Прочитај ми чланакКада је 24. 2. 2022. започела руска војна операција у Украјини, Вучић је сазвао Савет за националну безбедност и, након одржане седнице, први пут изрекао мисао да је његова политика тражење камена испод којег Србија треба да се сакрије док опасност не прође. И ево, прошло је четири године, свет се сваким даном драматично мења, а Вучић из Давоса поново поручује да је неопходно да се и даље кријемо под каменом. Што ће рећи да је под Вучићевим руководством напуштена и политика „четири стуба“, и политика неутралности, и генерално било каква иницијатива, већ се све своди на скривање, подсећа др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Е сад, у политици, као и генерално у животу, све има своје предности и мане. Отуда има смисла проанализирати достигнућа у претходне четири године: шта је Србија добила, а шта изгубила од када нас је Вучић одвео испод камена.
Хајде да кренемо од међународне позиције. Што се тиче односа са Европском унијом, за претходне четири године нисмо се померили ни милиметар у погледу потенцијалног чланства, иако је то прокламовани циљ ове власти. Улагања из ЕУ су смањена и генерално економски односи су у стагнацији. Европски парламент је усвојио неколико декларација у којима је Србија критикована по више основа.
Однос са Кином је такође у стању стагнације. Нема нових стратешких улагања из те државе, значајно се теже одобравају кредити за инфраструктурне пројекте и, генерално, тренутно се све своди на одржавање оног нивоа односа који је постојао и до сада.
О односу са Руском Федерацијом најбоље говори то што је та држава одлучила да сопствени удео у Нафтној индустрији Србије препусти мађарском МОЛ-у, а не Републици Србији, уз објашњење да је сарадња са Мађарском од стратешког интереса.
Такође, званична Москва више не даје дугорочне уговоре за земни гас, већ је прешла на тромесечне. Коначно, неколико пута су јавно изражавали негодовање због тога што власт, преко посредника, испоручује српско оружје Украјини. Укратко, односи са Русијом су значајно нижи него пре четири године.
На крају, однос са Сједињеним Америчким Државама је такав да је у мају 2025. Вучић морао да исценира срчани удар и побегне јер му је забрањен приступ Доналду Трампу. Џаред Кушнер је преко медија обавестио да одустаје од пројекта Генералштаб.
Амерички Конгрес је усвојио Закон о ауторизацији националне одбране (Натионал Дефенсе Аутхоризатион Ацт – НДАА), а као део овог свеобухватног документа усвојен је и посебан Закон о демократији и просперитету Западног Балкана (Wестерн Балканс Демоцрацy анд Просперитy Ацт). У оквиру поменутих закона Србија је експлицитно поменута као држава са забрињавајућим стањем у погледу демократије. Такође, све више се Београд помиње као једно од места у којима се одвијала, како то Трамп експлицитно наводи, „изборна крађа 2020. године“.
Можда је и најсликовитији приказ Вучићеве, и генерално наше, позиције у САД (јер никада не треба заборавити да свет Србију гледа кроз власт) то што није стигао позив од Трампа да се приступи Одбору за мир, глобалној организацији коју он формира. Рецимо, на церемонији потписивања иницијативе било је двадесетак држава, међу њима и Мађарска и тзв. Република Косово. Ако се свему овоме дода и то да Америка нема амбасадора у Србији већ дуже од годину дана, слободно се може рећи да су односи две државе на врло ниском нивоу, свакако значајно нижем него пре четири године.
Да сумирам: од како нас је Вучић повео „под камен“, међународна позиција Србије се значајно погоршала. Истовремено, унутрашње прилике су се радикализовале и друштво нам је све подељеније, са тенденцијом да то буде још израженије. Из лоше међународне позиције произилази и све лошија перспектива за остваривање основних националних интереса.
Примера ради, из позиције коју је МОЛ добио и од Русије и од Америке, а у погледу куповине удела у НИС-у, јасно је да је Мађарска дошла у позицију да буде координатор енергетских, а самим тим и економских и политичких процеса у Централној Европи. Са друге стране, приступање тзв. Републике Косово организацији Одбор за мир показује да је албански лоби успео да „испегла“ то што су на председничким изборима у САД директно подржали Камалу Харис. Тако ће и у наредном периоду Албанци бити у позицији стратешког партнера Америке.
Србија коју је Вучић бацио под камен остаје у геополитичком запећку између мађарског и албанског утицаја. При томе, апсолутно нам нико није крив до нас самих. Наиме, немогуће је остварити национални и државни интерес а да он није јасно дефинисан и прихваћен у народу. Ми такву ситуацију немамо јер нас је криминални режим Александра Вучића буквално поделио, посвађао и држи у статусу талаца, док им национални интереси и ресурси служе као монета којом купују сопствену слободу.
Орбан, Курти и Рама, за разлику од Вучића, нису се крили испод камена, већ су по свету лобирали за интересе народа које представљају. Сада смо у позицији да они буду субјекти, а ми објекти у геополитичким кретањима, што даље може да значи да ће они своје националне интересе остваривати на уштрб наших.
На крају се поставља питање: да ли је све изгубљено?
Одговор је да није, али је свакако направљена велика штета. Да би се она санирала и кренуло у какво-такво остваривање националног интереса, неопходно је да се прво договоримо око тога шта тај интерес представља. Потом је важно сагледати са којим савезницима је то могуће остварити и, коначно, кренути у реализацију.
Са Вучићем и његовом мафијом немогуће је остварити било какав интерес, па је стога нулти корак њихово рушење и процесуирање пред српским судовима.
