Радомир Саичић није на студентску листу ушао да би добио мандат. Ушао је да не би остао дужан. Редовни члан САНУ и професор Хемијског факултета данас говори језиком који људи већ читају као најродољубивији на том списку: нема неутралних у борби добра и зла, не сме се осрамотити наслеђе, а ако дође до крвавих сукоба — што нико не жели — старији морају да стану испред својих студената. Не да их гурају напред. Да их заклоне. Доста смо дуго ћутали, каже. Не смемо да обрукамо ни претке, ни поколења која долазе. У тој реченици нема каријере. Има заклетве.
„Ја сам члан породице која је имала часне и славне претке“, рекао је он. „Како бих другачији став могао да заузмем него да станем уз своје студенте?“ Прихвата клевете да би био достојан тих предака. Изборе не зове почетком политике него потребом да се укључи у борбу за добро. На клипу који је обишао мреже стоји још тврђе: не осрамотити наслеђе које нам је показало шта треба да чинимо. Сад том реченицом додаје оно што родољубље одваја од позе. Ако режим нападне студенте и народ, ред је да старији плате ћутање које је трајало предуго. То није позив на сукоб. То је одбијање да се сукоб превали на децу.
Зато га део народа већ држи за окосницу листе. Има 65 година и четири деценије науке. Личне амбиције одбија. Каже да борбу нису покренули професори него студенти и да старији имају разлога да се запитају зашто су чекали младе да начине први корак. Родољубље је стати испред њих. Не иза њих, с паметним саветом кад прође опасност.
Са Славије је говорио истим гласом. Власт се хвали купљеним оружјем, а за преговарачким столом предаје територије плаћене животима — чин издаје према Уставу. У Скупштини седе папагаји уместо људи којима је Србија на срцу. Иста скупштина је три пута одбила резолуцију о геноциду над Србима у НДХ. Држава се упиње да уништи своје највеће добро, Универзитет. Министри најављују да полиција има право да убија студенте и да ће их кућама враћати у ковчезима. Систем вредности власти чита са ордена које су делили својима. Ту нема поезије. Ту има попис издаје и попис стида. Кад такав човек каже да неће да обрука ни претке ни унуке, реченица пада теже од програма странке.
Власт уплашену падом рејтинга види како студенте гура у фиоку „терориста“ да их склони са избора, док скреће пажњу са Косова и Метохије и „завршног чина издаје“. Лустрацију не зове осветом него заштитом државе. Власт је канцер који је метастазирао. Без чишћења наслеђе постаје фраза коју изговарају они који су ћутали док се земља распродавала.
На студентску листу су, каже, бирани људи без мрље, солидарни, спремни на жртву а не на профит. Његово место на том списку зато није случајно. Људи га конципирају као родољуба јер не нуди нову идеологију. Нуди стару обавезу: земља, Устав, Универзитет, млади који су смели први. Старији који више не смеју да ћуте. То је једина патриотска реченица која у овој кампањи није јефтина. Не осрамотити претке. Не оставити поколења сама. Доста је било тишине.
(Србин инфо)
