Svakog januara, po diktatu istih centara moći i kroz usta jedne te iste „građanske” kaste, kreće horski napad na temelje našeg identiteta. Samoproglašena elitna kasta povileni rastrgnuta između dva cilja od životne važnosti: što gluplje i pakosnije napasti svetosavce i što bolje i kvalitetnije dokazati palom Zapadu da su onim prvim pregalaštvom zaradio ulaznicu u Četvrti rajh. I doista jesu, za sve te gadosti koje su u stanju da izreknu mesto im jeste tamo.

Napad na svetog Savu koji često biva multiplikovan napadom na svetog vladiku Nikolaja Velimirovića nije tek „sloboda mišljenja” – to je strateška priprema terena za potpuno duhovno i materijalno razvlašćivanje srpskog naroda.

Savindan je specifična meta kao tačka preseka države, crkve i škole. Napad na svetog Savu je napad na srž srpskog identitetskog kontinuiteta. Sveti Sava je meta jer je simbol srpske državotvornosti i suvereniteta. Ako sruše njegov kult, Srbija prestaje da bude država sa Zavetom i postaje teritorija kojom upravljaju korporacije i strani interesi. Centralna figura srpskog obrazovanja je duhovnik, a ne neki prosvetitelj po zapadnom modelu. Oni koji ga napadaju ignorišu istorijske činjenice da je sveti Sava bio diplomata, zakonodavac i osnivač prvih bolnica u Srba jer bi priznanje svega toga značilo priznanje da su temelji naše države duboki i autohtoni. Umesto tih činjenica, svetog Savu pokušavaju da predstave kao simbol retrogradnog, klerikalnog i nacionalističkog. Njihov otpor je performativan i služi da potvrdi njihovu pripadnost „prosvećenom zapadnom svetu“ u sopstvenim očima. Redukcijom Savindana na floklor i recitovanje pokušavaju da mu oduzmu suštinski značaj i kada to ne uspe, nastupa frustracija koja se preliva u medijske objave o „mračnom srednjem veku“ nasuprot modernizaciji koju koriste kao batinu jer ne možeš imati računar i pametni telefon i verovati u vrednosti koje je postavio sveti Sava. Veštački sukob između tehnološkog napretka u duhovnog identiteta je jedna od ključnih tačaka njihove manipulacije.

Ovakvo delovanje ima konkretne posledice koje se ogledaju u kulturi poricanja i stvaranju atmosfere u kojoj se mladi ljudi stide sopstvenog porekla kako bi bili prihvaćeni u „urbanim“ sredinama. U već napola ubijenoj srpskoj državi čije su isntitucije uveliko pod okupacijom i pod spoljnom kontrolom, rušenjem kulta svetog Save udara se na same temelje i koncept srpske države (koja nije nastala sa trenutnim režimom) kao samosvojnog projekta. U slučaju potpunog urušavanja srpske države kao takve, šta ostaje? Ljuštura koja čeka da bude popunjena tuđim ideologijama i interesima. Zato se sveti Sava uporno predstavlja kao nekakvo mitsko biće ili crkvena figura pri čemu se namerno prećutkuje Zakonopravilo. Sava je doneo prvi Ustav, vrhunac pravne misli tog vremena, oličenje društvene pravde kojoj i danas težimo (bar neki od nas), savršen spoj vizantijskog prava i naših domaćih društvenih prilika. Upravo je takvim Savinim delovanjem Svetosavlje postalo u svojoj srži pravoslavni humanizam prilagođen našem narodu. Kako priznati da smo u XIII veku imali uređen pravni sistem, šta će u tom slučaju biti sa idejom da su Srbi „divljaci“ koje „prosvetljeni“ Zapad treba da civilizuje i nauči „vladavini prava“? To je, priznaćete, ideja u koju mnogi Srbi danas veruju. Ta malobeograđanska kasta ne sme ni da pomisli da je u vreme svetosavske društvene pravde, evropska inkvizicija spaljivala žive ljude. Kako se suočiti sa činjenicama da je Sava u to vreme bio pravi svetski čovek, da je govorio strane jezike, da je putova, da je poznavao elitu svog vremena i prezreo je odrekavši se svoje nasleđene titule i sve to birajući odanost narodu? To je kombinacija koja se ne oprašta. Po merilima samoproklamovane elite i briselskih podizvođača radova, svetskim čovekom se biva samo odricanjem od svog roda. Niko za Srbe nije uradio koliko sveti Sava i sve je to učinio kada nije bilo ni traga od tehnologije niti jedne olakšavajuće okolnosti. Ko vam je, junaci, dao suverenitet? Upravo Sava Nemanjić koji je shvatio ono što vi ne možete ni 800 godina posle njega, a to je da je narod bez sopstvene crkve, prava i obrazovanja, ništa drugo do lak plen za imperije. Ta lekcija je i danas, nakon osam vekova, opasna za one koji nas vide kao koloniju i upravo je to suština napada na svetog Savu i svetog vladiku Nikolaja. Tradicija i ovakvo nasleđe o kojem mnogi narodi mogu samo da sanjaju nije „teret iz prošlosti“ nego štit. Narod koji zna ko je i odakle je mnogo je teže prevariti „studijama procene“ ili praznim pričama o „boljoj budućnosti“ koja zahteva odricanje od sebe. Sve dok srpska deca pevaju o svetitelju, njihova misija brisanja identiteta nije uspela, a zamislite šta bi bilo kada bi Srbi bili svesni svega što je Sava uradio, pa pola i dalje ne zna za Zakonopravilo, ne zna da je njegov narod sposoban za velika dela? Oni koji to negiraju lažima i propagandom služe imperiji zla koja želi da uništi svaku autohtonu vrednost kako bi ostalo samo tržište. Zato su urlici na Savu i Nikolaja i pokušaj otimanja Jadra i Rađevine dve strane istog novčića, što bi Srbin znao da nije spao na rijaliti i mentalni fokus od dve i po rečenice sa jedne strane i na briselske granule sa druge strane.

