Подешавања / Settings

Ово што раде у Србији, тобож због ЕУ, само је још један доказ да нас третирају као парије Новог европског (и светског) поретка.

Када се погледа историјат увођења чипова у лична документа, јасно је да крајњи исход овог процеса представља чиповање људи из „безбедносних“ разлога, како се сада ради са стоком.

Шести захтев који је Немачка поставила Србији пре тзв. добијања датума за преговоре за једно велико Ништа, маскирано у ЕУ, био је настојавање на томе да Срби “промене свест“, то јест одрекну се Савиндана и Видовдана зарад утвара наци-глобализма, од којих је бриселска Кула вавилонска једна од кључних.

Стварно, зашто ово пишем и коме то више треба кад се Србија суновраћује у понор из кога се дићи неће, бар не ускоро? Искрено, пишем из „аутопсихотерапеутских“ разлога: ако не ставим на папир своје мисли, нећу моћи да издржим њихов притисак.

Недавно је угледни србски политички делатник, професор др Слободан Самарџић, указао да Србија клизи у „цезаристичку диктатуру“, која није ништа друго до исход дуготрајног изрођавња демократије.

СИМФОНИЈА Изађоше 31. маја 2013. године, „загрљени, загрљени“ (Франо Ласић) пред зграду Патријаршије и рекоше да су Црква и Држава пуне разумевања једна за другу, у савршеној симфонији. И око Косова се слажу, сад, баш сад, уочи „имплементације“, уочи „Гвидовдана“, који ће се од 28. јуна 2013. године славити уместо Видовдана. Наравно, слажу се у симфонији – оној Деветој, Бетовеновој; уствари, не целој Деветој, него у „Оди радости“, химни Европске уније („Загрлите се, милиони“, кликтао је романтични Шилер; „Шилер, наш Шилер“, што би рекао Свидригајлов о Раскољникову). Ништа Бриселски споразум, за који је чак и најнаивнијем наивчини јасно да је издаја Косова. „Загрљени,загрљени / камен гори, вал се пјени, / говорили нисмо ништа, / загрљени, загрљени“ (опет Франо Ласић).

Недавно је патријарх московски и све Русије поручио својој једноверној браћи Србима: “Морате да издржите све притиске и тешке тренутке, јер се Косово, та света земља, и народ који тамо живи не смеју изгубити. Не смете да устукнете“. О пријатељству Русије и Србије додао је: “Никакве земаљске користи, никаква промена политичке конјуктуре неће нас натерати да заборавимо наше многовековно духовно сродство!“(1 )

Срби су, у доба цара Алексеја Михајловича, редовно долазили у Москву да моле помоћ за своје цркве и манастире, али Русија још није била довољно снажна да се укључи у њихов политички живот. Преокрет се дешава доласком на престо цара Петра Алексејевича Романова.

Шестог априла, уочи Благовести, сви у Београд, да благовестимо Мајци Србији да нам је вечна док су јој деца верна! Овако више не може!

Ове, 2О13. године, навршава се девет година од погрома који су Арбанаси,са прећутном дозволом својих НАТО ментора, спровели на Косову и Метохији.

Године 2О12, 16. новембра, служен је парастос на обновљеном Руском гробљу у Београду, на коме се, између осталог, налази и величанствен споменик Цару Мученику Николају Другом и војницима из Русије који су пали за слободу Србства.

Прошло је годину дана од упокојења Предрага Драгића Кијука, и полако постаје јасно колико је он био важан интелектуалац.

Уводничар вели да је у питању „отворена књига-аманет – хроника свим будућим Србима“. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.

Зашто је, дан после посете хрватског премијера Милановића, смењен уредник франкфуртских „Вести“ Ратко Дмитровић?

Усвајањем платформе реалистичне ко Вук Бранковић, наши политичари трансформерси постали су „платформерси“.

На примеру Црне Горе најбоље се види мистички дух србофобичне везе комуниста и паписта: комунисти су измислили „црногорску нацију“ (Милован Ђилас, по задатку Броза), а паписти данас настављају да је призивају „светом оцу“ у Риму.

Наслов моје књиге „Прећутана културна историја Срба“, звучи помало претенциозно, али је он само назнака да ће се, ако Бог да, истраживања наставити даље – рецимо, треба изучити славно доба Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског

Превртљивост и лаж су услови без којих им Империја не би дозволила улазак у игру политичарима у Србији.

Никола Маринковић„Прећутана културна историја Срба“, нова књига Владимира Димитријевића, је неизоставно штиво за све оне који траже поуздан интелектуални ослонац на почетку 21. века.   Пажљиви читаоци о непознатим књигама најчешће суде на основу садржаја. У случају „Прећутане културне историје Срба“ Владимира Димитријевића такав читалац би неизоставно поставио следеће питање: „Зашто овакав наслов, када су […]