Pročitaj mi članakSamo u poslednja četiri veka Rusija je stvorila čitav niz arhitektonskih stilova, stvaralački preobražavajući pozajmljene ideje i rađajući svoje sopstvene.
Sada već niko neće reći otkud sve te šatoraste crkve, nalik na svemirske rakete, brvnare-dvorci veličine pola petospratnice i srebrnaste glavne „krljušti“ – lemeši na krovovima i kupolama.
Istorija ruskog severnog stila ima korene u dubokoj prošlosti: prva Sveta Sofija Novgorodska, izgrađena u godini krštenja Rusije, bila je šatorasti hram. Ove građevine su prirodne za tu zemlju kao i okolni gajevi, brda i reke.
Najpoznatiji obrazac drvenog severnog neimarstva je, naravno, seosko groblje i muzej Kiživ u Kareliji, koji je na listi svetske baštine Uneska. Ovde se nalaze najsavršenije (Preobraženska) i najstarije (Vaskrsenje Lazarevo) sačuvane crkve brvnare u Rusiji.
Izuzetni spomenici severnog neimarstva mogu se naći u Muzeju Mali Koreli i Kenozerskom nacionalnom parku (Arhangelska oblast), u selima Terske obale Murmanske oblasti i na reci Mezenj.
Upravo sa baroknim i kitnjastim stilom, nastalim u moskovskim zemljama sredinom 17-tog veka, vezuje se izraz „ruska crkva“. To su crkve raskošnih oblika, ili nalik na medenjak ili na igračku, obavezno belo-crvene boje, vatrometom kokošnika nad krovom, s raznobojnim kupolama i kitnjastim krstovima. Na počecima ruskog kitnjastog stila stajahu trgovci. Oni su trgovali po Evropi, videli tamo nova strujanja – manirizam, barok, ali… stvorili su nešto sasvim posebno. Oštra želja za novinom ovde se sjedinila s tananim osećanjem ruske nacionalne tradicije.
U ovom stilu podignuti su, na primer, Teremni dvorac i Visokopetrovski manastir u Moskvi, Uspenska saborna crkva u Rjazanju, crkva Jovana Preteče u Jaroslavlju. Da bi se video najsavršeniji uzor moskovskog baroka, iz prestonice valja otići u Kazanj, gde se uzdiže Petropavlovska saborna crkva.
U 18-tom veku, Zapadna Evropa se okrenula svojim nacionalnim korenima, ponovo se setivši gotike. Imanja ruske aristokratije tada behu ukrašena brojnim gotičkim stilizacijama. Ali je ispalo isto kao i sa barokom vek i pô ranije: Matvej Kazakov, Vasilij Baženov, Jurij Feljten stvorili su potpuno originalan stil, koji se sada ne naziva čak ni neogotikom, već lažnom gotikom.
Najpoznatije zgrade ovog pravca: kompleks imanja Caricino, Nikoljska kula Moskovskog Kremlja, Česmenska crkva u Petrogradu.
Značajno je da su staroobrednici, čuvari dopetrovske Rusije, kojima je Katarina Druga darovala kratkotrajno „otopljavanje“, upravo u ovom stilu podigli Rogožsko slobodište i Preobraženski manastir u prestonici, centre koncentracije staroobredništva, pretpostavljajući rusku gotiku „latinskom“ klasicizmu.
Ispostavilo se da moskovski barok nije bio blizak trgovcima ruskog severa, najposlovnijim i najpatrijarhalnijim, i oni su u 18-tom veku stvorili sasvim drugačiji stil Severne crkve – bele, tanke i visoke – nalik na jedrenjake. Što dalje ka istoku, to je njihov izgled samobitniji. Sibirske crkve su nezaboravne: ustremljenost ka nebu, plamene siluete krovova i oplata, male kupole nalik na plamenove sveća. Da označi ovaj stil, irkutski lokalni istoričar Boldirjev-Kazarin uveo je termin „sibirski barok“.
Jarki obrasci stila su Crkva Podgotora u Toboljsku, Voskresenska crkva u Tomsku, Znamenska crkva u Tjumenju, Pokrovska crkva u Krasnojarsku i Odigitrijevska saborna crkva u Ulan-Udeu (inače, prvo zdanje u Rusiji otporno na zemljotres).
Možda je estetskim vrhuncem ruske arhitekture postao neoruski stil, koji se burno razvijao u predrevolucionarno doba. Njegovom nadahnjujućom idejom postala je nacionalna romantika, utvrđivanje samobitnog „ja“ uprkos nivelizatorskom kretanju industrijalizma. Ovde možete sresti i vizantijske motive, i dekorativni ornament staroruskog terema i smeli dah moderne. Pred očima savremenika rađala se jedinstvena kultura, koja je sintetizovala istorijska dostignuća ruskog neimarstva, u najvećoj meri oličavajući duh naroda.
Opštepoznate građevine u neoruskom stilu su Gornji trgovački nizovi na Crvenom trgu (sada Glavna robna kuća), podignuti po projektu Aleksandra Pomeranceva, petrogradski hram Spasa na krvi (arhitekta Alfred Parland), i Šehteljevo zdanje Jaroslavskog kolodvora u Moskvi.
Istovremeno, pravu renesansu je doživelo rusko drveno neimarstvo na građanskim posedima. Čitava naselja Vologde, Tomska i Irkutska podsećaju na ovo vreme „rezbanih oplata“.
