Председник у оставци Покрета српске саборности, примаријус проф. др Алек Рачић, изјавио је за „Србин.инфо” и Јутјуб канал „Србин.инфо – Канал Центар” да је Србија дошла надомак тачке после које повратак у уређено друштво постаје готово немогућ. Према његовој оцени, режим Александра Вучића више не почива само на страначкој дисциплини, медијској надмоћи и злоупотреби државних установа, већ и на дубокој спрези политичке власти, корупције и криминалних скупина. Рачић сматра да се такво устројство не може поправити козметичким изменама, већ да су неопходни смена власти, лустрација, кривична одговорност и потпуна обнова установа. Као најважнију снагу која у овом тренутку може да изведе промену означио је студентски покрет.

Студентски прегледи као слика општег расула

Разговор са главним и одговорним уредником „Србин.инфо” Дејаном Петром Златановићем почео је питањем да ли студент медицине Милош Павловић сме самостално да обавља лекарске прегледе у оквиру политичког скупа. Рачић је одговорио да студент може да прегледа болеснике само у оквиру наставе и уз присуство асистента, доцента или професора који надгледа његов рад. „Самостално — никако”, нагласио је Рачић, додајући да би здравствена инспекција морала да утврди ко је организовао прегледе и ко је дозволио рад без стручног надзора. Ипак, упозорио је да се тај случај може употребити и као мамац којим се јавност одвраћа од много тежих злочина и злоупотреба.

Као пример теме коју власт, према његовој оцени, настоји да потисне, Рачић је навео убиство повезано са рестораном „27”, после којег је тело жртве, како је речено у емисији, пронађено заливено у бетон. Он тврди да је убијени човек био повезан са напредњачким структурама и исплатом дневница у такозваном Ћациленду, због чега случај не може да се сведе на обичан обрачун подземља. Према Рачићевим речима, посебно је поражавајуће што се људи који су до јуче наводно сарађивали са жртвом данас понашају као да је нису познавали. Тај однос према сопственом човеку, како је закључио, показује да унутар тог система више нема ни оданости, ни части, ни моралне обавезе.

Оставка као одрицање од страначке користи

Објашњавајући зашто је поднео оставку на место председника Покрета српске саборности, Рачић је рекао да сноси моралну, а не правну одговорност. Подсетио је да је подржао позив да се постојећи политички субјекти повуку у корист студената уколико они заступају идеје због којих су ти покрети основани. Међу тим начелима издвојио је рад установа у складу са законом, лустрацију и поштовање уставног положаја Косова и Метохије, саставног дела Србије под окупацијом албанских сепаратиста. Према његовом становишту, политички покрет који тврди да подржава студенте мора бити спреман да се одрекне сопственог имена, мандата и буџетског новца.

Рачић је подсетио да је Покрет српске саборности још приликом оснивања заговарао лустрацију свих који су током претходних деценија обављали посланичке и одборничке дужности, а нису радили у јавном интересу. Према рачуници коју је изнео, кроз републичке, покрајинске, градске и општинске скупштине прошло је 39.754 људи са политичком одговорношћу. Он сматра да би њима требало онемогућити повратак на јавне положаје, док би тужилаштво утврђивало ко је међу њима починио кривично дело. Истовремено је нагласио да лустрација не сме да погоди људе који могу да докажу да су се, упркос притисцима, борили за опште добро.

Као примере таквих људи навео је професорку Тању Јоловић, која се противила увођењу ријалити-програма и упозоравала на њихове последице по културу, као и професора Миладина Шеварлића, познатог по борби против генетички измењене хране. Помињао је и некадашње државне службенике и стручњаке који су припремали корисне предлоге, али их власт није прихватала. Смисао таквог поступка, према његовим речима, није освета, већ раздвајање часних људи од оних који су положаје користили ради личне добити. Србија, нагласио је, мора коначно да утврди ко је служио народу, а ко је само живео о његовом трошку.

Ко заиста подржава студенте

Рачић је оценио да политички субјект који наставља да чува своју организацију, положаје и могућност учешћа у власти, а истовремено тврди да безусловно подржава студентску листу, пружа само привидну подршку.

