Алечковић: Скандинавски Барневернет модел осуђен у Стразбуру

Проф. др Мила Алечковић, домаћин панела и један од најугледнијих стручњака за дечју психологију, отворила је дискусију јасним разграничењем:

„Постоји забуна да ли Европа намеће овај закон. Ми у Србији мислимо да постоји један ‘европски модел’, али то није тачно. Постоји неколико европских модела. Француски и немачки модел раде на помоћи породици – финансијски, психолошки, психотерапијски – како би дете што дуже остало у биолошкој породици. Само скандинавски (Барневернет) модел предвиђа хитно, насилно измештање детета уз полицијску пратњу чак и када опасност постоји само ‘у будућности’. Суд у Стразбуру је ту праксу осудио.“ Погледајте овде:

https://www.echr.coe.int/w/децисион-он-адмиссибилитy-цонцернинг-норwаy

https://hudoc.echr.coe.int/фре#{%22итемид%22:[%22001-195909%22]}

 https://juridique.дефенсеурдесдроитс.фр/индеx.пхп?лвл=нотице_дисплаy&ид=29909

Алечковић је посебно истакла да се у Србији свако измештање детета до сада радило под ознаком „смртна опасност“, иако је у већини случајева реч о сиромаштву и недостатку услова. „Уместо да се помогне породици, она се кажњава. Дете се измешта, родитељи се проглашавају некооперативним, дете се годинама не враћа и губи контакт са биолошком породицом. То није заштита деце – то је кажњавање сиромашних породица.“ Навела је конкретне случајеве Марије Тркуље и бебе Николе из Велике Иванче, где је дете од 40 дана одузето мајци због њених сметњи у развоју, иако су постојали бака и услови.

Брадић: Траума хитног измештања деце (случај Нови Сад)

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут са 15–16 година праксе у раду са децом са сметњама у развоју и друштвена активисткиња, описала је своје директно учешће у једном случају хитног измештања у Новом Саду:

„Учествовала сам у случају када су три сина одузета мајци Ани Михаљици у Центру за социјални рад Нови Сад. Овај институт хитног измештања деце из породице је изузетно трауматичан за свако дете. Деца се природно везују за своје родитеље – то је Богом дано. Када се та веза насилно прекине, ми чинимо озбиљна кривична дела према деци.“

Брадић је нагласила да центри за социјални рад морају постојати, али да им превенција и помоћ породици морају бити на првом месту, а не неки други интерес изнад породичних и националних интереса. Критиковала је праксу нудења услуга које родитељи нису тражили и манипулацију кроз законе и министарства.

Репац: Оснаживање породице уместо измештања

Снежана Репац је из угла практичара у Центру за социјални рад објаснила колико је тешко донети одлуку о измештању, посебно за децу млађу од три године, где је потребна сагласност министарства. „Породице којима се деца измештају су веома често у великим егзистенцијалним проблемима. Претпоставља се да помагањем и оснаживањем те породице може доћи у ризик да прође много времена, али под руку са тим, подршка породици која је угрожена је најважнија у сваком тренутку.“

Репац је подржала кооперативни приступ и поручила да разговор са психолозима није страшно, већ неопходно.

Милачић: Новац биолошкој породици, а не хранитељима

Др Спомена Милачић поставила је два кључна, незгодна питања:
„Зашто се новац који се даје хранитељским породицама не даје биолошкој породици уместо да се дете измешта? И зашто се дете, када се већ измешта, не даје првенствено родбини (баки, тетки) већ искључиво страним лицима, како предвиђа Барневернет систем?“

Милачић је критиковала нејасне дефиниције „економског насиља“ у предлогу закона: „То се може читати као било шта. ‘Нећеш да ми купиш’ – е, то је економско насиље. Посебно је опасно у адолесценцији када дете природно пружа отпор породици.“ Упозорила је и на ситуацију на Косову и Метохији, где је пре доласка међународних снага проблем деце без родитељског старања решаван унутар заједнице, без институција, а након тога су дошла саветовалишта за ЛГБТ и слично, што је довело до већег броја развода и проблема у породицама.

Чабаркапа: Идентитет, ауторитет и права али и обавезе

Проф. др Миленко Чабаркапа истакао је да су кључни појмови које савремено друштво губи идентитет и ауторитет. „Права детета не могу постојати без одговорности. Закон је уместо да нагласи дужности и обавезе родитеља, пренагласио права детета.“ Чабаркапа је подсетио на традиционалне обрасце васпитања и важност веронауке у школама, наводећи да су разреди са веронауком знатно дисциплиновани и са мање инцидената у односу на грађанско васпитање. Критиковао је и праксу уцењивања родитеља од стране деце преко мобилних телефона и технологије.

Метаноја: Уводи се социјални фашизам

Александар Митровић Метаноја дао је најотворенију и најжешћу критику:
„Никога не може више волети од мајке и оца, а ни дете не може никога више волети на раном узрасту. Читав овај закон је усмерен на то да издвоји дете из примарне породице. То имамо још у Платоновој ‘Држави’ – визија тоталитарне државе где држава преузима децу на васпитање.“

Метаноја је отворено говорио о „социјалном фашизму“ који тренутно постоји у неким центрима за социјални рад, купопродаји деце, Епстеиновим аферама и повезаности са Косовом. Разграничио је физичко насиље (које се осуђује) од физичке казне која има васпитну функцију: „Једно је физичко насиље, друго је физичка казна. Без ње не можете дете васпитати на раном узрасту док нема развијену свест и морал.“ Подсетио је на речи проф. Бошка Поповића и академика Владете Јеротића.

Мусабеговић: Искуство са хранитељским породицама

Аида Мусабеговић, психолог из Њујорка са 20 година искуства у хранитељским (фостер) породицама, закључила је панел речима:

„Нисам срела срећно дете које је било у тим хранитељским породицама. Можда је то стицај околности, можда ограничења система, али код нас је овај тренутак јако проблематичан. Имати добре хранитељске породице је изузетно тежак посао и још нисмо спремни.“

За њу је принцип васпитања јасан: љубав, склад и безазленост. „Све ће ово на крају бити плаћена љубав, а знамо где то води. Треба да крене од породице и од богате државе која ће тој породици помоћи да она сама укључи основне вредности у васпитање детета.“

Заједнички закључци панела