Прочитај ми чланакЗатварањем фабрике компаније Леони у Малошишту, где је без посла остало око 1.900 радника, настављен је тренд гашења фабрика у Србији, који последњих година све више доводи у питање модел привлачења страних инвестиција заснован на државним субвенцијама и „јефтиној“ радној снази.
Гашење фабрика у Србији у последњих неколико година постало је једно од кључних социјално-економских питања, које дубоко погађају друштво, а пре свега, локалне заједнице, али и отвара озбиљна питања о одрживости модела привлачења страних инвестиција.
Најновији пример долази из Малошишта, где је компанија Леони затворила своју фабрику, оставивши без посла око 1.900 радника. Овај догађај није изолован, већ део ширег тренда повлачења великих индустријских система из Србије, након година пословања које су често пратиле високе државне субвенције.
Пре гашења Леонија, Србија је већ била суочена са затварањем погона компанија као што су Бенетон, Џинси и Дракслмајер… али и смањењем обима производње у другим фабрикама.
Сваки од ових одлазака имао је сличан образац – фабрике су отваране уз значајну подршку државе, а затим су, након неколико година, затваране или пресељене у земље са још нижим трошковима рада.
За раднике, иако се о њима више прича само у бројевима, последице су драматичне. А када већ говоримо о бројевима, у питању су хиљаде радника који су остали без посла.
Одлазак фабрика, такође, отвара питање стратегије економског развоја Србије.
Модел који се годинама ослањао на „јефтину“ радну снагу и привлачење радно-интензивних инвестиција сада се показује као крхак и нестабилан. Када се промене глобални тржишни услови, порасту трошкови или се појави повољнија дестинација, компаније без много оклевања затварају погоне и селе производњу негде другде.
Такође, радни услови у многим од ових фабрика годинама су били предмет критика.
Све то намеће питање какву индустрију Србија жели да развија, како да заштити раднике и да ли је време за озбиљно преиспитивање политике субвенција и ослањања на стране инвеститоре.
Без јасних одговора и дугорочне стратегије, према тврдњама струке, листа затворених фабрика вероватно ће наставити да се продужава.
Председница Асоцијације слободних и независних синдиката Србије (АСНС) Ранка Савић за Данас указује да је главни разлог затварања страних фабрика престанак давања субвенција.
„Приче о повећању минималне цене рада као разлогу њиховог одласка су приче за ‘малу децу’. АСНС већ дужи временски период упозорава власт да ће доћи до оваквог сценарија. Вођење економске политике базиране искључиво на привлачењу страних инвестиција и потпуном занемаривању домаће привреде и пољопривреде узима данак“, упозорава она.
У Србији је, према њеним речима, долазио ко је хтео и узимао огромне субвенције и разне друге олакшице.
„Нико од нас никада није видео уговоре са овим компанијама. АСНС је упозоравао да се уговори не склапају на кратке рокове. Предлагали смо и да у уговорима буду предвиђене санкције за компаније које напусте Србију одмах после престанка субвенција. Ништа није помогло, наш председник зна најбоље шта је ‘добро’ за нацију. Сада када радници губе послове нигде га нема да нам одговори на питање – шта даље“, поручује Савић.
Она поставља питање шта ће бити са људима који су остали без посла и да ли Србији поново прети незапосленост.
„Да ли социјални фондови могу да издрже овај удар? Вероватно не, јер су овој држави битнији стадиони, ЕXPО и шминкање свакодневнице. Кога брига шта ће бити са овим људима, ко ће плаћати њихове рате за кредите. Да ли ће им повериоци одузети куће, да ли ће моћи да школују децу“, указује Савић.
Наша саговорница открива да се ти људи сада обраћају синдикатима и траже помоћ.
„Синдикат преузима социјалну функцију државе. То су исти они синдикати чије формирање је било забрањено у страним компанијама, а на то кршење закона и Устава држава је ћутала“, подсећа.
Према њеним речима, Србија је морала да мења економску политику, да почне да улаже у високе технологије, које посредно помажу и домаћим привредницима, а да селективно даје субвенције у циљу подстицаја неразвијених делова Србије.
„Коначно, ова власт мора мало и да погледа домаће привреднике, да се улаже у мала и средња предузећа која су окосница многих привреда Европе и света“, истиче Савић.
Како наглашава, овакав економски модел је одавно ударио у зид.
