Dok u Bosni, Severnoj Makedoniji i Rumuniji za 10 evra možeš napuniti kesu i ponos, u Srbiji za isti novac dobiješ: dva mleka, veknu i prećutnu poruku vlasti – „ćuti i jedi šta ti damo“.

Cena hrane u Srbiji nije samo tržišna kategorija – to je državno organizovan oblik iznuđivanja. Od njive do kase svi se „ugrađuju“ – i svi su siti osim onog koji plaća.

Kako izgleda lanac ugradnje?

Politički tajkuni – imaju zemlju, subvencije, monopol. Država im daje milione pod izgovorom „podsticaja“, a oni prodaju proizvod tri puta skuplje.

Trgovački lanci – svaki proizvod prelazi tri posrednika pre nego stigne do rafa. Svi uzimaju „mali procenat“, pa tvoj jogurt košta kao ulaznica za bioskop.

Državna birokratija – umesto da reguliše cene, ona reguliše ćutanje. Kada inflacija eksplodira – vlada objasni da je to „globalni trend“. Naravno. Kao i krađa.

Agencija za zaštitu konkurencije? Ne brini, spavaju. A i kada se probude – jedu isto što i političari. Samo hladnije.

A šta ti jedeš?

Jabuke iz Srbije skuplje nego španske. Mleko iz Šapca skuplje nego ono iz Italije. Brašno iz Vojvodine skuplje nego u Austriji. Zato što ovde ne plaćaš hranu – plaćaš sistem.

Plaćaš državni nemar. Plaćaš ucene trgovaca. Plaćaš ćutanje inspektora. I sve to sa najnižim platama u regionu…

Izvor: Borba za veru

Oznake: skupoća, Srbija, hrana, cene