Ako ubediš ljude da je sveti Sava „klerikalna izmišljotina“, da su im preci bili „zatucani seljaci“ onda se veza sa zemljom gubi sama od sebe, ta zemlja se lakše i brže prodaje, a narod brže preseli i đedovina bez problema prepakuje u jalovište. Baš zato je za svaku osudu ono što građanezeri rade pod izgovorom modernizacije i evropskog puta.

Lik svetog Save ne može da se uklopi u grantove i nevladine projekte. Dijagnoza je očigledna i oličena u fenomenu samomržnje poznatom još i kao autošovinizam, drugosrbijanstvo i treći, najteži oblik rasizma – unutrašnji rasizam zasnovan na potrebi da se sopstveni identitet gradi isključivo kroz negaciju nacionalnog. Što se više gnušaju sopstvene tradicije i nasleđa to se superiornije osećaju jer sve što je domaće, tradicionalno i pravoslavno označeno je kao prepreka ka „napretku“. Podizvođači zapadnog plana brisanja srpskog identiteta uglavnom su skoncentrisani u beogradskom kružooku dvojke mada imaju svoje satelite koji smatraju da su superiorni u odnosu na sredinu u kojoj se nalaze (ima ih svuda po unutrašnjosti, na sreću u tragovima). Elem, od tog kružooka dvojke su sami napravili mentalni geto za one koji su fizički u Srbiji, a duhom u nekoj idealizovanoj i najčešće nepostojećoj slici Zapada. Kroz propagandu oličenu u krilatici „Evropa nema alterntivu“, ova omanja, premda glasna, grupa pokušava na sve načine da stigmatizuje većinu, jer eto svako ko poštuje Savindan i slične praznike po automatizmu se proglašava za „klerofašistu“, „rusofila“ i „neobrazovanu masu“, u pokušaju da se rodoljublje proglasi za patologiju. U totalnoj otuđenosti od sopstvenog bića, oni se ponašaju kao da žive na okupiranoj terirotiriji gde, paradoksalno, ne rade na oslobođenju uistinu okupiranih srpskih institucija, nego čekaju da ih „prosvetljeni“ Zapad oslobodi od sopstvenog naroda.

Više puta sam izjavila i dalje stojim čvrsto iza toga – ko se odriče Kosova i Metohije, laže kad kaže da ne da Rađevinu i Jadar, ko je isporučio Srbe u Hag, laže kad kaže da je protiv Rio Tinta, ko pljuje na svetog Savu i svetog Nikolaja, laže kad kaže da mu je stalo doživota Srba na Prostornom planu Rio Tinta. Brisanje identiteta i kulturnog nasleđa kroz tradiciju je ključni korak ka potpunoj kolonizaciji, ne može narod slomljene kičme i duha da odbrani ni jedno drvo a kamoli šumu. Kad ubediš narod da mu je sopstvena istorija mračna (a na tome se radi sistematski, metodično i decenijama), lako ćeš ga ubediti da svetlo dolazi spolja i upravo na tu priču su naseli naši vajni građanezeri iz kruga dvojke, pa bi sad svoju dijagnozu koja eksplodira svakog Savindana, da šire na sve nas. Ne shvataju da one koji pljuju po sopstvenoj kući, niko ne ceni i zato jesu tu gde jesu, bili su i biće samo izvođači prljavih briselskih radova čija imena se zaborave čim se ugase kamere, a sveti Sava će se u Srbiji slaviti i za 100 i za 500 godina uprkos svim decenijskim pokušajima da ga ogade Srbima.

