На трибини су, према најави Прес центра УНС-а, учествовали Драгана Трифковић, отац Дионисије Шљенов, Олимпија Фронзони, Георгиос Трамбулис, Горан Игић, јеромонах Пајсије Кареотис, Георгиос Каралис, Татјана Стојановић, Николо Ђиђи, Дане Чанковић и професор Владимир Димитријевић. У овом тексту доносимо скраћену верзију излагања оних учесника које је, према транскрипту трибине, публика чула редом: Драгане Трифковић, професора др Владимира Димитријевића, Горана Игића, Татјане Стојановић, Дана Чанковића и Олимпије Фронзони.

Драгана Трифковић: Екуменизам више није само богословско питање

Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, отворила је конференцију тезом да екуменизам данас више није искључиво богословско питање. Према њеним речима, он је постао тачка укрштања религије, политике и геополитике, због чега се не може свести само на међуцрквени дијалог.

Она је указала на три нивоа на којима екуменистички процеси делују: институционални, где се води формални екуменски дијалог; политички, где државни и наддржавни актери користе религијске канале ради сопствених интереса; и идеолошки, где се обликују глобалне вредносне матрице које настоје да сопствене норме представе као универзалне.

Посебно се осврнула на Ватикан, наглашавајући да он није само црквена институција, већ и значајан актер савремене глобалне политике. У том контексту, како је навела, екуменски дијалог који развија Ватикан не мора се разумети само као тежња ка хришћанском јединству, већ и као механизам постепеног обликовања религијског простора у складу са одређеном вредносном парадигмом.

Трифковићева је говорила и о Фанару, односно Цариградској патријаршији, истичући да се последњих деценија отворило питање односа између примата и саборности у Православној цркви. Према њеној оцени, савремене интерпретације примата које долазе из Фанара настоје да Цариградском престолу припишу овлашћења која превазилазе традиционално схватање првенства части.

Као најконкретнији пример ових процеса навела је украјинску црквену кризу. По њеним речима, додела Томоса такозваној Православној цркви Украјине 2019. године није само канонски спор, већ парадигматски пример начина на који религијска питања постају део ширих геополитичких стратегија. Трифковићева је оценила да се ту отвара суштинско питање: ко дефинише канонску истину и да ли тај критеријум долази из саме Цркве или из политичких центара моћи.

Она је упозорила да и Балкан осећа последице ових процеса, јер се црквена питања у региону, од Србије до Северне Македоније и Црне Горе, не могу разумети изоловано од ширег геополитичког оквира. Као православни одговор на овај изазов, Трифковићева је навела очување саборности, разликовање богословског дијалога од политичке инструментализације религије и верност Логосу као трајном темељу црквеног постојања.

Владимир Димитријевић: Верска трпељивост није екуменизам

Професор др Владимир Димитријевић, филолог, говорио је на тему „Верска трпељивост није екуменизам – православни одговор на религиозни глобализам”. Он је одмах на почетку направио разлику између верске трпељивости, коју је назвао својством православних хришћана, и екуменизма, који је описао као религиозни глобализам нашег доба.

Димитријевић је навео да се екуменизам најчешће представља као покрет за сједињење одвојених хришћана, али да је, према његовој оцени, одавно попримио синкретистичке размере уједињавања религија. Он је као „праслику екуменског дијалога” навео разговор змије и Еве у рају, тврдећи да се и данас у екуменистичком покрету дешава претумачивање основних истина и давање „лажних осветљења” која заправо воде у замрачење истине.

Он је нагласио да Христове речи „да сви једно буду” не значе јединство без обзира на веру и истину, већ јединство у истини. Према његовим речима, није тачно да онај ко није екумениста самим тим није верски трпељив. Као пример је навео православно предање и српско историјско искуство, у којем је, како је рекао, постојала трпељивост према људима друге вере, али не и одрицање од сопствене православне вере.

