Pročitaj mi članakDecembra prošle godine američki sekretar za odbranu Pit Hegset predstavio je Nacionalnu strategiju odbrane aktuelne administracije, tvrdeći da je predsednik Donald Tramp pravi naslednik strategije bivšeg predsednika Ronalda Regana zasnovane na konceptu „mir kroz snagu“.
Ključni deo te strategije, prema Hegsetu, bila je Vajnbergerova doktrina koja je utvrđivala principe kada i kako SAD smeju da upotrebe vojnu silu.
On je tada tvrdio da je junska operacija „Midnight Hammer“ protiv Irana bila „primer iz udžbenika“ te doktrine, te da su u napadima „uništili iranski nuklearni program“, podseća Ivo Dalder, bivši američki ambasador pri NATO-u u analizi za Politico.
Ali šta je sa trenutnim ratom protiv Irana? Da li Operacija „Epic Fury“ takođe zadovoljava Vajnbergerove principe?
Hegsetu bi zasigurno bilo teško da to dokaže a za Trampa to bi moglo konačno da znači probleme.
U govoru iz novembra 1984. tadašnji sekretar za odbranu Kaspar Vajnberger izneo je šest principa za vojnu angažovanost, koji su u mnogim aspektima proizašli iz lekcija naučenih tokom katastrofalne ekspedicije u Libanu te godine i neuspeha u Vijetnamu deceniju ranije.
Ništa čudno ali Trampov rat protiv Irana ne ispunjava gotovo nijedan od njih.
Prvo, Vajnberger je rekao da se sila sme koristiti samo ako je u pitanju vitalni nacionalni interes. I dok Iranom možda vlada režim koji je akumulirao ogroman arsenal balističkih raketa, sprovodio nuklearni program SAD su sa ovim režimom živele gotovo pola veka.
Štaviše, Teheran je danas slabiji nego što je bio decenijama pre. Njegova ekonomija je u rasulu, njegovi proksi su uništeni od strane Izraela, a saveznici u Siriji su izbačeni.
Lista se tu ne završava: njegov nuklearni program je zakopan duboko pod zemljom nakon prošlogodišnje izraelsko-američke kampanje bombardovanja, zalihe raketa se smanjuju, proizvodni pogoni su oštećeni, vojska ne može da deluje van granica a mornarica je skoro isključivo priobalna flota.
Dakle, iako bi kraj iranskog režima bio dobra stvar, teško je tvrditi da je Teheran, oslabljen ratom, sankcijama i lošim upravljanjem, predstavljao dovoljnu pretnju vitalnim nacionalnim interesima SAD da bi se opravdao preventivni rat.
Zatim dolaze drugi, treći i četvrti Vajnbergerovi principi – da pre nego što odluči da upotrebi silu, SAD moraju imati jasno definisane ciljeve, biti potpuno posvećene njihovom ostvarivanju i rasporediti dovoljnu silu da to zaista postignu. U slučaju Irana, problem postoji u sva tri aspekta.
Na primer, Tramp i njegovi saradnici navodili su mnoge različite ciljeve: svrgavanje režima, osiguranje da Iran nikada ne poseduje nuklearno oružje, uništenje raketnih kapaciteta zemlje, poraz mornarice, okončanje podrške proksi snagama i terorizmu, osvetu za prethodne napade u kojima su poginuli Amerikanci, kao i osiguranje da Iran nikada ne može projicirati silu van svojih granica.
Sve ovo predstavlja ogroman izazov, blago rečeno. Promena režima, na primer, teško se može postići samo iz vazduha, a čini se da Vašington nema nameru da rasporedi kopnene trupe kako bi svrgnuo iranski režim, održao red i pomogao novom režimu da preuzme vlast.
Iako vazdušna sila može mnogo da učini u kratkom roku za degradaciju i uništenje nuklearnog programa, raketnih kapaciteta i vojske, to su samo sredstva za postizanje cilja.
