Pročitaj mi članakPoslednjih godina Srbija je, gotovo neprimetno za širu javnost, postala ne samo tranzitna zona za migrante sa Bliskog istoka, Afrike i Azije, već i zemlja u kojoj se sve češće otvaraju vrata za njihov duži ostanak i rad. Iako zvanični podaci govore o privremenom zapošljavanju radi popunjavanja „praznina na tržištu rada“, u praksi se sve više govori o sistematskoj zameni domaće radne snage jeftinijom i manje zaštićenom.
Финансијска рачуница је јасна – за домаћег радника послодавац мора да плати доприносе и порезе у висини од око 55% на нето плату, док за мигранта, кроз посебне програме, субвенције и „олакшице за запошљавање страних држављана“, обавезе често не прелазе 11%. Ова разлика прави огромну уштеду за фирме и инвеститоре, али и подстиче тренд у којем је домаћи радник све чешће непожељан, јер је – прескуп.
У појединим општинама, попут Старе Пазове, већ се појављују први организовани доласци већих група радника из Пакистана, Бангладеша, Индије и других земаља. Локално становништво страхује да ће се овај процес убрзати, нарочито у светлу инфраструктурних и индустријских пројеката попут ЕКСПО 2027, где је потребно много нискоквалификоване радне снаге за изградњу, одржавање и пратеће услуге.
Критичари упозоравају да иза оваквог модела стоји неколико циљева:
-
Смањење трошкова послодавцима и већа добит за крупни капитал.
-
Финансирање политичких пројеката и паралелних токова новца („кречење па цртање тробојки“, прање новца од великих манифестација).
-
Покривање радне снаге за контроверзне пројекте попут експлоатације литијума за стране корпорације, где домаће становништво пружа отпор.
Истовремено, мигрантска питања остају осетљива тема – режимски медији их углавном представљају у позитивном светлу као „нову радну снагу“ која „доприноси привреди“, док независни извори упозоравају на социјалне, безбедносне и културолошке последице наглог прилива становништва које не дели језик, обичаје, па ни радну и правну културу домаћег окружења.
Извор: Народне патроле
