Прочитај ми чланак
У интервјуу за Геополитику, Владимир Димитријевић објашњава како је настала „Прећутана културна историја Срба“ и који аутори су га мотивисали да се бави српском културом, политиком и религијом.
На овогодишњем Сајму књига, у издању „Двери српских“ и „Catene mundi“, између осталих, појавила се и књига сарадника „Геополитике“, писца и публицисте Владимира Димитријевића, „Прећутана културна историја Срба“. У њој су сабрани огледи које је Димитријевић писао у последњих неколико година, чији је циљ да се јавности представе аутори„прецртани“ и уклоњени из „мејнстрима“(Владимир Вујић, Драгош Калајић, Марко С. Марковић, Кијук, итд.) или да се сагледају поједини аспекти стваралаштва познатих писаца који су до сада били, углавном намерно, неуочени – Милан Ракић, Дучић, Винавер).
Нова књига је била повод да поразговарамо с Димитријевићем, пре свега о „историји“ његовог занимања за наше прећутане културне вредности.
Геополитика: Најчешће новинарско Геополитика је – шта Вас је подстакло да се бавите овом темом?
– Један руски аутор каже да свако пише ону књигу коју би волео да прочита, а не може да је нађе у књижари. Такав случај је и са мном: писао сам књигу као неку врсту увода у читање оног што се није смело, или могло, читати, и, пишући, ишао сам за сопственом „идентитетском знатижељом“. Наиме, када сам, 1989. године, по повратку из војске, постао православни Србин (до тада сам био, као и многи, Србин паганин), кренуо сам у потрагу за оним што је Гојко Тешић, човек који је много урадио за повратак у живот прећутаних и забрањених писаца, назвао „утуљена баштина“.
Сећам се:ишао сам, са индексом, у читаоницу Српске академије наука и уметности у Кнез Михајловој, наводно да спремам испите на Филолошком факултету; у ствари, књиге потребне за испит остављао сам са стране, а узимао у руке предратне броје Црњанскових „Идеја“(на њих ми је, својом књигом о политичким списима Милоша Црњанског, указао још један вредан истраживач књижевног наслеђа, Зоран Аврамовић), и из њих читао (гутао, боље рећи) текстове о „српском становишту“, занимљиве као да су писани те моје, студентске 1990, уочи распада Југославије (Црњански је, већ 1935, знао куда воде словеначки надмени изолационизам и хрватски франковлук, и имао је храбрости да то каже, док је највећи део српске елите и даље фантазирао о „интегралном југословенству“). Од тог доба, не напушта ме занимање за оно што су намерно скривали од нас.
Комунисти, уништитељи српске културе и духовни очеви и мајке другосрбијанског нихилизма, не само да су побили, само у Србији, преко 100 хиљада својих идеолошких противника, него су настојали да у култури затру сваки траг Другог и Другачијег, оног што се није уклапало у гвоздене калупе тоталитарне идеологије, па је поље за истраживања било (а и данас је) више него отворено.
Геополитика: Дакле, тако је почело.Ко вас је подстицао да се даље бавите овом темом?
– Култура је полифонична, и у нама одјекују гласови многих и многих који су били пре нас, или још делују међу нама. Не могу да прећутим подстицаје својих професора, попут Ђорђа Трифуновића, великана наше науке о књижевном Средњем веку, који се дружио са породицом Настасијевић, и, скупа са Васком Попом, после рата „вратио у живот“ Момчила Настасијевића поновним издавањем „Седам лирских кругова“. Ту је и покојни професор др Новица Петковић, код кога сам дипломирао, бавећи се Настасијевићевом есејистиком (а она је била утемељена у древном калокагатијском идеалу антике, Добро је Лепо је Истинито, блиска хришћанском схватању аскезе као самонадилажења, па зато мрска „левим“ надреалистима, који су је, и пре и после рата, кудили као „на тамјан миришљаву“).
Професор др Јован Делић, код кога сам магистрирао на свом матичном, Филолошком факултету Универзитета у Београду, подстакао ме је да се бавим првим издањем сабраних дела Настасијевићевих, у чијем приређивању су кључну улогу имали Станислав Винавер (познат) и Милутин Деврња, сасвим непознат. Деврња је, иначе, био предратни уредник елитног часописа „Хришћанска мисао“ и значајан књижевни критичар. За време рата, био је у немачком ропству.Вратио се у Југославију, па побегао пред Титовом тиранијом после годину дана, а иза њега је остао рукопис сјајне књиге „Земља преварена“, о томе како је изгледало Титово „шрафљење“ механизма тоталитарне власти. У САД, где је емигрирао, докторирао је на Достојевском, и био професор на Универзитету у Бафалу. За њега овде, још увек, скори нико није ни чуо.
