Прочитај ми чланак
(Двери српске)
Владимир Димитријевић
Шестог априла, уочи Благовести, сви у Београд, да благовестимо Мајци Србији да нам је вечна док су јој деца верна! Овако више не може!
Ante Scriptum
Овај текст сам писао уочи 2. априла 2013, више него икад желећи да се ниједна од мојих црних слутњи не оствари, и да се Николић, Дачић и Вучић као најодговорнији политичари Србије данас не покажу онаквима какви су приказани у редовима који следе. Раније сам писао да у Србији није тешко бити пророк – замислиш најгору могућност, и знаш да ће бити горе него што си замислио. Али, молим се Богу да не буде тако, и да се ова предвиђања покажу као погрешна. Да у овој тројици политичара, ма какви су до сад били, ма шта чинили и ма колико грешили, проговори оно најдоње,најдубље наше, обилићевско, које неће да се потчини злу, и које је спремније да страда него да се клања оклопљеном злу и ђавола љуби у копито.
Овај текст је, ма колико то патетично звучало, плод истинске бриге за све нас, па и за тројицу у врху власти, који су, вероватно ни не знајући шта ишту, искали и добили политичку моћ у тренуцима кад се одлучује о Најсветијем – о Косову и Метохији. Ни за њих, ни за нас, неће и не може бити оправдања ако предамо Лазареву Жртвену Земљу. Ако су нам је отели – вратићемо је; само да не потпишемо уговор са репатим, који од уговора и живи, и у чије мреже лови залутале душе (читали сте „Фауста“, вођи српски, зар не?)
Текст шаљем у свет, да олакшам души. Ко га чита, нека зна: писан је са мрвицом наде (а, како рече Његош,„наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке“).
О најгорој врсти хорор филмова
Најгори хорори су они у којима главни јунак открива да су му ближњи, изненада, неком чудном мутацијом, постали вампири, жељни, између осталог, и његове крви. На први поглед, све је нормално, сваког јутра кажеш комшији „Добро јутро“ управо зато што се у његовом лику није ништа променило. Али, пробај да останеш насамо с њим, па ћеш видети крваве очњаке који журе да ти се зарију у месо… Ваљда сте разумели шта хоћу да кажем…
Без обзира на то што смо знали да су Тома, Вучић и Дачић по укусу Империје која нам отима Косово и Метохију (иначе их Весна Пешић не би хвалила, зар не?) ипак нисмо очекивали овако брзу и систематску издају српских националних интереса од оних који су били ђаци Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Јер, суштински, посао „декосовизације“ је већ урађен: сада се уопште не преговара о Косову и Метохији као делу Србије, него о Косову као „независној држави“ у којој српска Косовска Митровица са околином треба да има известан степен аутономије. То је тај, нагли и изненадни, кошмар: Николић је дошао на власт причајући како ће Космет увек остати Србија, и како ће сви договори које је Борко (деминутив од Борис, као што је Стефановић, у ствари, Тадић) постигао са Империјом и Тачијем бити поништени. То су причали и вучићевци типа Дрецуна, и вулиновци типа Вулина. И причали и писали. Чувам бројеве „Печата“ и „Геополитике“ где су ове речи изречене. Док се није дошло на власт. А онда почиње хорор – државотворне комшије се претварају у државоубилачке роботе.
„Нитко не чита текста“(Крлежа dixit)
Будимо искрени: знали смо то чим је настала Српска напредна странка. И аналитичари су, тада, били гласни и јасни – то је напуштање патриотског фронта. Улазак у медијски мејнстрим помоћу Бориса Тадића и Микија Ракића имао је своју цену. Могло се то прочитати и у депешама „Викиликса“, када амерички изасланици јављају централи да је Тома са њима почео да прича на енглеском, а до тада је овај знак покорности Великом Брату с оне стране океана изричито одбијао. Депеше „Викиликса“ показале су и да напредњаци нови кандидати за политику „ЕУ нема алтернативу“. (Али, што би рекао Крлежа, „нитко не чита текста“, чак ни ако је „Викиликсов“). И кад је Томин саветник постао Виљем Монтгомери. И кад је генерал Делић, који је напустио радикале и постао напредњак, дао, по повратку радикалима, покајнички интервју „Печату“ у коме каже да је питао Младог и Напредног какав је, у суштини, њихов страначки програм, а он му рекао, без икаквог „блама“, да су напредњаци прва странка која ће доћи на власт без програма. И кад их је, 2012, подржао Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, од кога је, изгледа, Вучић преузео имиџ бескомпромисног борца против криминала и корупције.
