Прочитај ми чланакПрофесор Правног дакултета у Београду, др Милош Станковић, члан Председништва Нове Демократске странке Србије (Нови ДСС) еклузивно за Србин.инфо: Нови Породични закон претвара децу у „партнере“ родитеља и уводи тоталитарну контролу породице – држава хоће да нас шпијунира кроз сопствену децу!
Професор Правног факултета у Београду, др Милош Станковић, оштро је критиковао предложене измене Породичног закона. Према његовим речима, ове измене нису ништа друго него покушај државе да тотално контролише породичне односе, на начин који подсећа на тоталитарне режиме прошлости. Дете више неће бити објекат васпитања, већ „партнер“ родитеља у учењу, игри и животу, а малолетници ће моћи да пријављују родитеље полицији, центрима за социјални рад и школама чак и због благих васпитних мера.
Дејан Петар Златановић је отворио разговор питањем о последицама потпуне забране физичког кажњавања деце, чак и у благој васпитној форми. Проф. Станковић је одговорио да је реч о старој идеји која је већ била у преднацрту Грађанског законика пре десетак година. Цитирао је државну секретарку Милку Миловановић Минић која је рекла: „Дете није објекат васпитања, већ партнер својих родитеља или старатеља у учењу, игри и животу.“ Овакво постављање, по његовим речима, претвара породичне односе у неку врсту привредног партнерства, а не односе засноване на љубави, поверењу и разумевању.
Држава хоће тоталну контролу породице
Проф. др Станковић је јасно упозорио да држава која на дневном нивоу жели да контролише породичне односе постаје тоталитарна:
„Породично право је део грађанског права и мора се заснивати на аутономији воље, слободи и међусобном поштовању чланова породице. Уместо тога, нови закон хоће да покаже како држава више воли и брине о деци него сами родитељи. Иако нико нормалан не подржава злостављање деце, све што се предлаже већ постоји у Породичном и Кривичном закону – наношење телесних повреда, изазивање страха, присиљавање на сексуалне односе и слично”, подвукао је професор Правног факултета.
Проблем је, истиче др Станковић, што ће се у пракси поставити питање где је граница између васпитне мере и „насиља“:
„Још опасније је то што се предлаже да деца самостално, чак и млађа од десет година, могу да пријављују родитеље. То ствара денунцијантски однос какav је постојао у нацистичкој Немачкој или совјетској Русији. Родитељи и деца се стављају у ривалитет, а дете постаје центар света у педоцентричном приступу који му даје права која нису прилагођена узрасту. У крајњој линији, то води само штети деце”, наглашава др Станковић.
Дете као „партнер“ родитеља – апсурд који уништава породицу
Проф. Станковић је посебно нагласио апсурдност тезе да је дете „партнер“ родитеља:
„У праву, партнерски однос могу имати само равноправни субјекти. Дете до 18. године није равноправно пред законом – не може да управља имовином, да вози ауто, нити да доноси многе одлуке. Како онда може бити партнер у породичним односима? Овакве норме не полазе од тога да родитељи воле своју децу, већ од претпоставке да је насиље у породици нормално стање које држава мора да контролише. У пракси већ постоје случајеви где деца пријављују родитеље због бенигних ствари, попут слања у кревет уместо гледања цртаних филмова до касно у ноћ”, указао је др Станковић, додавши:
„Још један апсурд је што закон не дефинише шта је породица, али дефинише ко је члан породице у контексту насиља – укључујући и лица која су само у сексуалној или емотивној вези. Забрањује се родитељима да детету забране изласке после 23 сата или присуство одређеним скуповима, а истовремено се не санкционише вређање или понижавање родитеља од стране детета. Са 15 година дете самостално бира средњу школу, а са 10 година може да исказује став о свему што га се тиче. То нису норме у најбољем интересу детета, већ политикантске одредбе којима се Србија „доказује“ Европској унији”.
Повратак тоталитаризму под маском заштите деце
Проф. др Милош Станковић је закључио да су ове измене само још један корак ка тоталитарној контроли породице:
„Насиље мора бити строго санкционисано, али не на начин који уништава природни однос родитеља и деце. Уместо тога, ствара се култура сумње и пријављивања где дете постаје „шпијун“ родитеља. То није заштита деце, већ уништавање породице и хришћанских вредности на којима почива наше друштво”.