Najveći majstor neoruskog stila bio je Vladimir Pokrovski, koji je zapadnoj Evropi otkrio lepotu ruskog crkvenog neimarstva. Autor je hrama-spomenika Svetog Aleksija na polju Bitke narodā u Lajpcigu i učesnik u projektovanju Saborne crkve Aleksandra Nevskog u Varšavi, koju su poljski rusofobi uništili 20-ih godina 20-og veka. Kasnije je Pokrovski razradio upečatljiv program pravoslavne hramovne gradnje u evropskim prestonicama: Hagu, Londonu, Rimu – prava propoved u kamenu! Prvi svetski rat i revolucija koja je u Rusiji usledila nisu dozvolili ostvarenje ovih planova.
U svakom stranom udžbeniku istorije arhitekture o sovjetskom konstruktivizmu pišu s neskrivenim divljenjem. Revolucionarna era rodila je novo neimarstvo: izazov starom svetu s njegovim tradicijama i šablonima. Naročito su ekstravagantna rana ostvarenja, poput kuće Meljnjikova ili rešetkastog hiperboloidnog tornja inženjera Vladimira Šuhova u Moskvi, Nižnjem Novgorodu, Krasnodaru – tipičan primer „prestizanja vremena“ za stotinak godina. Najgrandiozniji projekti, Moskovski Dvorac Sovjeta i lenjingradska Tatljinova kula, ostali su na papiru.
Konstruktivizam je zamišljan kao internacionalni stil, ali je ispao maltene najruskiji. U njemu je ovaploćen naš san: ripiti pa preskočiti nekoliko vekova. Primeri ovog stila su Crveni prospekt u Novosibirsku sa remek-delima Andreja Krjačkova, Lenjinov prospekt u Jekaterinburgu.
Od kasnih tridesetih godina prošlog veka kod nas u modu ulaze monumentalne klasične forme, nazvane „staljinska arhitektura“. Zdanja i prospekti izgrađeni u ovom veličanstvenom stilu postali su obeležje zemlje-pobednice posle 1945-te godine.
Takozvanih „sedam nebodera“, podignutih tih godina, na primer, i Moskovski državni univerzitet, umnogome su odredili gradski pejzaž Moskve. Predratna zdanja Doma Sovjeta i robne kuće Frunzenskog u Petrogradu su više prelazni oblici od konstruktivizma ka staljinskom klasicizmu.
Ruske arhitekte su se istakle svojim tvorevinama u različitim kutovima sveta, pa i u srpskoj prestonici. Mnogi Beograđani svakodnevno prolaze pored najlepših dvoraca, crkava ili jednostavno privatnih kuća i ne sluteći da su ih projektovale ruske arhitekte. Zgrade Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, Generalštaba i Manježa (danas Jugoslovensko dramsko pozorište) samo su neka od dela ruku arhitekata iz Rusije, koji posle Oktobarske revolucije, zahvaljujući kralju Aleksandru Karađorđeviću, nađoše utočište u Srbiji.
Najznamenitiji emigrantski arhitekti behu: Nikolaj Krasnov, Sergej Smirnov, Vasilij Baumgarten, Viktor Lukomski, Đorđe Kovaljevski, Roman Verhovski, Vasilij Androsov i Valerij Staševski. Po okončanju Prvog svetskog rata, zemlja je želela podići zdanja koja bi bila monumentalna. A ovu misiju niko nije mogao bolje sprovesti u život od ruskih arhitekata.
Nikola Krasnov ostavio je za sobom najznačajniji trag u arhitekturi Beograda: projektovao je zdanje vlade zemlje, u kome je tih godina bilo smešteno Ministarstvo finansija. Krasnov je projektovao i zdanje Ministarstva spoljnih poslova. Objekat je izgrađen 1926-1929 i bio je jedno od najvećih zdanja u Beogradu prve polovine prošlog veka. Krasnov je projektovao unutrašnjost zgrade Narodne skupštine, park u blizini zgrade i ogradu. Osim toga, osmislio je i enterijer Starog dvora na Dedinju, ostvaren u stilu moskovskog Kremlja.
Petrogradske arhitekte su projektovale fasadu hotela Moskva u duhu ruskog modernizma, a 1972. godine, tokom preuređivanja, unutrašnjost je oplemenjena brojnim vitražima koje je stvorio Grigorije Samojlov. Samojlov je projektovao porodične vile, industrijske objekte, hramove, kao i monumentalne građevine. Najpoznatija njegova tvorevina je Palata Penzionog fonda, koja je postala jedan od simvola Terazija.
Značajna uloga u konačnom izgledu crkve Aleksandra Nevskog pripada Vasiliju Androsovu, koji je projektovao i fasadu beogradske Glavne pošte.
Vasilij Baumgarten je razradio projekat zdanja Generalštaba. Po nacrtu ovog arhitekte izgrađen je i Ruski dom u Ulici kraljice Natalije.
Zdanje Patrijaršije Srpske Pravoslavne Crkve, podignuto 1934-te godine, zidano je po projektu Viktora Lukomskog.
Valerij Staševski je projektovao oko dve hiljade objekata, uključujući Rusku crkvu na Tašmajdanu, i čitavu četvrt – Činovničku koloniju na Voždovcu.
U našem veku globalizacije, tradicije samobitnog ruskog neimarstva nastavljaju da žive. A ruske arhitekte nastavljaju zadivljavati svet novim „svetskim čudima“ i estetskim remek-delima kako u Rusiji, tako i van njenih granica.
