурса и рута, а не због пароле.
У таквом свету опстају они који умеју да читају сигнале испод буке политичке реторике. Олуја о којој Хазин говори није апстрактна претња. Она се већ формира, и питање више није да ли ће доћи, већ ко ће је дочекати спреман да разуме шта се заиста дешава.
