(Фонд стратешке културе)

Недавно је угледни србски политички делатник, професор др Слободан Самарџић, указао да Србија клизи у „цезаристичку диктатуру“, која није ништа друго до исход дуготрајног изрођавња демократије.

Самарџић је уочио да има људи који за овакву власт гласају упркос свим лошим показатељима њеног рада – од издаје Косова и Метохије до невиђене, афричке беде у коју тонемо јер је, скоро сасвим, уништена домаћа привреда.

Шта све ово значи? Можемо ли се из свеобухватне политичке, привредне и сваке друге кризе извући само практичним решењима „многомудрих“ следбеника глобализма и либерал – капиталистичке идеологије? Наравно да не можемо. Како је говорио енглески књижевник и публициста Честертон, кад год зашкрипи у пракси, потребна је добра теорија да нам објасни шта се збива. Тек ако будемо сагледали стварне околности у којима смо, као и њихове суштинске узроке, можемо се надати да ћемо наћи и практична решења.

Ово је мали прилог том сагледавњу.

ПРЕТПОСТАВКЕ СТВАРАЛАЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ПО ИВАНУ ИЉИНУ

Један од најзначајнијих руских философа 20. века, Иван Александрович Иљин, у свом огледу „Претпоставке стваралачке демократије“, понудио је неколико основних предуслова да би једно друштво могло да функционише на демократски начин. То су, по њему:

1. УМЕЋЕ СЛОБОДЕ

Народ мора да разуме слободу, да има потребу за њом, да је цени, да уме да је користи и да се за њу бори. Вулгарно схватање демократије, у доба комунистичког диктатора Тита, опевано је стиховима: “Мој колега, демократија је, / љуби цуру, не питај чија је“. Што више људи ово уређење схвата као распојасану сведозвољеност, то је стање у држави све горе. Народ који воли слободу и зна шта је она, неће је помешати са сведозвољеношћу, него ће је доживети као самообавезивање и самодисциплину. Морална анархија води разградњи демократије, и завршава или тиранијом изнутра, или спољном окупацијом. Људи који не поимају вредност слободе продаће је ради личне или групне добити авантуристи који лако може постати тиранин.

2. ВИСОК НИВО ПРАВНЕ СВЕСТИ

У сваком човеку сукобљавају се нагон и дух. Нагон који није укроћен јесте прави вук у човеку – грабљив и суров, јер, како каже Иљин, “не познаје ни веру, ни савест, ни сажаљење, ни част; он се подсмева части, исмејава доброту, не верује ни у какве принципе“ (1 ,48). С друге стране, постоји дух у човеку, који стреми Богу, свештеном, врлини. Једна од највиших пројава духа јесте правна свест, којом човек зна да је личност са достојанством и правима. Таква личност је свесна што може, шта мора, а шта сме. Она у сваком ближњем поштује слободног и одговорног брата и сатрудника на заједничком делу. Човек са правном свешћу је лојалан – послушан закону, али на стваралачки начин. Ако није такав, гласач је само формално грађанин; он постаје рушилац демократије: “Беспринципијелни људи и протуве су подмитљиви, знају то један о другом и покривају се узајамно: људи чине издају, овајде се тиме и то зову „демократијом“ (исто, 49).

3. САМОСТАЛНОСТ ПРИВРЕЂИВАЊА ГРАЂАНИНА

Под самосталним привређивањем грађанина Иљин подразумева личну способност и друштвену могућност да човек своју породицу и себе храни поштеним, макар и најамним, радом. Ко је хранитељ породице и себе, и зарђује довољно да буде економски стабилан, може независно да расуђује о политици и да слободно изјављује своју вољу гласањем. Са чврстим тлом испод ногу, укорењен као домаћин, он не може бити поткупљен лажим и празним обећањима. Што је више људи који не живе од свог рада, него се сналазе и довијају (од шверца до криминала), то је друштво подложније манипулацији и даље од истинске демократије. Незапослени човек је трагична појава, а дуготрајна незапосленост људе деморалише и убија, чинећи их пасивним посматрачима своје пропасти.

4. МИНИМАЛНИ НИВО ЗНАЊА И ОБАВЕШТЕНОСТИ

Да би се квалификовано гласало, потребан је минимум знања и обавештености. То је није само елементарна писменост, него, по Иљину, „схватање самог изборног процеса и предложених програма, умно оцењивање кандидата, разумевањедржавног и привредног устројства земље и њених потреба, исправно сагледавање политичких међународних и војних опасности, и, наравно, доступност извора тачних информација“ (исто, 51). На доњем нивоу образованости и обавештености не гласа народ, него руља која обмањују, па се из тога не рађа демократија, него охлократија (власт олоша, најгорих).

