Кад је изабран за патријарха Српске православне цркве, Порфирије се ставио у службу свог бога Александра Вучића. У интересу владајуће породице и њиховог картела, контролисао је црквену јерархију и изазивао поделе међу верницима. Све за новац! Само на доношењу Појаса Пресвете Богородице у Храм Светог Саве, СПЦ је зарадила око 1,2 милиона евра. Још већи профит, Порфирије је остварио у пословању са руским компанијама, регистрованим у Уједињеним Арапским Емиратима, па и инвестицијама у грађевинске пројекте у Београду. Вучићев патријарх своје критичаре назива дебилима. То не чуди, навикао је на дебиле у свом политичком и црквеном окружењу, па и у огледалу. Међутим, ускоро, кад дође време за утврђивање његове одговорности, Порфирије неће моћи да се позива на дебилизам, приликом доношења пресуде то му неће бити урачунато у олакшавајуће околности.
Предраг Поповић
На београдском аеродрому, током испраћаја Појаса Пресвете Богородице, док је ћаскао са министром полиције Ивицом Дачићем, патријарх Порфирије је рекао да су „људи нормални, али појави се понеки дебил“. Патријарх је дебилима назвао вернике, који су му пред Храмом Светог Саве говорили да престане да подржава Александра Вучића и његов картел. Порфирије је одбацио тај захтев, чиме је доказао иноверзалну тачност своје тезе о дебилима. Заиста, већина српских патријараха су били нормални људи, али понекад би се међу њима појавио неки дебил.
Порфирије Перић се није појавио случајно. Његов лажни бог, Александар Вучић, изабрао га је за намесника, који ће бити задужен за контролу над јерархијом Српске православне цркве. У том процесу Вучић је применио све трикове, које и иначе користи у својим преварама. Избори за новог патријарха, који су одржани у фебруару 2021. године, обележени су притисцима представника извршне власти, у сарадњи са криминогеним појединцима из безбедносних структура и њиховим контроверзним пословним ортацима.
Центар за истраживачко новинарство БиХ недавно је објавио доказе о томе како су епископи СПЦ-а тајно снимани током Сабора на коме је Порфирије изабран за наследника покојног патријарха Иринеја Гавриловића. Учесници на том Сабору добили уверавања Синода, којим је управљао Иринеј Буловић, да ће „током гласања имати духовни мир и приватност“ и да је снимање „строго забрањено“.
Међутим, Вучић и Порфирије нису смели да ризикују. За „бирачко место“ су одредили крипту Храма Светог Саве, која је од раније покривена са 26 сигурносних камера. На инсистирање митрополита Јоаникија и владика Јустина и Теодосија, камере су прекривене крпама, које су биле довољно провидне да омогуће снимање са високом резолуцијом. Вучић је оперативни део преваре поверио Љубану Ећиму, бившем заменику начелника Центра државне безбедности Републике Српске. Ећим је, у децембру 2007. године, ухапшен у Београду под сумњом да припада криминалном нарко клану. У тренутку хапшења, код њега су пронађени фалсификовани лични документи и пиштољ за који није имао дозволу. Док је трајало суђење, Тужилаштво за организовани криминал је, крајем 2009, одустало од оптужби које су га теретиле за криминално удруживање и трговину хероином и кокаином, наводно због недостатка доказа. Ипак, због недозвољеног држања и ношења оружја (пиштоља ЦЗ-99, за који се тврди да му га је поклонио Жељко Ражнатовић Аркан) и поседовања више фалсификованих личних карата, пасоша и возаче дозволе са његовом фотографијом, али на имена Милан Његован и Момчило Јоксимовић, Специјални суд у Београду је 1. марта 2010. донео првостепену пресуду, којом је Ећим осуђен на две године и четири месеца затвора. Апелациони суд је касније смањио казну и правоснажно га осудио на годину и по дана затвора.
Кривични досије и пријатељство са Милорадом Улемеком Легијом и Луком Бојовићем послужило је Ећиму као препорука за сарадњу са Вучићем. Ећим је оправдао поверење. Докази о његовој улози у операцији постављања скривених камера у крипту остали су забележени у препискама које је водио преко Скy апликације са власником фирме Сион Цомпанy, специјализованом за видеонадзор и обезбеђење.