Identično je i sa svetim vladikom Nikolajem: govorio svetske jezike, završio evropske fakultete, odbranio dva doktorata na tim istim fakultetima a onda dobio i počasne doktorate, napisao stotine i stotine strana izvanrednog materijala, putova, poznavao elitu svog doba i šta je izabrao? Da bude narodni vladika, da na tim stotinama stranama zabeleži istinu koju je još pre jednog veka video, da je Evropa na putu bez povratka i da nezadrživo pada i da nama Srbima nije mesto tamo. Biće da je baš tu zapelo sa Nikolajem, upravo se time upisao na crnu listu evropskim nesposobnjakovića pa će mu se nvo pekinezeri svetiti najstrašnijim lažima – uprkos zatvaranju u logor u Dahauu, proglasiće ga saradnikom okupatora, uprkos svedočanstvima samih Jevreja čije je živote spasao, proglasiće ga antisemitom, izjave će mu vaditi iz konteksta i svesno će ignorisati sve ono što je učinio za stradalni srpski narod moleći za pomoć širom sveta. Nije to neznanje, to je vrhunac istorijskog revizionizma i čista zla namera. Svetom Nikolaju se ne sme oprostiti što je kao vrhunski obrazovana ličnost izabrao da bude veran rodu i tradiciji umesto imperijama čije je težnje hirirški precizno opisao u svojim delima kvareći sliku u savršenom Zapadu kojoj građanezeri služe pa je još i demaskirao prazninu modernog materijalizma. Ako poveruješ u sve to o svetom Nikolaju, u to da bi tvoja SPC mogla da kanonizuje čoveka kakvog ga opisuje zapadna propaganda, ko će da te ubedi da borba za Rađevinu i Jadar nije uzaludna, da prodaja zemlje nije „progres“ i da oni koji te truju nisu naši „partneri“. Zamisli da uprkos tome što su dokazi drugačiji, dozvoliš sebi da poveruješ da si pripadnik naroda koji slavi nacističke saradnike i perverznjake? Da je zaista tako, bili bismo odavno u srcu Četvrtog rajha, nemoj da brinete.

I opet im se ne da, kao i sa svetim Savom, Nikolajeve knjige se čitaju više nego sve njihove kolumne zajedno. Svi ti napadači nisu raznolika grupa ljudi nego uvek jedna ista grupica koja deluje po utvrđenom šablonu, to je tako kad je planski organizovano a ne spontano. Njihova meta nisu tek dve istorijske ličnosti već samoodrživost srpskog naroda. Napad na svetitelje Savu i Nikolaja je strateška priprema terena, pre nego što ti neko otme zemlju, on mora da ti otme ono što te veže za zemlju. Kad god vidiš da neko udara na oba srpska svetitelja – moralnu vertikalu srpskog duhovnog bića i sve ono što čini naš identitet – znaj da se sprema napad na zemlju, vodu ili slobodu. To su samo različite etape jednog istog plana.

Sad zamislite vrednost, snagu i jačinu svetog Save i svetog vladike Nikolaja kada su vredni decenijskog napada na sve načine, uloženog novca u te napade i toliki propaganadni materijal. Izgleda da su naši neprijatelji svesniji te snage nego mi.

Kada se sve sabere, očigledno je da grupa ljudi koja u Srbiji za potrebe stranog interesa udara na temelje srpskog identiteta i priprema teren za potpunu kolonizaciju, nije baš tako pametna kao što sama za sebe misli. Napadi dolaze iz istog centra moći koji Srbiju vidi isključivo kao izvor jeftine sirovine do koje ima jedna prepreka – srpski narod. Sveti Sava i sveti vladika Nikolaj su duhovni štitovi koji sprečavaju da Srbija postane kolonija bez pamćenja. Zato svakog januara slušamo iste napade pod izgovorom tolerancije i multikulturalonosti koje čudesno prestaju da postoje kad god se dotaknemo srpskog nasleđa. To nije diskusija – to je vrisak onih kojima ne polazi za rukom da nam konačno slome kičmu.

Za sve vas koji ste se pronašli u briselskim pekinezerima i građanezerima: žao mi NIJE.

„Zaštitimo Jadar i Rađevinu”

Izvor: borbazaveru

Oznake: Jadar, Rađevina, sveti Vladika Nikolaj, Sveti Sava