Pročitaj mi članakSamo u poslednja četiri veka Rusija je stvorila čitav niz arhitektonskih stilova, stvaralački preobražavajući pozajmljene ideje i rađajući svoje sopstvene.
Сада већ нико неће рећи откуд све те шаторасте цркве, налик на свемирске ракете, брвнаре-дворци величине пола петоспратнице и сребрнасте главне „крљушти“ – лемеши на крововима и куполама.
Историја руског северног стила има корене у дубокој прошлости: прва Света Софија Новгородска, изграђена у години крштења Русије, била је шаторасти храм. Ове грађевине су природне за ту земљу као и околни гајеви, брда и реке.
Најпознатији образац дрвеног северног неимарства је, наравно, сеоско гробље и музеј Кижив у Карелији, који је на листи светске баштине Унеска. Овде се налазе најсавршеније (Преображенска) и најстарије (Васкрсење Лазарево) сачуване цркве брвнаре у Русији.
Изузетни споменици северног неимарства могу се наћи у Музеју Мали Корели и Кенозерском националном парку (Архангелска област), у селима Терске обале Мурманске области и на реци Мезењ.
Управо са барокним и китњастим стилом, насталим у московским земљама средином 17-тог века, везује се израз „руска црква“. То су цркве раскошних облика, или налик на медењак или на играчку, обавезно бело-црвене боје, ватрометом кокошника над кровом, с разнобојним куполама и китњастим крстовима. На почецима руског китњастог стила стајаху трговци. Они су трговали по Европи, видели тамо нова струјања – маниризам, барок, али… створили су нешто сасвим посебно. Оштра жеља за новином овде се сјединила с тананим осећањем руске националне традиције.
У овом стилу подигнути су, на пример, Теремни дворац и Високопетровски манастир у Москви, Успенска саборна црква у Рјазању, црква Јована Претече у Јарослављу. Да би се видео најсавршенији узор московског барока, из престонице ваља отићи у Казањ, где се уздиже Петропавловска саборна црква.
У 18-том веку, Западна Европа се окренула својим националним коренима, поново се сетивши готике. Имања руске аристократије тада беху украшена бројним готичким стилизацијама. Али је испало исто као и са бароком век и пô раније: Матвеј Казаков, Василиј Баженов, Јуриј Фељтен створили су потпуно оригиналан стил, који се сада не назива чак ни неоготиком, већ лажном готиком.
Најпознатије зграде овог правца: комплекс имања Царицино, Никољска кула Московског Кремља, Чесменска црква у Петрограду.
Значајно је да су старообредници, чувари допетровске Русије, којима је Катарина Друга даровала краткотрајно „отопљавање“, управо у овом стилу подигли Рогожско слободиште и Преображенски манастир у престоници, центре концентрације старообредништва, претпостављајући руску готику „латинском“ класицизму.
Испоставило се да московски барок није био близак трговцима руског севера, најпословнијим и најпатријархалнијим, и они су у 18-том веку створили сасвим другачији стил Северне цркве – беле, танке и високе – налик на једрењаке. Што даље ка истоку, то је њихов изглед самобитнији. Сибирске цркве су незаборавне: устремљеност ка небу, пламене силуете кровова и оплата, мале куполе налик на пламенове свећа. Да означи овај стил, иркутски локални историчар Болдирјев-Казарин увео је термин „сибирски барок“.
Јарки обрасци стила су Црква Подготора у Тобољску, Воскресенска црква у Томску, Знаменска црква у Тјумењу, Покровска црква у Краснојарску и Одигитријевска саборна црква у Улан-Удеу (иначе, прво здање у Русији отпорно на земљотрес).
Можда је естетским врхунцем руске архитектуре постао неоруски стил, који се бурно развијао у предреволуционарно доба. Његовом надахњујућом идејом постала је национална романтика, утврђивање самобитног „ја“ упркос нивелизаторском кретању индустријализма. Овде можете срести и византијске мотиве, и декоративни орнамент староруског терема и смели дах модерне. Пред очима савременика рађала се јединствена култура, која је синтетизовала историјска достигнућа руског неимарства, у највећој мери оличавајући дух народа.
Општепознате грађевине у неоруском стилу су Горњи трговачки низови на Црвеном тргу (сада Главна робна кућа), подигнути по пројекту Александра Померанцева, петроградски храм Спаса на крви (архитекта Алфред Парланд), и Шехтељево здање Јарославског колодвора у Москви.
Истовремено, праву ренесансу је доживело руско дрвено неимарство на грађанским поседима. Читава насеља Вологде, Томска и Иркутска подсећају на ово време „резбаних оплата“.