5. НЕОПХОДНОСТ ПОЛИТИЧКОГ ИСКУСТВА

Народ који је политички неискусан стално ће наседати на обмане вештих демагога, и демократија која тако настане може бити само кривотворина.

6. ЛИЧНИ КАРАКТЕР И ОДАНОСТ ОТАЏБИНИ

Да би човек учествовао у демократским процесима одлучивања, он мора, по Иљину, да има јасне погледе, непоткупљивост, одговорност и грађанску храброст. Он каже да „човек, лишен одговорности, не сме бити пуштен да се бави ни једним јавним послом: све ће упропастити, а затим ће утећи и сакриће се у руљи, иза њене многоглаве неуловљивости“ (исто, 53).

АКСИОМИ ДЕМОКРАТИЈЕ ПО ЖАРКУ ВИДОВИЋУ

Србски хришћански философ Жарко Видовић у својој књизи „Историја и вера“ даје основна полазишта демократског устројства:

1. Демократија је могућа само као демократска држава, која је власт закона што обезбеђује и штити права грађана;

3. Власт закона се стварно пројављује само у поступцима државника и држављана, чија је основна претпоставка слобода, неодвојива од одговорности;

5. Једино човек својом слободном вољом може бити орган државе, јер су државне установе пуки инструменти без моћи деловања;

6. Државник и држављанин своју слободу да делују, и да то чине за опште добро, могу да остваре једино ако имају снажну душевну потребу засновану на моралном осећању;

7. По Видовићу, „морално осећање је осећање дужности које произилази из ОСЕЋАЊА ПРИПАДНОСТИ духовној заједници“ (2, 383);

8. Ова припадност заједници свог народа не може се споља наметнути, јер је осећање; она је трансцедентна (самонадилажећа), јер осећање јесте самопревазилажење које припада личности (волети неког као самог себе не значи волети га као што волимо себе, него волети га јер је он наше истинско ја, говорио је Георгије Флоровски), а не самоистоветност индивидуе, често потпуно егоистичне (како је говорио србски песник Настасијевић, има људи који су кадри да због свог малог прста униште цео свет). Човек је трансцеденцијом душевно снажан и јачи од себе, па и од саме смрти;

9. Једино самонадилажењем човек је кадар да се поистовети са својим прецима и да у њима потврди свој идентитет, чиме његове одлуке везане за данашњи дан и савремену политику увек бивају проверене традицијом (коју је Честертон звао „демократијом покојника“);

10. Морал као душевна снага саздаје од човека историјско биће („у коме се збива феномен историје као континуитета и идентитета заједнице међу генерацијама“ (2, 384)), при чему човек бива боголик јер је христолик (Христос је темељ човештва као Жртве неопходне за самонадилажење);

11. „Кад је историјско биће, човек је елита, отеловљење Добра (трансцеденције) које зрачи на масе и преображава их у нацију“, каже Видовић (исто).

Дакле: “Демократија није неки „друштвени покрет“, поготово не покрет маса (или „Улице“); једина могућа реалност демократије, једини могући начин њеног постојања и одржања је демократска држава. А то је власт закона о правима грађанина и човека, која су државом, као основном и највишом правном институцијом, зајамчена сваком грађанину у ГРАНИЦАМА ТЕ ДРЖАВЕ: сваком грађанину (држављанину, цивису, ситоајену), без обзира на његову расу, нацију, веру, страначку опредељеност, итд. Но, да би власт закона била могућа (да би демократски устав и закони били заиста поштовани, у сваком тренутку, и на сваком месту у границама демократске државе), неопходно је да сваки државник (и службеник, и политичар) буде прожет и понесен снажним моралом. Тај морал је ОСЕЋАЊЕ ЧАСТИ човека заклетог на чување и поштовање демократског устава; заклетог да ће демократски устав и законе чувати чак и онда кад то чување негира и доводи у питање личне материјалне интересе, па чак (као, на пример, у рату) и сам живот државника! То је „римски републикански морал“ /…/ Зато је демократија ЧИСТА УТОПИЈА (или чак „прљава демагогија“, “политика као превара“) АКО ЈЕ ЛИШЕНА ТОГ „РИМСКО-РЕПУБЛИКАНСКОГ“ МОРАЛА“ (2, 272).

