Прочитај ми чланакТу негде око ступања на дужност председника Доналда Трампа, јануара 2025. године, Влада Србије је именовала новог амбасадора у САД. То је био Драган Шутановац. Реакције опозиционе јавности биле су усмерене на још једног „прелетача“, сви су се згражавали због политичког неморала нове екселенције јер се још један кадар тзв. „жутих“, једно време чак и председник Демократске странке, приклонио владајућем јату за леп и удобан живот пред крај политичке каријере. Реакције јавности наклоњене властима по обичају нису постојале јер та јавност прихвата све, без удубљивања, неки због очувања комфора, други због неукости и неинформисаности. Али постоји нешто што је комплетно свима промакло, осим малом броју упућених у идеологије. То је идеолошка грешка у избору новог амбасадора у САД, ако сагледавамо ствари са српског становишта.
Драган Шутановац припада лево-либералном идеолошком корпусу. Познате су његове изјаве из дуге политичке каријере и у власти и у опозицији. Увек је био заговорник приближавања западном либералном свету. Још у време када је ДС био на власти, неки су правили варијацију његовог презимена у ШуНАТОвац. Дакле, његова идеолошка позиција није тајна. Али такође није тајна ни позиција нове администрације велике светске силе која је заснована на конзервативизму и великом противљењу лево-либералним идеолошким поставкама које су годинама здушно промовисане и насилно наметане америчком друштву. У последњој америчкој председничкој кампањи водио се прави грађански политички рат између конзервативних републиканаца и левих демократа највише око основних цивилизацијских поставки. И победила је конзервативна Америка.
Ако ми све ово знамо, мора да су знали и челни људи нашег Министарства спољних послова и наравно главни човек за све. Дакле, знали су и ко је Шутановац и ко влада у САД, тог јануара 2025. године. Ту се отвара логично питање: зашто су једног левичара послали у конзервативну велику силу? Да ли су, можда, очекивали победу демократа и унапред припремили новог амбасадора, па им је након другачијег исхода било мрско да мењају одлуку? Или им, пак, уопште и није било битно ко је на власти у САД, већ да задовоље интерес свог новог политичког саборца? Или им баш такав левичар који нити зна нити ће да ради на јачању српске позиције и одговара? Можда су тачне све ове претпоставке.
Овде је битно повезати нашег амбасадора са косовским питањем. Свакоме ко се иоле разуме у спољну политику јасно је да је Вашингтон кључно место у Западном свету у коме се креирала косовска „независност“. Јасно је и да је албански лоби од 90-тих година прошлог века интензивно радио на отцепљењу јужне српске покрајине. Јасно је да су успели да поткупе неке врло утицајне политичаре. Јасно је да то раде и данас, о чему сведочи сарадња САД и косовских „власти“ на највишем нивоу, као и ширење деловања албанског лобија на област Прешева. Јасно је и да српска страна ни у 90-тим годинама ни касније није успевала да парира албанском лобирању. Сада је јасно и да актуелна власт именовањем последњег амбасадора не жели ништа да промени у Вашингтону на пољу борбе за своју јужну покрајину. Прво, јер тај левичарски амбасадор нема основну идеју шта Косово и Метохија представљају, односно његово нехришћанско поимање света му не дозвољава да схвати поенту борбе. Следствено томе, и они који су га поставили показују да су исти као и он. Друго, левичарски амбасадор у конзервативној земљи сигурно не може да има већи утицај, чак и када би хтео. Уверени смо да америчка администрација зна за његово идејно уверење, као што зна за подршку српских власти њеним противницима демократама.
Уместо да се постави амбасадор који је идеолошки конзервативац и који би имао одрешене руке да лобира код утицајног света у САД, који би увезао српску дијаспору и организовао је да учини највише што може у борби за оно што је Србима најбитније, а може да учини јер је бројна (унутар ње има и утицајних и богатих људи), уместо да се тежиште пребаци на појашњење нељудског односа према хришћанима и хришћанској културној баштини у срцу Европе, што би код хришћанских америчких конзервативаца изазвало разумевање, десило се нешто сасвим супротно. Српска власт је поставила човека који ништа од тога нема у визији нити је било шта покушавао, напротив. О његовом односу према косовском питању можемо да нађемо само једну вест, а то је сусрет са „амбасадором Косова“ у јулу 2025. године. А скоро је у Конгресу САД покренута тема наводне дискриминације Албанаца у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Јасно је да албански лоби ради, а шта ради српско Министарство спољних послова и наречени амбасадор? Осим кукања на прорежимским медијима на злу судбину и албански лоби, а и то слабо, не видимо друге реакције. Посебно не видимо где је српски лоби и где је српски амбасадор?
Уз све ово, вреди поменути и једну трагикомичну ситуацију. Наиме, српски амбасадор се добро забавља у САД, забележено је да је пуштао музику на некој забави. Није то само обична забава у тренуцима одмора, то је слика ове власти и овог амбасадора. Људи који власт схватају као средство за лично богаћење из чега происходи порив за забавом, не могу другачијег човека да поставе било где, па ни у држави која кроји светску политику и где би требало да делују наши најбољи и најозбиљнији кадрови. Оно што им је у духу, то и манифестују у политици. Из злог духа зла политика, рекао би Св. владика Николај.
Оно што може да се извуче као закључак је да постављење актуелног амбасадора у САД сведочи да српској власти нимало није стало до борбе за Косово и Метохију. Ову тезу потврђују и активности на другој страни света, код руских пријатеља. Вест да је српски министар тражио од министра Лаврова да се Русија више не бави Косовом у Савету безбедности, која није демантована из Русије, јасно осликава намеру српских власти да коначно заврши посао због ког је и доведена.
Најновија дешавања у јужној српској покрајини су још једно сведочанство издаје. Нажалост, велики медијски спин прикрива предају последњих остатака српске државности. А неуки и неинформисани народ и они слојеви који су се добро ухлебили и препустили комформизму, прихватају све што им се прикаже.
Дефетисти би рекли да је све готово и да ништа не може да се промени. Хришћани би рекли да верују у Божију правду и борили би се до краја. Ту је разлика између њих и нас.