Највећи мајстор неоруског стила био је Владимир Покровски, који је западној Европи открио лепоту руског црквеног неимарства. Аутор је храма-споменика Светог Алексија на пољу Битке народā у Лајпцигу и учесник у пројектовању Саборне цркве Александра Невског у Варшави, коју су пољски русофоби уништили 20-их година 20-ог века. Касније је Покровски разрадио упечатљив програм православне храмовне градње у европским престоницама: Хагу, Лондону, Риму – права проповед у камену! Први светски рат и револуција која је у Русији уследила нису дозволили остварење ових планова.
У сваком страном уџбенику историје архитектуре о совјетском конструктивизму пишу с нескривеним дивљењем. Револуционарна ера родила је ново неимарство: изазов старом свету с његовим традицијама и шаблонима. Нарочито су екстравагантна рана остварења, попут куће Мељњикова или решеткастог хиперболоидног торња инжењера Владимира Шухова у Москви, Нижњем Новгороду, Краснодару – типичан пример „престизања времена“ за стотинак година. Најграндиознији пројекти, Московски Дворац Совјета и лењинградска Татљинова кула, остали су на папиру.
Конструктивизам је замишљан као интернационални стил, али је испао малтене најрускији. У њему је оваплоћен наш сан: рипити па прескочити неколико векова. Примери овог стила су Црвени проспект у Новосибирску са ремек-делима Андреја Крјачкова, Лењинов проспект у Јекатеринбургу.
Од касних тридесетих година прошлог века код нас у моду улазе монументалне класичне форме, назване „стаљинска архитектура“. Здања и проспекти изграђени у овом величанственом стилу постали су обележје земље-победнице после 1945-те године.
Такозваних „седам небодера“, подигнутих тих година, на пример, и Московски државни универзитет, умногоме су одредили градски пејзаж Москве. Предратна здања Дома Совјета и робне куће Фрунзенског у Петрограду су више прелазни облици од конструктивизма ка стаљинском класицизму.
Руске архитекте су се истакле својим творевинама у различитим кутовима света, па и у српској престоници. Многи Београђани свакодневно пролазе поред најлепших двораца, цркава или једноставно приватних кућа и не слутећи да су их пројектовале руске архитекте. Зграде Владе Србије, Министарства спољних послова, Генералштаба и Мањежа (данас Југословенско драмско позориште) само су нека од дела руку архитеката из Русије, који после Октобарске револуције, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, нађоше уточиште у Србији.
Најзнаменитији емигрантски архитекти беху: Николај Краснов, Сергеј Смирнов, Василиј Баумгартен, Виктор Лукомски, Ђорђе Коваљевски, Роман Верховски, Василиј Андросов и Валериј Сташевски. По окончању Првог светског рата, земља је желела подићи здања која би била монументална. А ову мисију нико није могао боље спровести у живот од руских архитеката.
Никола Краснов оставио је за собом најзначајнији траг у архитектури Београда: пројектовао је здање владе земље, у коме је тих година било смештено Министарство финансија. Краснов је пројектовао и здање Министарства спољних послова. Објекат је изграђен 1926-1929 и био је једно од највећих здања у Београду прве половине прошлог века. Краснов је пројектовао унутрашњост зграде Народне скупштине, парк у близини зграде и ограду. Осим тога, осмислио је и ентеријер Старог двора на Дедињу, остварен у стилу московског Кремља.
Петроградске архитекте су пројектовале фасаду хотела Москва у духу руског модернизма, а 1972. године, током преуређивања, унутрашњост је оплемењена бројним витражима које је створио Григорије Самојлов. Самојлов је пројектовао породичне виле, индустријске објекте, храмове, као и монументалне грађевине. Најпознатија његова творевина је Палата Пензионог фонда, која је постала један од символа Теразија.
Значајна улога у коначном изгледу цркве Александра Невског припада Василију Андросову, који је пројектовао и фасаду београдске Главне поште.
Василиј Баумгартен је разрадио пројекат здања Генералштаба. По нацрту овог архитекте изграђен је и Руски дом у Улици краљице Наталије.
Здање Патријаршије Српске Православне Цркве, подигнуто 1934-те године, зидано је по пројекту Виктора Лукомског.
Валериј Сташевски је пројектовао око две хиљаде објеката, укључујући Руску цркву на Ташмајдану, и читаву четврт – Чиновничку колонију на Вождовцу.
У нашем веку глобализације, традиције самобитног руског неимарства настављају да живе. А руске архитекте настављају задивљавати свет новим „светским чудима“ и естетским ремек-делима како у Русији, тако и ван њених граница.