„Давно је требало престати са неселективним давањем субвенција, поготово у нископродуктивним индустријама. Они долазе у земљу да у кратком року остваре профит, покупе машине и иду у друге земље са сличним бенефитима. Наше представнике власти су на то упозоравали и експерти из ове области. Указивали су да таква привредна политика на дуги рок никоме није донела бољитак“, наводи Савић.
Социјалне последице овакве политике, како тврди, већ сада су огромне.
„Више од 5.000 људи је остало без посла. Ако то помножимо са бројем чланова њихових породица долазимо до цифре од 15.000 до 20.000 људи. Томе треба додати и добављаче – фирме које су радиле са овим фабрикама, долазимо до огромног броја људи. Свему овоме треба додати и најновије затварање фабрике Леони, где је без посла остало 1.900 радника. Нажалост, овде се круг не затвара. Бићемо сведоци одласка и других фабрика“, закључује Савић.
С друге стране, Вељко Мијушковић са Економског факултета Универзитета у Београду за Данас објашњава да су затварања фабрика у Србији, пре свега, последица слабљења тражње на кључним извозним тржиштима, нарочито у Европској унији, као и дубоких промена у глобалним ланцима снабдевања.
„Индустрије попут аутомобилске, текстилне и електро-индустрије пролазе кроз реструктурирање, аутоматизацију и гашење појединих производних програма, при чему се одлуке доносе на нивоу мултинационалних централа, а не локалних погона. Истовремено, раст трошкова рада, енергије и логистике у односу на период када су инвестиције долазиле чини део погона мање конкурентним“, наводи он.
Како додаје, важно је нагласити да се не ради о системском економском паду у Србији, већ о цикличним и структурним променама у индустријама у које је земља била снажно интегрисана.
Мијушковић указује да се може рећи да је политика широких и издашних субвенција дошла до своје горње границе ефикасности.
„Такав модел је у претходној деценији дао резултате у погледу запослености и извоза, али данас свака додатна субвенција даје све мањи ефекат. Држава се зато постепено помера ка селективнијем приступу, где се подстицаји везују за технолошки ниво, извоз, продуктивност и укључивање домаћих добављача, чиме се штити буџет, али и подиже квалитет инвестиција“, каже наш саговорник.
У савременим условима, према његовим речима, инвеститори све мање гледају само висину субвенција, а све више укупни пословни амбијент.
„Предност Србије може бити у стабилном макроекономском оквиру, предвидивој пореској политици и развијеној инфраструктури. Посебно је важно улагање у квалификовану радну снагу, енергетску сигурност и развој локалних добављачких мрежа“, наглашава Мијушковић.
Он додаје да задржавање инвеститора захтева активну државну политику „афтерцаре“ подршке, односно сталну комуникацију и подршку постојећим компанијама ,како би овде реализовале нове инвестиционе циклусе.
Модел раста заснован на страним инвестицијама у нижеквалификоване послове, сматра Мијушковић, није исцрпљен, али је јасно да више не може бити главни мотор раста.
„Србија је ушла у фазу у којој је нужно померање ка пословима веће додате вредности, већој продуктивности и технолошкој софистицираности. Алтернатива није напуштање страних инвестиција, већ њихова еволуција ка сложенијим производним процесима, развоју производа, инжењерингу и индустријским услугама, уз паралелно јачање домаћих компанија способних да се укључе у међународне ланце вредности“, поручује он.
И раст плата јесте фактор, каже Мијушковић, али сам по себи није пресудан.
„Инвеститори су спремни да плате више ако добију већу продуктивност, поузданост и квалитет. Проблеми настају тамо где раст трошкова рада није праћен растом ефикасности и технолошког нивоа. Србија се данас не такмичи као најјефтинија локација, већ као земља са солидним односом цене и квалитета, што је дугорочно здравији и стабилнији модел развоја“, истиче наш саговорник.
Према његовим речима, јачање домаће привреде постаје један од кључних развојних приоритета.
„Домаће компаније су отпорније на спољне шокове и дугорочно везане за домаће тржиште. Држава ту може помоћи кроз повољније изворе финансирања, пореске олакшице за реинвестирање добити, подршку извозу и унапређење правне сигурности. Комбинација стабилних правила, доступног капитала и јасне развојне стратегије може значајно подстаћи домаће предузетнике да више инвестирају у Србији и из Србије наступају на међународним тржиштима“, сматра Мијушковић.
