Dok u Bosni, Severnoj Makedoniji i Rumuniji za 10 evra možeš napuniti kesu i ponos, u Srbiji za isti novac dobiješ: dva mleka, veknu i prećutnu poruku vlasti – „ćuti i jedi šta ti damo“.
Цена хране у Србији није само тржишна категорија – то је државно организован облик изнуђивања. Од њиве до касе сви се „уграђују“ – и сви су сити осим оног који плаћа.
Како изгледа ланац уградње?
Политички тајкуни – имају земљу, субвенције, монопол. Држава им даје милионе под изговором „подстицаја“, а они продају производ три пута скупље.
Трговачки ланци – сваки производ прелази три посредника пре него стигне до рафа. Сви узимају „мали проценат“, па твој јогурт кошта као улазница за биоскоп.
Државна бирократија – уместо да регулише цене, она регулише ћутање. Када инфлација експлодира – влада објасни да је то „глобални тренд“. Наравно. Као и крађа.
Агенција за заштиту конкуренције? Не брини, спавају. А и када се пробуде – једу исто што и политичари. Само хладније.
А шта ти једеш?
Јабуке из Србије скупље него шпанске. Млеко из Шапца скупље него оно из Италије. Брашно из Војводине скупље него у Аустрији. Зато што овде не плаћаш храну – плаћаш систем.
Плаћаш државни немар. Плаћаш уцене трговаца. Плаћаш ћутање инспектора. И све то са најнижим платама у региону…