Слушате те лажљивце како вам говоре о номиналном БДП-у, који сам по себи ништа не значи, а никада о БДП-у по глави становника и БДП-у по паритету куповне моћи? Нећете о томе ни чути јер је БДП по глави становника Србије нижи него у пет земаља окружења, а виши него у три – БиХ, Северној Македонији и Албанији.

Пише: Драган Маршићанин

Колико пута сте чули највишег државног функционера како екстатично тврди да „Србија има већи раст БДП-а од свих земаља Европске уније“? А истина је да су прошле године већи раст имале Ирска, Малта, Кипар, Пољска, Данска и Хрватска.

На страну чињеница да се не може поредити раст БДП-а високо развијених држава (уобичајено око 1,5 одсто годишње) са растом БДП-а држава које су на неупоредиво нижем степену привредног развоја, каква је Србија (пожељно не мање од 5 одсто годишње).

Такво поређење је исто толико глупо колико би било поредити Србију са земљама Африке које имају вишеструко већи десетогодишњи просечан годишњи раст БДП-а од њених 3,1 одсто, нпр. Етиопијом – 11,6 одсто, Руандом – 9,9 одсто, Обалом Слоноваче – 9,4 одсто, Гвинејом – 8,6 одсто…

Наравно, не ради се о глупости или незнању, већ о дрској манипулацији.

Колико пута сте чули да „Србија има већи десетогодишњи просечан раст БДП-а од свих земаља у окружењу“? А истина је да Србија у периоду 2014-2023. има десетогодишњи просечан раст БДП-а од 3,1 одсто, нижи од Румуније (3,6 одсто) и Хрватске (3,4 одсто), једнак Мађарској и Албанији, а нешто виши од Црне Горе.

Слушате те лажљивце како вам говоре о номиналном БДП-у, који сам по себи ништа не значи, а никада о БДП-у по глави становника и БДП-у по паритету куповне моћи? Нећете о томе ни чути јер је БДП по глави становника Србије нижи него у пет земаља окружења, а виши него у три – БиХ, Северној Македонији и Албанији!

Десетогодишњи просек (2014-2023) БДП-а по глави становника земаља у окружењу, у УСД: Мађарске 17.000, Хрватске 16.500, Румуније 13.500, Бугарске 10.500, Црне Горе 8.700, Србије 8.200, БиХ 6.400, Северне Македоније 6.200 и Албаније 5.700.

Председник Републике посебно воли да нас пореди са Хрватском: ето, БДП по глави становника нам је дупло нижи.

Могли сте да чујете током представљања Националне стратегије „Србија 2030“, а потом се то понављало, да је „просечна плата 2012. године била 360 евра, 2025. године 1.057 евра, а 2030. године ће бити 1.700 евра“, што је комбинација неистине, полуистине и обећања. Мања неистина је да је просечна плата 2012. године била 360 евра, јер је била 366 евра.

Већа је неистина да је 2025. године била 1.057 евра, јер је била 933 евра. Само у децембру, месецу у којем се зараде уобичајено драстично повећавају, а затим поново смањују у јануару наредне године, била је 1.057 евра – то, дакле, није била просечна плата у 2025. години.

При томе се није говорило о куповној моћи грађана нити је она анализирана, већ су изношени само нетачни или полутачни подаци о динарским зарадама преведеним у евре по прецењеном курсу динара, који се годинама не мења и већ одавно није одраз снаге привреде.

Из истих лажљивих уста чули сте и сјајну вест да је минимална зарада достигла, односно покрила минималну просечну корпу. Зачудо, овог пута није слагано, али није речено шта је садржина минималне просечне корпе, која – тврди се – садржи робу и услуге које обезбеђују месечно одржавање живота и радног капацитета чланова трочланог домаћинства.

Ево неких ставки: 25 кг хлеба, по 1 кг пиринча и тестенине, 5 кг брашна, 0,5 кг спанаћа, 2,5 кг парадајза, 0,5 кг пасуља, 10 кг кромпира… 0,5 кг јунетине, 3 кг свињетине, 3,5 кг пилетине, 0,7 кг рибе… 10 л млека, 5 л јогурта, 200 грама кајмака, 100 грама чоколаде…

Године 2025. за трочлану породицу месечно за храну и безалкохолна пића – 27.385 динара! Уз то, за одећу и обућу 1.430 динара, за опрему стана и одржавање 2.300, за здравство 1.925, за образовање 143 динара, за рекреацију и културу 2.050 динара… до укупно 56.868 динара месечних трошкова трочлане породице.

