У страху од оптужница пред српским судовима и, још више, од америчких и европских санкција, напредњачки милијардери се дистанцирају од Александра Вучића. Везе са картелом негира чак и Жељко Дрчелић, који је до 2012. године радио као водоинсталатер, а само у децембру 2025. добио је уговоре са државом вредне 310 милиона евра. Место на „црној листи“ су заслужили и финансијери инвестиционог фонда Vista Rika Invest, почев од Андреја Вучића и његове незваничне супруге Татјане Вукић, Новака Недића, Игора Брнабића, браће Мали, Остоје Мијаиловића, Ивана Бошњака, Драгољуба Збиљића и других тајкуна. О разлозима због којих Александар Вучић не може да спаси ни њих, ни себе пише заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Услед патолошке потребе да глуми жртву, Александар Вучић већ деценијама разоткрива непостојеће атентаторе на себе.

Пред „Олују“, хрватски поглавник Фрањо Туђман је послао двојицу плаћеника да ликвидирају Вучића. Лери Кинг, водитељ CNN-а, наместио му је сачекушу у априлу 1999. Заказао му је интервјуу у згради РТС-а, коју је баш тада погодио „томахавк“ Била Клинтона. Британски специјалци из САС-а покушали су да га убију 2015. у Поточарима. О глави су му радили Милошевић, Ђинђић, па и Шешељ. Вучић је кукњаву појачао откад је доведен на власт. После сваке његове жалопојке, у затворима су завршавале стотине грађана, који су га псовали и вређали на друштвеним мрежама.

Наравно, Вучић је добро знао да му не прети опасност од Клинтона или „Бабе Карамбе“ са Твитера. Ипак, проценио је да од таквих болесних лажи може да има две врсте користи. Осим што кмечањем изазива сажаљење лаковерних несрећника, хапшењем и судским прогоном огорчених грађана, који искаљују бес на интернету, шири страх у народу. А, страх је значајан репроматеријал у Вучићевој индустрији лажи и превара. Вербалним и физичким насиљем застрашује политичке противнике, медијске критичаре и остале жртве његове тираније.

Уплашени за радна места, голу егзистенцију и безбедност, своју и чланова своје породице, стотине хиљада људи је попуштало под претњама и пристајало да гласа за напредњачки картел. Чим би осетио код некога страх, Вучић би појачавао притисак док не би сломио отпор и тако елиминисао неподобног појединца или групу.

Вучићева стратегија, која се заснива на страху, описана је у филму „Justice League“. Агресор из космоса, Степенвулф, покушао је да освоји Земљу. Супротставили су му се супер-хероји Бетмен, Вондер Вумен, Аквамен и Сајборг, али безуспешно. Чудовишта из Степенвулфове војске имала су способност да осете страх код противника. Ко год би се уплашио, био би растргнут на комаде. На крају, чудовишта су раскомадала и свог вођу Степенвулфа кад су приметила да се уплашио.

По том сценарију приводи се крају тужна сага о Вучићу. Уништиће га његова чудовишта.

Откад је на власти, Вучић је створио касту од четрдесетак милијардера и око 40.000 милионера, и то конвертибилних. Здруженим снагама, они су опљачкали јавне ресурсе. Измишљали су непотребне и прескупе инфраструктурне пројекте, које су користили за исисавање новца из буџета.

Као ратни плен делили су средства из кредита, које ће народ отплаћивати неколико следећих деценија. Отетим новцем направили су пословне империје, подигли виле и замкове, напунили рачуне у страним банкама и испунили све своје снове.

Међутим, идили је дошао крај. Буџет је празан, а стране банке и инвестициони фондови не дају нове кредите. Пирамидални систем корупције је исцрпљен, више нема шта да се краде.

Да ствар буде гора по њих, дошло је време за свођење рачуна. Први талас промена је покренут падом надстрешнице на новосадској Железничкој станици. Пљачка око 700 милиона евра на пројекту изградње и реконструкције пруге од Београда до Суботице изазвала је масакр шеснаесторо недужних грађана.

Протест студената и побуњеног народа подигао је Србију из апатије и, истовремено, раскринкао Вучићев крвави коруптивни режим пред целим светом. Реаговале су сви западни центри моћи.

Финансијске институције су заврнуле славину, а Брисел и Вашингтон су најавили санкционисање појединаца и њихових фирми, који су одговорни за корупцију, стварање монопола у неколико привредних грана, гушење демократских процеса и кршење људских права, укључујући и слободу медија. Европски парламент је усвојио Резолуцију у којој се, поред оптужби на рачун Вучићевог картела, истиче и претња персоналним санкцијама.

