„Са ваше леве стране видите како изгледа шпански зид. То вам је, децо, штанд Краљевине Шпаније“, казаће учитељица док ђаке буде спроводила по пространствима изложбе ЕXПО 2027, следеће године у ово доба.

Шпански зид ће се онда померити мало напред, у правцу учитељице, и шапнути јој на уво:

„Госпођо, ја нисам шпански зид, а ово није штанд Краљевине Шпаније“, изговориће шпански зид који хода, а на међународној изложби ЕXПО Београд 2027 биће свега и свачега, свакаквих чудеса, па и шпанских зидова који се крећу ко роботи, то је последња реч технике.

„А ко сте ви“, питаће учитељица док с два прста буде пребројавала да ли су сви ђачићи на броју, нервозна због гужве и несташних четвртака који се смарају по халама и мачују рекламним материјалом увијеним у ролне.

„Ја сам министар просвете, ваш министар. Ја сам Дејан Вук Станковић, за пријатеље Дејан Вучић Станковић! А ово овде је штанд Министарства просвете Републике Србије“, шапнуће учитељици на ухо Дејан Вук, министар, који је осмислио да сви ђаци Србије има да дођу на ЕXПО 2027, јер ко не дође, тај је ћаци.

Заправо, акција Министартсва просвете има шансе да успе само ако слоган ЕXПО-а 2027 буде: “Ко не дође, тај је ћаци”, када ће већи део Србије тешка срца кренути пут Сурчина, пошто је боље изабрати мању глупост од две глупости – да одеш на ЕXПО или да будеш ћаци.

Учитељица ће у чуду гледати министра Дејана Вука, за кога је мислила да је у ствари чувени зид са шпанског штанда, мало модернизован.

Затим ће учитељица наставити даље, халама Експа, све време пребројавајући ђаке с два прста: два, четри, шест, осам десет, дванаест, четнаест, шеснаест… Јовановићу, држи Анђелу за руку!

„А ово вам је децо Дебиларијум“, објасниће учитељица пролазећи поред Делфинаријума који ће управо у том тренутку свечано отварати председница Скупштине Србије у пратњи посланика Српске напредне странке, полазника Академије младих лидера и чланова НВО Центар за друштвену дебилност и Дебиларијуме.

„Делфинаријум, госпођо, делфинаријум“, исправиће учитељицу председница Скупштине Србије, својим дражесним тоном главног штребера из прве клупе, кога нико не воли.

„Извинте, нисам видела делфине, па помислих…, рећи ће учитељица и наставити пробој ка остатку штандова.

На ред ће онда доћи културна баштина Сурчина, главног домаћина Експа, а Сурчин сем аеродрома од нематеријалне културне баштине има само Сурчински клан, чији најуспешнији појединац Љубиша Буха Чуме, по занимању заштићени сведок, ће потписивати своју аутобиографију “Од колевке па до гроба, најлепше је ЕXПО доба” на штанду Општине Сурчин.

Одмах поред, биће нешто што деца много воле.

„Сурчин је, децо, познат и по великим ергелема, ово је њихов штанд“, импровизоваче учитељица своју улогу сајамског водича кроз ЕXПО.

„Ово је штанд угледног Информера, госпођо, није штанд сурчинских ергела“, шапнуће јој домаћин штанда Информера, Александров Трбухозборац, скраћено А.Т.

„Господине А.Т, праштајте, послали су нас овде без икакве припреме, како ја да разликујем сурчинске ергеле од штанда Информера“, казаће учитељица на ивици нервног слома.

Шта све овде има, мајко мила, замислиће се учитељица над својом судбином, јер раније, док је децу водила само по Сајму књига, што иначе није било предвиђено правилником Министартства просвете, него је то радила на своју руку, све је текло глатко, а овај сајам, пардон изложба, више ће јој личити на Међународни сајам брига и паранормалних појава.

Онда ће на ред доћи обилазак Националног стадиона, на коме ће утакмице принудно играти Звезда и Партизан, да би стадион имао било какву сврху сем сврхе државног преплаћеног споменика Дежурном Мегаломану За Скрљавање Свега Чега Се Довати, споменика који ничему не служи, а да би у свом називу помирио црно-беле и црвено-беле зваће се: “Национални стадион Југословенске народне Маракане, Партизана и покојног Рајка”.

Онда ће учитељица имати задатак да сву децу безбедно врати до њихове основне школе, што од Сурчина до Петловог брда у време трајања Експа, у ионако неиздрживом београдском шпицу, може да се рачуна као тродневна екскурзија у Рим.

Једино што су у Риму све старо сачували, док су у Београду све старо порушили, а планира се и да Калемегдан изместе у Котеж, да не смета у предивном погледу на “кулчину”, што је врста српске Ајфелове куле, само без Ајфела.

Дакле, децо, благо вама, када порастете, питаћете се: “Која ли је будала све ово порушила и све ово изградила?!”

аутор: Дража Петровић