Димитријевић је подсетио да су у средњовековној Србији постојали римокатолички храмови и свештенство, нарочито због Дубровчана и других римокатолика који су боравили у служби српских владара, али да је прозелитизам био забрањен. Он је то повезао са народним изрекама као што су „брат је мио, које вере био” и „алал ти вера”, објашњавајући да су Срби знали да поштују другог човека, али да нису прихватали религиозно мешање и заједничку мистику без догматског јединства.

Посебно је критиковао заједничке молитве, богослужбена саслуживања и покушај да се створи јединство тамо где догматског јединства нема. Према његовој оцени, догматска чистота Православља истовремено је и заштита молитвено-аскетског пута, јер друге хришћанске конфесије имају праксе које су, како је рекао, туђе духу православног предања.

На крају је поручио да православни хришћани треба да буду људи љубави и верске трпељивости, да поштују људе других вера као носиоце лика Божјег, али да љубав према њима подразумева и сведочење истине. По речима Димитријевића, истина није производ договора, већ Господ Исус Христос, који је рекао: „Ја сам пут, истина и живот.”

Горан Игић: Русофобија и србофобија као последице западног екуменизма

Горан Игић, дипломирани филолог, говорио је о русофобији и србофобији као последицама антитрадиције вестернизованог екуменизма. На почетку је подсетио да су Балкан и српске земље део заједничког наслеђа Истока и Запада, да је на овим просторима рођено више римских царева, међу њима и цар Константин у Нишу, као и да постоје светитељи који припадају заједничком ранохришћанском наслеђу.

Игић је, међутим, нагласио да савремени екуменизам није исто што и међуверски дијалог, који је постојао кроз историју. Он је оценио да се екуменизам јавља као новија појава, заснована на погрешно схваћеној једнакости и на адогматизму. Као један од идејних корена таквог приступа навео је рационалистичку мисао Баруха Спинозе, односно тежњу да се различите верске групе сведу на минимални број заједничких догми, док би све остало било препуштено произвољности.

Према Игићевој оцени, екуменизам се крајем 19. и почетком 20. века развијао под утицајем англосаксонске геополитике. Он је поменуо Џона Мота и скуп у Единбургу 1910. године, тврдећи да је ту постављена основа за приближавање различитих протестантских групација. За разлику од Ватикана, који је, како је навео, задржао позицију посматрача у Светском савету цркава, многе православне цркве ушле су у тај оквир, што је Игић представио као питање губитка, а не добитка за православни свет.

Он је посебно повезао екуменизам са русофобијом, словенофобијом и србофобијом. Према његовом излагању, западне матрице мишљења често стварају слику о Русима и Србима као „негативцима” и „другоразредним народима”. Као примере је навео тумачења Првог и Другог светског рата, ревизионистичке историјске приступе и покушаје да се кривица за светске сукобе пребаци са западних сила на српски национализам и руски империјализам.

Игић је говорио и о књигама и ауторима који, према његовој оцени, учествују у таквој историјској ревизији. Навео је пример Кристофера Кларка и књиге „Месечари”, коју је оценио као србофобну и русофобну, као и реакције немачких аутора који су критиковали такву матрицу. Закључио је да две водеће европске протестантске нације, Британци и Немци, уз часне изузетке, и даље често мисле о најбројнијој православној нацији – Русима – кроз старе матрице подозрења.

Његова завршна оцена била је да је екуменизам „глума”: глуми се јединство без догмата, глуми се љубав, а циљ је, како је рекао, да се православна вера растопи у мору разних учења и постане безбојна.

Татјана Стојановић: Украјина као полигон црквеног и геополитичког инжењеринга

Татјана Стојановић, филолог и новинар издања „Украина.ру”, говорила је о Украјини као пољу екуменистичких и геополитичких интервенција и последицама по православни канонски поредак. Она је украјинско црквено питање назвала једним од најозбиљнијих изазова са којима се Православље данас суочава.

Према њеним речима, криза изазвана давањем Томоса расколничкој Православној цркви Украјине од стране Фанара произвела је далекосежне последице: прекид евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије, затим и међу другим помесним црквама, као и стварање паралелних црквених структура на истој територији.