У комуникацији преко Скy, Ећим је користио шифру ЕГQОЛР, а његов саговорник, за кога се претпоставља да је Иван Савић, власник и директор Сион Цомпанy-а, употребљавао је код 50НЕН1.
У писаним и гласовним порукама они су размењивали информације о томе како им појединци из власти и црквене јерархије помажу да добију послове у Храму, а то је потврђено и уговорима о пословима између Патријаршије СПЦ и фирме Сион Цомпанy.
У намештању тендера су, према порукама са Скy, учествовали Драган Шкрињар, члан Комисије за избор понуђача при Одбору за завршетак Храма Светог Саве, и викарни еписком Стефан Шарић. Уговор је потписао Порфирије Перић, који је тада био представник Храма. Уговор је закључен на десет година, са месечном накнадом од 13.260 евра, што ће Сион Цомпанy-у омогућити приход од 1,59 милиона евра. Три недеље након избора за патријарха, Порфирије је потписао и други уговор са том компанијом, овог пута о испоруци и уградњи безбедносног система, вредног 150.000 евра.
Вучићу се исплатила инвестиција у Порфирија. Откад је засео на трон Светог Саве, Порфирије третира Вучића као свог јединог бога, у кога верује, коме се моли и од кога очекује милост. Наравно, њихов однос нема везе са религијом, него за бизнисом.
После смене власти, тужилаштво ће морати да спроведе истрагу пословања СПЦ и нарочито Одбора за завршетак изградње Храма Светог Саве. Вучић је 2020. изјавио да је „држава у последње три године уложила 43 милиона евра у завршне радове на Храму“. Од тада, па до краја 2024. из буџетских резерви је издвојено још око 31,5 милион евра. Уз тих 74,5 милиона евра, Русија је са 10 милиона евра финансирала израду дела монументалног мозаика, а још око 18 милиона евра је прикупљено од донација разних фирми и појединаца за декорацију ентеријера. С обзиром да се Вучић уграђивао у све пословне комбинације, мале су шансе да је пропустио прилику да узме провизију и од ових стотинак милиона евра.
– Ја нисам довршио изградњу Храма Светог Саве. Ја сам га изградио! Изградио сам га од темеља – похвалио се Вучић у једном од честих наступа лудила.
Грађевински радови на Храму су почели 10. маја 1935, а на исти дан 1939. године свечано је освећен темељ и положена повеља о градњи. Дакле, изградња је почела 35 година пре рођења Александра Вучића, а седам година пре него што се његов деда Анђелко, 2. септембра 1942, одрекао православља и прешао у римокатоличку веру.
Као за Храм, Вучић лажно увеличава свој значај у финансирању обнове манастира Хиландар.
– Не могу да кажу да сам власник Хиландара, иако сам обезбедио највише новца да тај манастир буде обновљен. То је тачно, али какве то везе има с тим да смо ми, Вучићи, допринели да неко плаћа светињу – рекао је пре неколико дана Вучић.
После пожара 2004. године, до данас је за обнову Хиландара из буџета Србије уложено скоро 18 милиона евра. За обнову изгорелих конака, грађевинске и конзерваторске радове, набавку механизације и опреме, логистику и инжењеринг неопходан за радове на Светој Гори, до 2013. године укупно је уложено 11,5 милиона евра, од чега 10 милиона из буџета.
Као што Вучић лаже да је подигао Храм „од темеља“ и да је обезбедио највише новца за обнову Хиландара, тако и његов лојалиста Милош Стојковић лаже да су „Александров отац Анђелко, брат Андреј и син Данило“ обезбедили милион евра за пренос Појаса Пресвете Богородице у Београд крајем маја ове године. Стојковић је пажњу јавности привукао тиме што је, као „Повереник Светог манастира Хиладар“, учестовао у организацији екскурзија Александра и Андреја Вучића на Свету Гору. Такође, познат је и по томе што је љубио руку Вучића, а на Пинку и Информеру бесрамно тврдио да су „Вучићи настављачи лозе Немањића“.