ИМА ЛИ ДЕМОКРАТИЈЕ У СРБИЈИ (ПО ИЉИНУ)?

Ако пажљиво погледамо критеријуме неопходне за постојање демократске заједнице које смо изложили по Иљину и Видовићу, данашња Србија је далеко од демократије.

Да кренемо од Иљинових критеријума.

Пре свега, у нас нема умећа слободе. Дуг живот у тоталитарном режиму Јосипа Броза, који је социјални мир куповао обилним кредитима са НАТО Запада, одучио је Србе од слободног мишљења и деловања, и створио код њих утисак да је период распада СФРЈ само један кошмар, после кога ће се опет сви пробудити у Титовој Земљи Дембелији и омогућити нам да живимо „као сав нормалан свет“. Таква политика се, во времја оно, звала ГСП („гледај своја посла“), и људи су, не користећи од Бога им дату, а у тоталитарној држави порекнуту, слободу, постали спремни да је се одрекну, предајући власт у посткомунизму разним демагозима и фразерима.

Ниво правне свести у Србији толико је низак чак и код оних који би требало да буду њена инкарнација да је то скоро застрашујуће. Реч је, наравно, о судијама Уставног суда, који се не усуђују да расправљају о предаји дела државне територије под власт туђина, иако их на то обавезују и закон и морал. Председник Србије, Томислав Николић, усудио се да „замоли председника Уставног суда да се суд не изјашњава о бриселским споразумима“ (3, 9). Магистар правних наука, прогнан из Приштине 1999, Бранко Челић, својевремено члан тима Србије у бечким преговорима, о томе каже: “Уставни суд је застао са оценом уставности свих бриселских споразума од оних из 2011. до данас јер је Министарство правде затражило да се застане са поступком док се не донесе неки закон о суштинској аутономији Косова и Метохије. Прво, министарство није доносилац тих аката те нема овлашћења да од Уставног суда тражи да застане са оценом њихове уставности; друго, самим упућивањем тог захтева имплицитно је прихватило да је, како каже конкретна законска одредба, „уочило неуставност“ тих аката; треће, председник државе је признао да је директно утицао на Уставни суд. Лаички речено – власт је извршила тихи државни удар. Устав значи да се власт „уставља“ – ограничава од сваке самовоље, а наша власт га багателише већ годину дана“ (исто). Већ годинама, разне афере дају доказе да се у највишим ешалонима власти пречесто налазе људи који немају начела, него само интересе, и који демократију схватају као начин да се овајде.

У земљи у којој је преко милион људи незапослено, и у којој је најпоузданији извор прихода пензија, нема много домаћина кадрих да мисле својом главом и да самостално одлучују на изборима. Демагози им, уочи гласања, нуде куле и градове, и масовну запосленост, а доносе јад, беду и масовна отпуштања (Тадић је, у кампањи 2008, обећао 200 хиљада нових радних места, а његова коалиција „За европску Србију“ је, својом неумешном економском политиком, оставила без посла 250 хиљада људи; у доба коалиције Вучић-Дачић-Динкић незапосленост расте све више).

Знање и обавештеност србских гласача су на веома ниском нивоу – зато је могуће да их варају, годинама, исти политичари са истим, лажним, обећањима, и да и даље има некога ко за такве политичаре гласа. Медији су сасвим затворени за било какав облик сведочења о алтернативи, а разни програми, попут риалитија, какви су „Фарма“и „Велики брат“, врше систематску идиотизацију становништва (у изворном, античком значењу речи „идиот“ – човек који није заинтерсован за послове заједнице).

