Амерички државни секретар Марко Рубио изјавио је у Њујорку, након састанка са руским министром спољних послова Сергејем Лавровим, да Сједињене Америчке Државе намеравају да ојачају сарадњу са Србијом. Кључни део изјаве гласи да је Србија укључена у низ потенцијално проблематичних и осетљивих питања која утичу на међународне интересе, али да је реч о стратешком партнерству које Вашингтон жели да развија док решава питања која директно погађају Београд. Ту реченицу режимски медији нису ставили у први план. Пренели су причу о посети и пријатељству, а заобишли оно што изјаву чини важном.
Порука није обична дипломатска учтивост. Она стиже у тренутку када велике силе усклађују сатове око Азије, Блиског истока и Европе. У том распореду интересних зона Србија више није на маргини. Процес поделе света долази у Београд, а са њим и крај симулираном суверенитету који је власт годинама продавала као вештину балансирања између Истока и Запада.
Средиште приче није застава него енергија. Амерички Конгрес усвојио је закон који економски слама државе које купују руске енергенте. За широку јавност то изгледа као непријатељски чин према Москви. Истовремено, руски преговарачи договарају са Вашингтоном пројекте вредне стотине милијарди. Велики се погађају. Мали плаћају рачун.
Србија не може да опстане без руског гаса, и због цене и због досадашње поузданости снабдевања. Кроз ту цену Русија је годинама субвенционисала грађане и привреду: грејање, топлане и произвођаче који раде на гас. Ти системи раде невероватно неефикасно. Ако снабдевање пређе на скупље токове под америчком контролом, грађани неће издржати нови рачун. Следе инфлација, пад реалне куповне моћи и потпуни поремећај макроекономске стабилности. То ће бити кључни проблем сваке власти, не само ове.
Уништавање привреда вазалних држава у Европи већ је у поодмаклој фази. Сједињене Америчке Државе убрзавају преузимање контроле над снабдевањем енергијом европских земаља, па и Србије. Не ради се само о томе чији ће брод доћи у луку. Ради се о контроли читавих енергетских сектора, а тиме и потрошње и активности привреде. Ко држи енергију, држи и темпо живота једне земље.
Поремећаји у снабдевању, ратови и сталне кризе нису случајни шум. Они служе драстичном смањењу потрошње и рушењу поретка изграђеног после Другог светског рата, у којем су зависне државе добијале јефтину енергију без које њихов модел није могао да опстане.
Србија у ту кризу улази неспремна. Четрнаест година популистичке и клептократске политике Александра Вучића и Синише Малог оставило је на кључним местима незналице и подобне кадрове уместо људи који разумеју енергетски систем. Земља није градила резерву, ефикасност ни алтернативу, него привид стабилности. Сада, када велике силе отворено говоре о партнерству уз решавање осетљивих питања, тај привид се распада. Рачун више не може да се одложи саопштењем о успешној дипломатији.
Такође, више нема дилеме да ће Вучић све карте бацити на Америку и да ће бити спреман на драстичне потезе према Русији, али и према Кини. Следи глобални расплет, али са овим режимом на челу, Србија ће проћи катастрофално у новој подели карата.
(Србин инфо)