Међутим, кад је открио да су Анђелко, Андреј и Данило „обезбедили милион евра“ да би Појас Пресвете Богородице био изложен у Храму, Стојковић се нашао у немилости владајуће породице. У улизичком заносу, није схватио да на тај начин офира Вучиће у јавности и отвара питање откуд њима милион евра и, ако нису сами платили, ко је то урадио. На питање ко је платио Појас, Информативна служба СПЦ-а је одговорила да „Црква није платила“. Уместо Владе Србије, огласио се Вучић, који је рекао да „држава није финансирала“ тај верски спектакл и да он и његова породица немају никакве везе с тим. Огласио се и манастир Хиландар, који је такође демантовао Стојковића, за кога тврди да је био само његов „сарадник“, али не и „повереник“ или „заступник“.
Засад није познато ко је инвестирао у долазак Појаса из светогорског манастира Ватопед. Више од 800.000 верника, који су дошли у Храм на поклоњење тој реликвији, оставили су донације чија вредност се процењује на око 1,2 милиона евра. Ко год да је организовао ову религиозно-пословну комбинацију, добро је профитирао. А где је профит, ту су Вучић и његов патријарх Порфирије.
Да није узалуд добио надимак Профитирије, Порфирије је доказао и предузетничким акцијама. Уз наслеђене фирме и газдинства у власништву СПЦ-а, која се баве издаваштвом, пољопривредом, угоститељством и поизводњом хране и алкохолних пића, под Порфиријевом управом Црква је основала грађевинске фирме, које инвестирају у изградњу објеката на више локација у Београду. Пре две године је основано и предузеће Филоxениа. Кад су се у јавности појавиле критике на рачун СПЦ-а због таквих пословних ангажмана, фирма Филоxениа је преименована у Филоксенију, како би се сакрили трагови спорног пословања са руским партнерима и њиховим компанијама из Уједињених Арапских Емирата.
Порфирије је прошле године, 22. априла 2025, примљен у Кремљ, на састанак код руског председника Владимира Путина. Српски патријарх је тада оптужио српске студенте и побуњене грађане да спроводе „цветнају револуцију“ по налогу западних служби. Осим политичких лажи, Порфирије се у Москви бавио и практичнијим и уноснијим пословима. Два дана после сусрета са Путином, потписан је уговор између фирме Ецопоинт ЕЗЕ ЛЛЦ, које је апсолутни власник предузећа Словенска алианса, и црквене фирме Филоxениа. Званични власници Ецопоинт-а, који је регистрован у офшор зони Уједињених Арапских Емирата, Александар Бељаков и Николај Земљанскиј су овим уговором поклонили Филоxенији у посед имовину у Херцег Новом, која је вредна неколико милиона евра.
Очигледно, Порфирије је, као бизнисмен, много успешнији него као патријарх. Служећи Вучићу, постао је духовни вођа лојалиста и осталих криминалаца, који злостављају студенте и све грађане који се боре за ослобођење од напредњачког картела. Да га тако доживљавају и верници који су дошли да се поклоне Појасу Пресвете Богородице, Порфирије се уверио приликом поноћних посета Храму Светог Саве. Мало ко му је пришао да затражи благослов, али многи су му добацивали да иде код Вучића. Такве вернике је Порфирије вређао назвајући их дебилима.
У медицини се термин „дебилитет“ користио за означавање благог степена интелектуалне ометености. Особа са таквом дијагнозом називана је „дебил“. Данас се ти термини сматрају застарелим и увредљивим. Уместо њих се користе изрази као што су „интелектуална ометеност“ или „интелектуални развојни поремећај“ („интеллецтуал дисабилитy“). Но, Порфирије је навикао на праве дебиле, има их свуда око себе, како у политичком и црквеном окружењу, тако и у огледалу.
Ипак, кад дође време за утврђивање његове одговорности, Порфирије неће моћи да се позива на властити дебилитет. Неће моћи ни да се позове на онај новозаветни алиби – „није знао шта чини“. Кад се ставио у службу шефу напредњачког картела, да у његовом интересу контролише Цркву и шири поделе међу народом, Порфирије је знао шта чини. То доказују токови новца, а, ако буде правде, потврдиће се и правоснажном пресудом.
Аутор: Предраг Поповић
Извор: Магазин таблоид