Србима данас, више но игда, недостаје политичко искуство, а управљачка „елита“ (осим часних изузетака) је одавно лишена части и оданости отаџбини (довољно је гледати све њихове „преображаје“ од ватрених патриота и русофила у ЕУтописте и НАТОљупце па да се то види као на длану). Познати србски политиколог, Милош Кнежевић, истиче: “Србија је очигледно исцрпљено, заморено и оштећено друштво, умањене трансформационе енергије и заустављеног развоја. /…/ Продуктивна елита у непродуктивном друштву је очекивано малобројна и неутицајна. Главну реч, заправо, воде непродуктивни и контрапродуктивни слојеви, “креативни деструктори“, паразити из спекулативног финансијског сектора и „индустрије свести“. У условима застоја и опадања, као контратренд очекиваној паници и бунтовништву, шири се социјална апатија. Равнодушност и пасивност ширих друштвених слојева преливена је слатком кашом опуштања и забаве. У околностима свеопште пауперизације, блокираног развоја и безперспективности, натура се банални и нешкодљиви поглед на свет, као масовни ријалити шоу у големом забавном парку за вечито недорасле и залуђене масе. Каква је, онда, елита која одушевљено учествује у МЕДИОКРАТИЈИ И ТЕАТРОКРАТИЈИ? Можда режирана и инсценирана, редитељска и глумачка?“ (4, 216-217).

ИМА ЛИ ДЕМОКРАТИЈЕ У СРБИЈИ (ПО ВИДОВИЋУ)?

Ако је демократија власт закона, а у Србији се не поштује ни Устав, како је могућ „римски републикански морал“ без кога је, по Жарку Видовићу, све само „политика као превара“? Морално осећање (као осећање припадности духовној заједници) углавном је страно владајућим елитама у Србији јер су оне уобличне методом негативне селекције. О томе Владан Станковић у свом огледу „Друштвене елите у Србији – преображај и проходност у последњих двадесет година“ каже: “Отуђење елита од база може довести до срашћавања интересних група богатих и моћних у једну класу. У Србији на измаку 21. века дошло је до извесног срашћавања духовних, политичких, привредних и културних елита. Недостатак јасних правила, ниски и неодређени стандарди приликом одабира на елитне положаје, али и мито и корупција за пријем нових кадрова, учинили су да регрутација у елиту задобије патогене размере једног потпуно аномичног друштва. Овоме доприноси и сазнање да су се, у Србији, све наведене елите слиле у једну /…/ Лоша регрутација има за последицу незрелу, некомпетентну и неефикасну елиту која није у стању да одговори изазовима пред којима се ово друштво налази“ (5, 469).

Жарко Видовић јасно каже: “Морал се не одржава и не чува снагом јавне контроле: та контрола је немоћна и недовољна; то је пука политичка контрола. /…/ Морал је ОСЕЋАЊЕ ДУЖНОСТИ, а то осећање произилази из човековог ОСЕЋАЊА ПРИПАДНОСТИ ДУХОВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ /… /тако да човек свој морални чин (или жртву, пожртвовање, вршење дужности чак и по цену живота!) не доживљава као НЕГАЦИЈУ своје личности или личног интреса, него као потврду СВОГ ДУХОВНОГ ИДЕНТИТЕТА, своје припадности духовној заједници“ (2, 273). Овде је идеја о жртвовању себе сасвим страна онима који владају. Они стално причају о „болним“ решењима која намећу народу, али њих та решења нимало не боле. Напротив!

Ако је то тако, онда је јасно зашто у нашем друштву нема морала (бар кад је већи део политичке елите у питању) неопходног за демократију. Зато је могуће да се у предизборним кампањама прича једно, а да се по доласку на власт чини нешто сасвим друго. И зато неће бити препорода Србије док не дође до обликовања оног што је Александар Солжењицин звао „НОВОМ ЖРТВЕНОМ ЕЛИТОМ“. До тога мора доћи – или ће србски народ, одрекавши се себе и своје вековне борбе за правду (која, како рече епски песник, „држи земљу и градове“), нестати у апокалиптичним вртложењима глобализације, узалуд се окрећући Западу на коме сунце никад није изашло.

УПУТНИЦЕ:

1.Иван Иљин: Претпоставке стваралачке демократије, у књизи: Владимир Димитријевић: Ако нема Бога, све је дозвољено, Легенда, Чачак, 2008.

2. Жарко Видовић: Историја и вера (приредио Матеј Арасенијевић), РАОБ, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2009.

3. Блокирањем Уставног суда да се изјасни о уставности Споразума, власт је извршила тихи државни удар, НСПМ, 11. 5. 2013, пренето у: Искра, 1. јуни 2013, стр. 9

4. Милош Кнежевић:Деелитизовање и декаденција, Национални интерес / Часопис за национална и државна питања, 3/2010.

5. Владан Станковић: Друштвене елите у Србији, Национални интерес / Часопис за национална и државна питања, 3/2010.

Ознаке: Владимир Димитријевић, демократија, Русија, Слободан Самарџић, Србија