Стојановићева је навела да у Украјини делују канонска Украјинска православна црква Московске патријаршије, неканонска Православна црква Украјине, као и још увек формално постојећа такозвана Украјинска православна црква Кијевског патријархата. То је оценила као кршење канонског принципа једне Цркве на једном простору.

Она је посебно указала на улогу Фанара и Ватикана. По њеним речима, интервенција Фанара у Украјини може се посматрати као део ширег екуменистичког процеса, у ком би такозвана Православна црква Украјине могла да постане полигон за будуће приближавање православља и католицизма, потенцијално под ауторитетом римског папе.

Татјана Стојановић је велики део излагања посветила прогону канонске Украјинске православне цркве. Навела је отимање храмова, насилно одузимање црквене имовине, физичке нападе на вернике и свештенике, мобилизацију свештеника у оружане снаге Украјине, административне притиске на епархије, као и закон из септембра 2024. године којим је, према њеним речима, омогућена забрана најмасовније цркве на територији Украјине.

Она је изнела податке да је, према њеним речима, до децембра 2025. покренуто 206 кривичних поступака против свештеника Украјинске православне цркве, да је 40 свештеника осуђено на затворске казне, а да је 19 свештеника, укључујући митрополита Онуфрија, лишено украјинског држављанства и права боравка у земљи. Такође је навела да је од 2014. године одузето више од 1.300 храмова.

Посебно је говорила о Кијевско-печерској лаври, оштећењу Успенског сабора и, како је оценила, злоупотреби тог случаја у пропагандне и коруптивне сврхе. Као пример спајања црквеног питања са ултранационалистичким наративима навела је и промовисање наслеђа Украјинске устаничке армије у оквиру структура такозване Православне цркве Украјине.

Њен закључак је да украјинска црквена криза представља вишеслојни феномен у којем се екуменске амбиције Фанара и Ватикана, геополитички интереси и унутрашњи политички процеси у Украјини преплићу на начин који озбиљно угрожава православни канонски поредак.

Дане Чанковић: Екуменизам као инструмент за рушење православног света

Дане Чанковић, председник удружења „Избор је наш” из Бањалуке, говорио је на тему „Екуменизам као инструмент за рушење православног света”. Он је у уводном делу излагања говорио о, како је навео, процесима који ће дефинисати човечанство у наредних сто година, тврдећи да моћни центри раде на стварању једне светске владе, једне војске, једног судства, једног финансијског и валутног система и једне конгломерат-религије.

Према Чанковићевој оцени, реч је о неправедној глобализацији која поништава суверенитет и идентитет држава и народа, сводећи човека на контролисаног појединца са дигиталним идентитетом. Једну од највећих препрека таквом пројекту, како је рекао, представља Православље.

Он је екуменизам описао као религијску страну истог процеса који у политичком животу делује као глобализација. Према његовим речима, циљ је брисање разлика између различитих хришћанских деноминација, иако су разлике између Православља, римокатолицизма и протестантизма, како је навео, догматске, канонске, обредне и обичајне, те су кроз векове постале непремостиве.

Посебно је критиковао цариградског патријарха Вартоломеја, кога је назвао једним од главних савремених иницијатора екуменског правца. Говорио је о обнови мешовите комисије за православно-католички дијалог 2005. године, за коју је оценио да се све више претварала у инструмент у рукама Цариграда ради приближавања Ватикану и јачања сопствене позиције у православном свету.

Чанковић је поменуо и посету папе Лава XИВ Турској поводом 1.700 година од Првог васељенског сабора, као и заједничку декларацију у којој су, према његовим речима, римски папа и цариградски патријарх изразили жељу да раде на обнови „пуног заједништва” и заједничком датуму празновања Васкрса.

Он је тврдио да Вартоломеј, након неуспеха да већина помесних цркава призна такозвану Православну цркву Украјине, сада тежи још снажнијем приближавању Ватикану. Према његовој оцени, такво деловање представља опасност за чистоту православног учења и јединство Православне цркве.

На крају је позвао да се поглаварима европских помесних православних цркава упути обраћање са упозорењем о потреби очувања канонског јединства, осуде екуменистичких поступака и одбијања приближавања Ватикану.