Нема трошкова куповине или изнајмљивања стана, летовања, поправки стана, набавке неопходних кућних апарата, а да о куповини или одржавању аутомобила не говорим. Сто грама чоколаде месечно, 1.430 динара за одећу и обућу, 143 динара за образовање – хеееееј, мало ли је? Златно доба Србије!

Говоре вам о успесима: највећим страним директним инвестицијама, а не објашњавају како нам БДП не расте више него онима који их немају; говоре о курсу динара, а не о последицама по извозну привреду…

О корупцији и криминалу – мук. Уосталом, и није лепо говорити о себи.

Оваквим неистинама, полуистинама и обмањујућем прећуткивању изложени сте свакодневно, па и свих ових дана, док језде селима и засеоцима и под шаторима, уз крканлук и пиво, рецитују топониме, просипају шодер, асфалт, обећања и лажни патриотизам.

На Мерцедес који производи Икарбус већ сте заборавили, зар не? На карте за метро и стотине других малих и великих лажи? Али ваљда нисте заборавили и опростили тврдњу да „надстрешница није реконструисана“ и заклетву „не дам Газиводе“?

Изношење ових примера било је у оквиру моје струке и иза њих стојим. За даље користим туђа знања – учим, препознајем и са вама делим.

Често највише државне функционере због лажљивости називају патолошким лажовима. Не, они то нису! Или, тачније – нису само то!

По дефиницији, патолошки лажов учестало износи неистините тврдње из унутрашње потребе, а не зато да би лажима и обманама остварио неку личну корист. То са њима није случај. Теме, бројност неистина, чињеница да их износе свакодневно, током годинама непрекидне изборне кампање, са упорношћу која изискује улагање великог напора, указују на постојање јасног циља и стратегије да манипулацијом јавности подижу свој политички рејтинг. Дакле, не ради се само о патолошком лагању већ и о инструменталном, неморалном лагању, чији је циљ остваривање личног интереса.

Додајмо и да, када износе чињенице, прикривају контекст и с њима повезане најважније податке који би, да нису скривени, променили сугерисани значај и сам смисао.

Проблем Србије је крајње озбиљан јер се ради о малигном нарцизму, споју инструменталног и патолошког лагања, уз садизам испољен у нескривеном уживању у јавном понижавању потчињених и видљиву параноју или, ако имају среће, о Хубрисовом синдрому, који је после губитка власти и моћи лакше излечив.

Ерих Фром је први дефинисао малигни, злоћудни, злочиначки нарцизам. Шта данас каже струка?

„Малигни нарцизам је комбинација јако израженог нарцизма и антисоцијалног понашања, што је врло често у психопатији.“

Симптоми ове комбинације су, између осталог:

„Грандиозни осећај сопствене важности, супериорности и непобедивости.

Неутажива жеља да се буде у центру пажње.

Често лагање.

Ароганција.

Нетолеранција према опонирању, неодобравању или конфронтацији, уз редовно изражавање љутње.

Манипулисање другим људима и њихово повређивање.

Одсуство емпатије и кајања.

Понављајуће непоштовање или кршење закона и права других.

Неспособност да се направи разлика између исправног и погрешног.

Недостатак одговорности.“

Да ли ове симптоме препознајете код некога?

А знате ли какве су последице када се на власти нађу они који пате од овог поремећаја?

„Урушавање државних институција: ерозија демократије, непотизам и клијентелизам, култ личности, правосуђе као оружје.
Разарање друштва и јавног морала: поларизација, политичка подела друштва и принцип ‘завади па владај’, уништавање истине контролисаним медијима, губитак емпатије, параноја као државна политика.

Економске последице: приватизација државног буџета, корупција, ирационалне економске одлуке.“

Да ли у овоме препознајете озбиљно оболелу државу Србију и српско друштво?

Да ли су болесна држава и друштво излечиви? Јесу – отклањањем узрока болести. Најбоље, иако не једино могуће, неинвазивном методом – изборима.

У случају повољног исхода следи дуг, напоран и успешан опоравак Србије, али… паметан избор лекара и терапије јесу цондитионес сине qуа нон.

Аутор је члан Председништва Новог ДСС-а, бивши председник Скупштине Србије