Исти ставови унети су у годишњи извештај Европске комисије. Још озбиљније решење прихватио је амерички Конгрес, који је у оквиру Закона о демократизацији и прогресу Западног Балкана запретио стављањем на „црну листу“ око 350 појединаца из Вучићевог окружења, којима ће бити блокирани рачуни у западним банкама.

Под тим притисцима, као балон од сапунице, пукао је EXPO, најуноснији коруптивни пројекат напредњачког картела. Вучић је припремио све услове за пљачку епских размера. Укључио је све политички подобне тајкуне, скицирао расподелу плена, кад оно – пропаст! Од 1. новембра 2024. године, кад је пала надстрешница, Влада Србије до данас није добила ниједан евро кредита за EXPO. Уместо планираних 18 милијарди евра – нула; дупло голо, као Вучићева радна књижица.

Иако су поникли из блата, необразовани и примитивни, напредњачки милијардери су схватили шта их је снашло. Ем нема новца, ем им западни центри моћи прете одузимањем онога што су згрнули. А, њима се не остаје без нагомиланог плена. Тек што су се решили празилука, који им је вирио из најмилијег дела тела, и окућили се на Дедињу и у Београду на води, ускочили у пословне комбинације, скупе аутомобиле и јефтине жене; како сада да се помире с губитком свега тога.

Колико је трагична ситуација у којој су се нашли, схватили су тек кад су видели да им не може помоћи вођа картела. Напредњачки Степенвулф Вучић не може помоћи ни вољеном себи, а камоли некоме другом. Као нико никада, Вучић је стекао статус личног непријатеља најмоћнијих владара на свету. Шибицарским штосовима је успео да се пласира на врх „црне листе“ и Владимира Путина и Доналда Трампа.

Продајом оружја Украјини, као и саучешћем у свим политичким притисцима на Русију и лично Путина, Вучић је затворио сва врата у Кремљу. Руси су, супротно одредбама о праву прече куповине из уговора о продаји НИС-а, потпуно игнорисала Србију, баш као што игнорише и захтеве Вучићевих милијардера да приступе својим рачунима у московским банкама.

За напредњачку касту хипер-богаташа још већи проблем представља Вучићев пад у немилост Трампа. Условљен обавезама из облигационих односа са репрезентима америчке тзв. Дубоке државе – са Сорошем, пре свих – Вучић је учинио све што може против политичких и личних интереса Трампа. Монтирао је корупционашку аферу „Генералштаб“, у коју је покушао да увуче Трампову породицу. Прошлог маја је, такође, покушао да се прошверца на Конвенцију Републиканске партије, како би компромитовао Трампа.

Двојици кинеских шпијуна, који су ухапшени у Београду по америчкој потерници, Вучић је омогућио да побегну из кућног притвора. Вучић је недавно оптужио ЦИА и Мосад да припремају грађански рат у Ирану. Уз све то, Трамп не заборавља улогу коју је Србија имала у крађи гласова на америчким председничким изборима 2020. године, када је намештена победа Џоа Бајдена.

– Одговараће сви који су учествовали у крађи избора. Истрага се приводи крају, ускоро ће сви бити кажњени – запретио је Трамп пре неколико дана у Давосу, а пре тога је на друштвеним мрежама објавио доказе да је крађа избора извршена преко Доминионових сервера у Београду.

Док је Трамп то говорио, Вучић је седео у првом реду, залеђен од страха. Па и то што се нашао на том месту, у истој сали са председником Сједињених Америчких Држава, посетиоци Светског економског форума су оценили „дипломатским скандалом и изразом неваспитања“. Делегација Србије, коју је званично предводио министар финансија Синиша Мали, није била позвана у Давос већ је платила котизацију од 600.000 евра.

За тај новац, Вучић је добио тзв. instant access card, која је обавезна за дипломатско особље. Са том пропусницом, Вучић је могао да уђе у просторију у којој ће се одржати неки панел, па и да се фотографише са говорницима, али само за личне потребе. Вучић је додатно платио учешће на панелу са председником Азербејџана Илхамом Алијевом и Ебру Оздемир, председницом турског гиганта Лимак Холдинга. На изненађење модераторке Неwмаx-а, Вучић је одржао говор о геополитичким променама у свету.

Министар Мали је око врата носио аццесс цредентиалс, с којом је могао да присуствује одређеним сесијама као посматрач. Тако окићени скупим пропусницама, њих двојица су, у пратњи Сузане Васиљевић, по ходницима саватавали случајне пролазнике. Успео је да пресретне америчког државног секретара Марка Рубија и хрватског председника Андреја Пленковића.