Олимпија Фронзони: Негирање непогрешивости Светих Отаца као оружје екуменизма

Олимпија Фронзони, православни издавач књига и новина из Италије, говорила је о негирању непогрешивости Светих Отаца као оружју екуменизма. Представљена је као издавач и главни уредник италијанске издавачке куће Тхеосис Едитрице, специјализоване за православну теологију.

Она је нагласила да се њена издавачка кућа бави објављивањем књига о непогрешивости Отаца и проблематичним обележјима појединих личности, јер је то, по њеним речима, питање од изузетног значаја за данашње Православље.

Фронзони је као пример навела Августина. Према њеном излагању, на Августина се у више наврата позивају Оци и Сабори, некада као на Оца, а некада као на блаженог, али се мора поставити питање због чега се он помиње, која су његова учења заиста прихваћена и да ли је његова теолошка методологија икада усвојена као критеријум православног Предања.

Она је оценила да Августинова дела, попут „Де Тринитате”, садрже озбиљне теолошке грешке и да велики источни Оци, колико је познато, нису заснивали теологију на његовој методологији. Навела је да је Предање Цркве, када су се та дела касније проширила, Августина исправније сврстало међу црквене писце.

Према њеној оцени, проблем настаје када савремена теологија настоји да Августина представи готово на истом нивоу као велике богопросвећене Оце Православне цркве, а затим његова теолошка одступања користи као доказ да чак и Оци могу да погреше у основним догматима. Фронзони је поручила да је порицање непогрешивости Светих Отаца данас једна од најопаснијих појава у Цркви.

Она је разјаснила да непогрешивост Отаца не значи да се свака лична мисао, историјски детаљ или теологуменон мора сматрати непогрешивим. Непогрешивост се, како је навела, односи на догматску истину Цркве – на питања Свете Тројице, христологије, спасења, несторене благодати и виђења Бога.

Фронзони је као критеријум навела Седми васељенски сабор и случај списа против икона приписаних светом Епифанију Кипарском. Према њеним речима, Синод је закључио да Отац не може пасти у такву грешку: или Епифаније није светитељ, или спис није његов. Спис је зато одбачен.

Она је критиковала и модернистичко читање Отаца, посебно такозвану неопатристичку париску школу, тврдећи да се у њој ауторитет Отаца реинтерпретира. Као пример савремених личности које се уводе као наводни сведоци, упркос грешкама у учењу, поменула је Софронија Сахарова.

Закључила је да тамо где Предање постаје отворено за измену, екуменизам може да уђе под привидом Предања, двосмислености и потребе за новим тумачењем. Према њеним речима, Црква живи од истине коју су сачували пророци, апостоли, васељенски Сабори и Свети Оци.

Табела: Главне тезе учесника

Учесник	Главна тема	Кључна порука
Драгана Трифковић	Екуменизам, геополитика и православни идентитет	Екуменизам се мора посматрати као спој религије, политике и геополитике
Владимир Димитријевић	Верска трпељивост и религиозни глобализам	Верска трпељивост није исто што и екуменизам
Горан Игић	Русофобија и србофобија	Вестернизовани екуменизам води ка историјској и духовној ревизији
Татјана Стојановић	Украјинска црквена криза	Украјина је пример рушења канонског поретка кроз геополитику
Дане Чанковић	Екуменизам и глобализација	Екуменизам је религијски инструмент глобалистичког пројекта
Олимпија Фронзони	Свети Оци и Предање	Негирање непогрешивости Отаца отвара врата екуменизму

Закључак

Ова трибина показала је да се питање екуменизма у савременом православном свету више не посматра само као богословска расправа, већ као дубоко повезан процес у коме се преплићу канонско право, геополитика, историјска ревизија, украјинска криза, улога Ватикана, деловање Фанара и будућност православног идентитета.

Заједничка линија свих излагања била је оцена да дијалог не сме бити замена за истину, да саборност не сме бити потиснута административним приматом, да вера не сме бити сведена на глобалистичку вредносну матрицу и да очување православног канонског поретка остаје једно од кључних питања данашњег времена.

Извор: Србин.инфо