„Политички субјект смета студентској листи”, рекао је, објашњавајући да је гашење сопственог покрета доказ да неко не очекује награду после избора. Према његовим речима, није политички дилетантизам одрећи се личне користи, већ је то једини начин да се покаже да су опште добро и промена система важнији од страначког опстанка. Посебно је упозорио на „буџетске пијавице” које би студентски покрет да употребе као одскочну даску за нове положаје и приходе.

Појава коју Рачић критикује	Начин деловања	Предложени одговор
Привидна подршка студентима	Странке чувају своје положаје и чекају поделу власти	Одрицање од страначке користи и подршка без услова
Спрега власти и криминала	Злоупотреба полиције и безбедносних установа	Смена руководства, истраге и кривична одговорност
Партијско прелеташтво	Исти људи прелазе из власти у власт	Лустрација и забрана новог политичког удомљавања
Изборне злоупотребе	Спорни бирачки спискови, пребивалишта и притисци	Надзор списка, контролори и јасна изборна правила
Медијски прогон	Поступци против новинара и саговорника	Правна заштита и јавно праћење сваког случаја

За разлику од дела опозиције, који тражи да студенти одмах објаве целокупну листу, Рачић је понудио нешто подробније образложење. Уколико листа још није завршена, она не треба да буде објављена, али ако је коначно састављена, кандидате треба представити јавности и проверити ко је спреман да издржи притиске. Онај ко због претњи породици не може да остане кандидат не треба да буде одбачен, већ касније може да допринесе стручним радом у министарству или другој установи. За скупштинску борбу, међутим, потребни су људи који могу да поднесу претње, уцене, клевете и свакодневне нападе.

Према Рачићевој замисли, студентска листа за сваког кандидата треба да има припремљену одговарајућу замену. Тако би, уместо 250 људи, требало припремити најмање 500 способних и проверених личности, од којих би једни били кандидати за посланике, а други носиоци будуће обнове државне управе. На тај начин притисак на једног човека не би могао да заустави целокупну листу. Студентска кампања, према његовим речима, мора бити истовремено храбра, добро устројена и ослоњена на људе који имају знање и лични углед.

Покушаји преузимања студентског покрета

Рачић је тврдио да различити страначки и политички кругови настоје да посредно утичу на састав студентске листе, помињући у том контексту Зденка Томановића, Бојана Пајтића и Душана Петровића. Према његовој оцени, поједини бивши носиоци власти не желе истинску промену система, већ прилику да се преко студентске подршке врате у државне установе и на буџет. Студенти су, како је навео, избегавали оштар сукоб са таквим круговима јер би тиме створили велики број медијски утицајних непријатеља. Рачић, међутим, сматра да је одлагањем тог сукоба само изгубљено драгоцено време и део некадашње народне подршке.

Као пример неспојивости студентске листе са деловима страначке опозиције навео је искуство са локалних избора у Смедеревској Паланци. Према његовим речима, представници студентског покрета покушали су сарадњу са месним структурама странака Драгана Ђиласа и Здравка Поноша, али су закључили да заједнички рад није могућ. Рачић сматра да је то била својеврсна проба онога што би се догодило и на републичком нивоу. Због тога, како је нагласио, студенти морају да сачувају самосталност и да не дозволе да њихов углед постане средство за оживљавање старих страначких мрежа.

„Близу смо тачке после које нема повратка”

Рачић је стање у Србији описао као дубоку криминализацију готово свих државних подсистема. Уколико се садашњи процес настави, упозорио је, Србија би могла да достигне степен распада на којем установе више немају снаге да саме обнове законитост. Као посебно забрињавајућу навео је изјаву Александра Вучића да поједини полицијски генерали пружају заштиту нарко-дилерима и за то примају велике своте новца. Према Рачићевој оцени, таква изјава сама по себи захтева смену руководства полиције, истрагу БИА и објављивање имена свих одговорних.