Тајно, у хотелу у Клостерсу, туристичком насељу које се налази двадесетак километара од Давоса, Вучић је одржао неколико састанака са Алексом Сорошем, наследником пословне и политичке империје Џорџа Сороша. И на тај начин Вучић је успео да се замери Трампу, који је јавно, са говорнице у Давосу, описао Алекса Сороша као „слатког татицу који финансира тиранију дубоке државе“.

Вучићеви проблеми са Трампом били би само Вучићеви кад у њих не би била увучена и Србија. Овако, због Вучићевих сплетки, Трамп је у новоосновани Одбор за мир, који би требало да постане пандан Уједињеним нацијама, позвао Албанију и Косово, али не и Србију.

Очигледно, Вучић је први пик на драфту за америчке санкције. Он не може да помогне ни себи, а камоли милијардерима које је створио. Зато они, у паници, покушавају да се што брже дистанцирају од њега.

Дејан Слијепчевић, власник грађевинске компаније ГАТ, први је подигао глас. Након што је прошле године забележио приходе мање од нагомиланих дугова, Слијепчевић је одбио Вучићев захтев да ради на пројекту EXPO, али да чека на исплату. „Фирму сам основао 1992. године, кад је Вучић носио пиво и бурек Шешељу, нећу му дозволити да ме уцењује“, рекао је власник ГАТ-а, који одбија да МУП-у Србије преда два реновирана објекта пре него што му буде исплаћен и последњи динар.

Од Вучића и СНС-а дистанцира се и Жељко Дрчелић, власник компаније Concord West. Тужилаштво за организовани криминал је, пре два месеца, поднело оптужницу против Дрчелића и Споменке Симонић, бивше помоћнице министра просвете, због намештања тендера за изградњу студентског центра у Сјеници. Дрчелић је добио уговор од 300 милиона динара, а Симонић поклон од њега у износу од 18,7 милиона динара. Иако је осумњичен за намештање тендера, Дрчелић је у децембру прошле године добио нове уговоре са државом, вредне 310 милиона евра.

– Груба је неистина да ме је држава награђивала новим пословима, као и да у свом пословању користим везе са владајућом странком. Пре свега, ја лично не послујем већ компаније у мом власништву. Сви послови су добијени у складу са законима и прописима наше земље – наводи се у саопштењу Дрчелића.

Пре доласка СНС-а на власт, Дрчелић је био солидан водоинсталатер из Борче. А, види га сад! Десетак његових компанија склапају уговоре са државом за послове вредне по неколико стотина милиона евра, а он је постављен за председника Кошаркашког клуба Црвена звезда. И, каже, све то без подршке владајуће странке!

Таква одбрана неће му помоћи ни да се одбрани пред српским, а камоли америчким судовима. То зна и Дрчелић, зато је одлучио да се оваквим дистанцирањем пре замери Вучићу, него америчким агенцијама које, по налогу њиховог Министарства правде, припремају списак приватних и правних лица, које ће се у марту наћи на црној листи.

За Американце то није тежак посао, а додатно им га олакшавају српски милијардери, који сами праве списак. Довољно је погледати имена напредњачких богаташа, који су уложили новац у Вучићев инвестициони фонд Vista Rica Invest, па да се види ко су кандидати за америчке санкције. Фоднове Vista Rica Invest и Vista Rica Corporate основали су Војислав Недић, отац дугогодишњег генералног секретара Владе Србије Новака Недића, и Татјана Вукић, невенчана супруга Андреја Вучића. У те фондове су инвестирали Игор Брнабић, брат Ане Брнабић, затим Предраг Мали, брат Синише Малог, Остоја Мијаиловић, Драгољуб Збиљић, Александар Галић, Давор Мацура, Иван Бошњак и остали истакнути напредњачки тајкуни. Vista Rica Invest располаже са 57,4 милиона евра, што је знатно више него фондови којима управљају моћне банке као што су Интеса и Раифаиссен.

Тешко је претпоставити да ће неко од тих инвеститора избећи америчке санкције, а потом и европске. Напротив, неки од њих сигурно ће се наћи и на оптуженичкој клупи у српским судовима.

У самоодбрани, како би заштитили себе и имовину коју су згрнули, сви ће одговорност за криминал и корупцију пребацити на Степенвулфа Вучића. Као што су, у филму „Јустице Леагуе“, чудовишта растргла свог вођу, кад су осетили колико се уплашио, тако ће и напредњачки скоројевићи демолирати Вучића.

После свега, Вучић може да се опусти, да савлада страх и препусти се судбини. Нема му спаса.

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, Предраг Поповић, СНС