И ништа од изненађења. Оних 87 угледних момака са педигреом од зла оца и од горе мајке који су се у четвртак, остављајући „ћациленд“ у Пионирском парку небрањеним, упутили чартер летом Ер Србије у Тиват са племенитом и хуманом намером да тамо дочекају свог председника и приреде му топао дочек, немилостива црногорска полиција је саватала на аеродрому, излегитимисала и након анализе њихових импресивних биографија спаковала назад у авион и вратила за Београд.
Додуше било је довољно да им погледају руке, њихов ЦВ био је исписан тату мастилом по мишицама и није било сумње да су момци, барем већина њих, како је некад певао Бора Чорба, КП дома заслужни питомци. Александар Вучић их је представио као ватрогасце аматере, само што овај пут нису ишли да гасе ватру по брдима бококоторског залива, него његов лични пожар који му је већ ухватио пешеве капута, а у ту сврху су понели транспаренте „Србија побеђује“.
Само господ Бог зна шта је било у главама генија напредњачке пропаганде који су осмислили ову имбецилну акцију „извоза подршке“ и на какав су ефекат рачунали, осим што би направили мизансцен још једне – по учинку, јефтине, по коштању врло скупе – представе за камере овдашњих режимских телевизија, у чијим монтажним јединицима би група набилдованих билмеза била представљена као „спонтано“ окупљени народ који се радује доласку председника „свесрпског света“.
Овако, чуло се само једно бућ, после кога су се по Србији и региону ширили кругови бруке и опште спрдње, а сам Вучић је у Тивту морао да мало правда, а мало да се ограђује, од кретенске екскурзије својих лојалиста, заправо интересне заједнице ликова чија имена пуне оптужнице, „бизнисмена“ који су се обогатили брже него што закон може да их стигне, партијских војника који забагују већ на другој смисленој реченици и професионалних патриота које домовина најбоље инспирише на плаћеним летовима и џабалеску хотелском смештају.
Укратко, у том авиону били су они који Србију воле на речима, а много више користе на делима. Већина њих је ту била због новца, неки због илузије моћи, а сви заједно зато што су на време схватили да је у Вучићевој Србији најисплатљивија лојалност и то не закону, држави, институцијама, него једном човеку који је сам све то истовремено.
А лојалност се, с времена на време, мора показати и оверити, па је аеродром у Тивту био место на које се, накратко, преселила Србија какву председник воли: она без досадних новинара са незгодним питањима, са напумпаним мишицама али без кичме и мозга, која маше транспарентима на којима је неко други исписао поруку и која очекује да за све то буде награђена.
И зато не треба да чуди што се стално једни те исти људи налазе за истим кафанским столовима, у истим првим редовима на митинзима, на истим фотографијама, сада и у истом авиону и тешко је све то правдати случајношћу. Ако је све то случајност, онда је случајност постала најорганизованија и најстабилнија институција у овој држави.
И док је та весела менажерија, унутар Србије, постала подразумевајући фолклор Вучићеве владавине на који смо навикли, она је на тиватском аеродрому, изопштена у пусто острво, деловала јадно, смешно и огољено попут лошег вица. Тако је доживљена и катапултирана назад одакле је и дошла као промашена пропагандна инвестиција неиспуњеног задатка. У суштини, Вучић би требало да буде захвалан безбедносним службама Црне Горе које су, радећи свој посао, заправо спречиле његово даље брукање и додатно објашњавање и домаћинима и европским гостима о чему се ту ради и зашто је испред њега у Тиват кренула претходница која је личила на затворски транспорт са принудним слетањем и где је полиција „путнике“ могла да идентификује преко потерница а не личних карти.
И није проблем његово брукање, проблем је што су посредно брукани Србија и њени грађани и што је међу многобројним државницима, само овај наш био црна овца са свађалачким манирима, после којих ће се европски лидери, с правом запитати – како ће Србија сутра са нама у Европској унији, ако има проблем са најближом земљом у окружењу. Чартером који је ишао у Тиват тамо се не стиже.
Аутор: Ранко Пивљанин
Извор: Нова.рс