Покрет српске саборности је, како је навео, покренуо петицију за смену министра унутрашњих послова и директора полиције, али већина странака није желела да је подржи. Рачић у том ћутању види доказ да добар део власти и опозиције не жели промену система, јер многим политичким чиниоцима одговарају слабе и страначки потчињене установе. Он је упитао како је могуће да се после тврдње председника државе о везама полицијских старешина са нарко-дилерима не покрену истраге и не поднесу кривичне пријаве. Ћутање полиције, тужилаштва, безбедносних служби, политичких странака и других установа назвао је недопустивим.

Осврћући се на случај ресторана „27”, Рачић је оценио да начин извршења и прикривања злочина указује на свесно и унапред осмишљено деловање. Посебно је критиковао положај Веселина Милића, тврдећи да је после смене са места начелника београдске полиције остао на високом положају у републичком МУП-у. Према његовим речима, таква кадровска решења шаљу поруку да власт грађане сматра недостојним истине и одговорности. Уместо да штити народ, полицијски врх је, како тврди Рачић, претворен у потпору страначком и криминалном поретку.

Криминалне скупине као последња одбрана власти

Рачић сматра да међусобни сукоби унутар напредњачких и криминалних кругова могу привремено бити заустављени једино заједничким страхом од губитка власти. Њихова рачуница, како је објаснио, гласи: „Ако ја паднем, готови сте сви.” Управо такав страх могао би да повеже међусобно завађене скупине и усмери их против студената, опозиционих грађана, новинара и свих који траже промену. Зато је упозорио да током изборне кампање треба очекивати притиске, провокације, насиље и покушаје застрашивања кандидата и њихових породица.

На питање да ли је могућ некакав „трећи пут” који би био мост између власти и опозиције, Рачић је одговорио да такав мост види једино „у Забели”. Његова порука је да су се власт и део старе опозиције током претходних деценија толико испреплетали да се више не могу представљати као два суштински супротстављена блока. Подсетио је да је Александар Вучић годинама оптуживао Млађана Динкића и Г17 плус за најтежа кривична дела, а затим их укључио у нову власт. Потом су, како је навео, бројни кадрови Демократске странке, међу њима Горан Весић и Александар Шапић, прешли у Српску напредну странку.

„Промена система значи њихово гашење”, поручио је Рачић, наглашавајући да смена једне странке нема смисла уколико исти људи, пословне везе и коруптивни обрасци наставе да живе под другим именом. Зато лустрацију види као средство којим би се спречило да носиоци старог поретка поново заузму положаје после избора. Кривичну одговорност, додао је, морало би да утврђује тужилаштво за сваког појединачно, док би политичка одговорност обухватила много шири круг људи. Без таквог раскида са прелеташтвом, Србија би, према његовој оцени, наставила да се врти у истом зачараном кругу.

Како помоћи студентима у изборној кампањи

Задатак	Практичан корак	Сврха
Очување самосталности	Одбити страначко условљавање и поделу будућих положаја	Спречити преузимање студентске листе
Заштита кандидата	За сваког кандидата припремити стручну замену	Одржати листу и поред притисака
Изборна контрола	Проверити бирачки списак и обезбедити контролоре	Смањити могућност крађе гласова
Медијска одбрана	Јавно бележити сваки напад, претњу и поступак	Онемогућити тихо уклањање кандидата
Обнова установа	Унапред припремити стручњаке за државну управу	Обезбедити рад државе после смене власти
Лустрација	Спречити прелетаче да се прикључе победнику	Променити систем, а не само врх власти

Рачић је упозорио студенте да не троше превише снаге на спор око носиоца листе или будућег председничког кандидата. Према његовим речима, много су важнији квалитет целе листе, спремност кандидата да издрже притиске и постојање стручног кадра за обнову државе. Он сматра да Вучић већ води кампању за парламентарне изборе, док питање председничких избора намерно оставља нејасним. Као могућ сценарио навео је покушај да Вучић после председничке функције преузме место председника Владе и тако продужи личну власт.