Koji bi politički cilj bio postignut efektivnim razoružavanjem Irana? Šta bi za SAD predstavljalo uspeh? I koliko sile bi bilo potrebno da se to ostvari? O ovome su administracija i predsednik ćutali.
Konačno, dolazimo do poslednja dva Vajnbergerova principa, koja su najzahtevnija, ali i najvažnija u jednoj demokratiji: Prvi među njima je imati „razumnu sigurnost“ da javnost i Kongres podržavaju planiranu akciju.
U ovom slučaju, administracija to čak nije ni pokušala. U svom govoru o stanju nacije samo nekoliko dana pre nego što je krenuo u rat Tramp je od svojih 108 minuta govora Iranu posvetio samo tri. Istakao je da Iran treba da izgovori „tajne reči“ da nikada neće steći nuklearno oružje – reči koje izgovara decenijama – ali nikada nije izneo javnosti argument za rat kako bi se to ili bilo koji drugi cilj postigao.
Takođe, za razliku od dvojice svojih prethodnika iz Republikanske stranke, koji su u poslednjih 30 godina takođe započinjali ratove na Bliskom istoku – Džordž V. Buš Stariji i Džordž Buš Mlađi – Tramp nije tražio podršku Kongresa. Naprotiv, on je Kongres potpuno ignorisao, uprkos njegovoj ustavnoj ulozi da proglasi rat.
Zatim dolazi šesti i najočigledniji Vajnbergerov princip: rat bi trebalo da bude poslednje sredstvo. A ono što se sada odvija, svakako nije to.
Dva puta su SAD vodile direktne i indirektne pregovore sa Iranom oko njegovog nuklearnog programa, a dva puta je Tramp odlučio da krene u rat umesto da proveri da li je sporazum moguć.
Štaviše, pregovarački tim SAD sastojao se od dvojice preduzetnika bliskih predsedniku – njegovog zeta Džareda Kušnera i specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa od kojih obojica malo znaju o složenostima nuklearnog oružja i programa.
Na primer, samo nekoliko dana pre pregovora, Vitkof je za Fox News rekao da je Iran „sedmicu udaljen“ od pravljenja „industrijskog materijala za bombe“ dok je u stvarnosti Iran bio potpuno nesposoban da obogati bilo koji svoj uranijum, jer je materijal zakopan duboko pod zemljom i nema dokaza da su postojali operativne centrifuge za obogaćivanje.
Vitkof je takođe tvrdio da je Iran sugerisao da poseduje dovoljno nuklearnog materijala za pravljenje 11 bombi i da je taj podatak bio skriven od inspektora.
Međutim, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), odgovorna za verifikaciju nuklearnih aktivnosti, bila je dobro upoznata sa tačnom količinom obogaćenog uranijuma u Iranu nakon što je Tramp raskinuo poslednji nuklearni sporazum 2018.
Istina je da Iran nije bio ni približno spreman da napravi nuklearno oružje. Nije imao kapacitet da izgradi raketu dugog dometa koja bi mogla pogoditi SAD još mnogo godina. Nije imao nameru da prvi napadne američke snage na Bliskom istoku. Postojali su i drugi načini da se reše ove dugoročne pretnje.
Trampova odluka da krene u rat nije bila poslednje sredstvo – bila je to opasna kocka, verujući da sila može postići ono što diplomatija nije mogla, i potpuno je bila u suprotnosti sa Vajnbergerovom doktrinom koju je Hegset predstavljao kao vodič administracije.
Naravno, kao i svaka kocka, sve se to možda i isplati. Ali mnogo je verovatnije da će završiti loše, sa novim iranskim režimom koji će biti još odlučniji da se osveti. Ako se to dogodi, cena za Trampa biće ogromna.
Baš kao što je Buš platio visoku cenu za svoju avanturu u Iraku, a Trampov prethodnik Džo Bajden skupo platio haotično povlačenje iz Avganistana, postojaće visoka politička cena za ovu nepotrebnu i opasnu kocku kada dođe novembar, zaključuje Dalder.