Има још подстицаја које не могу прећутати, од оних људских, какве ми је давао колега са студија, др Драган Хамовић, наводећи ме да се враћам својим књижевним пословима, до оних књишких (за мене је чудо било откриће Тешићевог тротомног зборника, „Зли волшебници“, где је , још 1983. године, овај наш вредни истраживач објавио не само текстове комуниста и њихових једномишљеника у култури, попут Велибора Глигорића, Марка Ристића, и других, него и полемичко – памфлетске текстове великана „књижевне деснице“, попут Црњанског, Владимира Вујића, Велмар – Јанковића, Милутина Деврње, Симе Пандуровића, и других)…
Поменуо бих и наслов свог млађег колеге, филолога Бошка Обрадовића, „Милош Црњански и нови национализам“, која је, по мени, до сада најупутнија студија о потонулом континенту српске предратне културе, званом „књижевна десница“… Момчило Селић, један од најбољих савремених прозаиста у нас (наравно, уклоњених са обзорја медиокритетске критичарске рецепције) указао ми је на човека који је написао потресне странице о злом добу у коме смо живели, Душана Јагликина, аутора збирке прича „Људи јачи од времена и судбине“. Јагликин је, веровали или не, негде крајем осамдесетих нестао, и о његовој судбини се ништа не зна…
Геополитика: Ви сте се бавили и духовним прегнућима наших црквених делатника, старијих и новијих. Можете ли нам рећи нешто о томе?
– Наравно, много сам радио и на издавању заоставштине Светог владике Николаја (са Слободаном Обрадовићем, власником издавачке куће „Лио“ из Горњег Милановца, до сада смо објавили три свеске Николајевих рукописа, међу којима је нарочито значајан недовршени Устав Краљевине Србије, коју је Николај замишљао као хришћанску државу.) Приредио сам и књигу о значајном хришћанском мислиоцу, свештеномученику Јовану Рапајићу, „Витез и сведок крста“ (и њега су убили комунисти на врелу Босне 1945. године). Ту је и зборник огледа блаженопочившег владике будимског Данила, „У почетку беше Смисао“, који сам приредио за његовог живота (радимо на издавању његове поезије).
Дакле, све су ово биле припремне радње за „Прећутану културну историју Срба“, која је објављена ове, 2012. године, у „Cateni mundi“, захваљујући иницијативи Бранимира Нешића и Бошка Обрадовића. Наслов моје књиге „Прећутана културна историја Срба“, звучи помало претенциозно, али је он само назнака да ће се, ако Бог да, истраживања наставити даље – рецимо, треба изучити славно доба Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, последњу деценију 20. века, када смо ту држали вишедневне научне скупове, попут оног о хришћанству у делу Момчила Настасијевића, двестагодишњици убиства Луја Шеснаестог (Европа је, 1989, славила двестагодишњицу милионске кланице у име „слободе, једнакости и братства“, а ми смо, 1993, обележили два столећа регицида, после којих је свет био заливен крвљу, углавном хришћанском), скупа о Цару Мученику Николају Другом Романову, паду Цариграда 1453, итд.
Тих година, при Мисионарској школи излазио је „Образ“, часопис за државотворну обнову Српства (уређивао га је, као главни и одговорни, Небојша М.Крстић, а ја сам био уредник рубрике „За школу са вером“), а касније и „Београдски дијалог“, врхунски сектолошки часопис „умрежен“ у европску мрежу „Дијалог центра“, распрострту од Данске, преко Немачке, до Русије. Славно доба, о коме вреди писати…
Геополитика: Има ли наде да ће држава Србија почети да се институционално бави својом „утуљеном баштином“?
– Ако Бог да да Србија од територије постане држава, а Срби од становништва народ Божји какав су били, има наде. Руска држава је, личним ангажовањем Владимира Путина, у срцу Москве добила центар руске дијаспоре, о коме се, за живота, старао Солжењницин, а сада са овом установом, која има огромну библиотеку издања из расејања, сале за предавања, кабинете, баве, уз државну помоћ, угледни научници разних области.
Све оно што су Руси у дијаспори, углавном бегунци од бољшевичког терора, написали, објавили, као и оно што је остало у рукописима, сад је предмет пажње и изучавања, чега нема без одговорног архивског рада. Али, све ово је немогуће док немате државу. Зато је борба за државу Србију истовремено и борба за прећутану баштину. Ипак, док Србија, од протекторатске тираније каква јој је наметнута, не постане слободна заједница слободних људи, морају се обавити све „припремне радње“ да бисмо архивирање прећутаног наслеђа и даљи рад на њему учинили могућим. Ова књига, у издању „Двери“ и „Catene mundi“, један је од таквих, малих, али битних, корака ка будућности наше слободе.
(Двери, Геополитика)