Према Рачићевој оцени, Српска напредна странка још може да пронађе угледне људе који ће јој послужити као украс на врху изборне листе, иако би њену унутрашњост чинили компромитовани кадрови. Зато студенти, нагласио је, не смеју да рачунају да ће власт на изборе изаћи без припреме и препознатљивих имена. Истовремено, изборна кампања власти све више почива на новцу, дневницама и непосредном награђивању послушности. Рачић је тај развој описао као прелазак са политичке подршке на куповину оданости.

Бирачки списак важнији од расправе о РЕМ-у

Посебну опасност Рачић види у неуређеном бирачком списку, спорним пребивалиштима и великом броју нових држављана са правом гласа. У разговору је поменут податак да је од 2020. до 2026. године више од 130.000 људи добило држављанство Србије, док надлежни органи, према речима саговорника, не пружају потпуне податке о њиховом пребивалишту. Рачић је подсетио да је његов покрет још раније представио седам или осам захтева за уређење изборног поступка, али да ниједан није у потпуности прихваћен. Уместо расправе о пребивалишту, боравишту и заштити бирачког списка, јавности је, како тврди, као готово једина тема наметнут избор чланова РЕМ-а.

Према његовој оцени, власт је питање РЕМ-а употребила као средство за скретање пажње са знатно опаснијих изборних злоупотреба. Чак и ако власт на крају попусти око тог тела, остају нерешени бирачки списак, промена пребивалишта, гласање људи који не живе на пријављеној адреси и могуће организовано довођење бирача. Рачић сматра да студенти морају унапред да припреме бројну и обучену мрежу контролора, правне екипе и начин брзог објављивања неправилности. Победа се, према томе, не брани само бројем освојених гласова, већ и способношћу да се сваки глас сачува.

Прогон новинара и саговорника пред изборе

У завршном делу разговора Златановић и Рачић отворили су питање поступака против новинара и јавних личности које говоре о темама непожељним за власт. Поменути су случајеви Дејана Лучића и уредника агенције Бета, коме су, према наводима из емисије, одузети телефон и рачунар после разговора о наводној употреби звучног топа. „Прогон је у току”, оценио је Рачић, наводећи и сопствени пример кривичне пријаве поднете због навода које је пренео из стручне литературе. Према његовом мишљењу, циљ таквих поступака не мора увек бити осуђујућа пресуда, већ дуготрајно уклањање човека из јавности док не прођу избори.

Опасност је, како је објаснио, у томе што се против саговорника покрене поступак, а затим му се свако даље јавно изјашњавање представља као мешање у рад суда или откривање појединости предмета. Тако се новинари, стручњаци и политички противници месецима држе под притиском, чак и када на крају не постоји основ за осуду. Због тога студентска кампања мора имати снажну правну подршку и јавно бележити сваки покушај застрашивања. Ћутање о појединачном случају, упозорио је Рачић, само отвара простор да исти поступак буде примењен на десетине других људи.

Смена власти или очување истог поретка

Рачић је оценио да део домаћег крупног капитала и некадашњих политичких елита већ тражи начин да се ослободи Вучића, а да истовремено сачува партијски систем који им је омогућио богатство и утицај. Као могућ образац поменуо је промену власти у Црној Гори, после које је дошло до извесног побољшања, али не и до потпуног раскида са старим механизмима. Према његовим речима, страним чиниоцима могло би да одговара мирно смењивање врха без суштинског рушења мреже која је управљала државом. Студенти зато морају да разликују помоћ усмерену ка промени система од понуде којом се само тражи место у новој расподели моћи.

Кључно питање пред Србијом, према Рачићевој оцени, није само да ли ће Александар Вучић изгубити власт, већ да ли ће после њега преживети исти поредак корупције, прелеташтва, страначког запошљавања и потчињених установа. Уколико се дозволи да се стари кадрови прикључе победнику и наставе да управљају државом, изборни пораз СНС-а неће донети стварну промену. Зато студентима треба помоћи људством, правним знањем, контролорима, медијском видљивошћу и стручним кадровима, али без покушаја да им се наметну страначки услови. Само тако би изборна победа могла да постане почетак обнове државе, а не још једна промена имена на вратима истог система.

Извор: Србин.инфо