Дакле, све смо то знали. Али, ипак, човек је склон да себе превари и да верује у нешто (што би рекли они словеначки рокери, у време бивше нам СФРЈ, „неког треба да волиш – макар и булдожер!“). Тако су и много обични људи, исто као и многи аналитичари, поверовали да су Тома и Вучић бољи од Тадића, и да је једино важно да оде жута авет, па ће нам кренути (ех, ништа нисмо научили од ДОС-ове победе до данас). Добићемо, што рече један, „какав –такав патриотизам“.
Ипак, морам да кажем: Тадић на власти није био бољи, али је, за обнову Србије које не може бити без коначног слома наших илузија, био кориснији – јер је био „проваљен“, и његова издаја Косова до сада би, уз све социјалне тензије (које су и данас присутне, али прикривене маглом борбе против тајкуна), довела до изласка Срба на улицу. Тадић је изазивао својом одвратном другосрбијанском реториком, заснованом на одвратној другосрбијанској идеологији, и тако је против себе стварао најшири фронт. А Тома и Вучић дошли су на чело државе као, макар у назнакама, патриоте, „какве-такве патриоте“ (Дачић им се пришљамчио на основу своје анти-ММФ реторике и показног хапшења Шиптара у предизборној кампањи), а понашали су се, све до сада, као најљигавији кафански клуподери који, да би до бунила напили и исмејали неког од присутних, откидају фосфорне главице са шибица и убацују их, кришом, жртвама у пиће. Дакле, као људи без идеологије, и спремни на све, па и на још једно подвођење Мајке Србије Вашингтону и Бриселу.
Непрскан? Не, ГМО Тома
Иако нисам имао илузија о „напред, па у кречану“ новој политици нове власти, било ми је, ипак, страшно кад сам, уочи Сретења, Дана државности ове убоге земље, видео Николића како стоји у строју код надбискупа Хочевара, на некаквој миси за напредак наше заједнице (могао је код овог ватиканског прелата, који не зна број српских жртава у Јасеновцу, послати неког свог саветника, зар не? ), а затим ми, баш мени, као и милионима сличних мени, на Сретење, прича како се решење за Србе са Севера Космета мора тражити тако што ће их се сопствена држава одрећи и предати их Тачију, да им он даје аутономију. А онда га видесмо, милиони и ја, како даје орден Верану Матићу, маскираном у љубитеља беба. (То је, опет, илустрација за тезу о најгрђим хорорима – оним у којима се комшије претварају у вукодлаке.) Сећам се добро погођеног израза Жељка Цвијановића из доба председничке кампање 2012 – да је Србији потребан „непрскани Тома“. Овај Тома не само да је прскан – он се понаша као да је генетски модификован, помислио сам уочи Сретења 2013, после три вести у којима се појавио председник Србије, онај што му је ЕУ честитала победу на изборима три сата пре затварања биралишта (нека ми буде опроштено што слутим, а, како рече Дис, слутити још једино знам: то је био врхунски цинизам Брисела, порука – кога год да изаберете, сви су наши)…
Када је Слободан Милошевић, после преговора у Дејтону, питао Ворена Кристофера, вашингтонског моћника са лицем Луцифера, шта Србија да уради да би поново постала пријатељ САД, Кристофер је био јасан – нема ниједног посебног услова. Србија мора да ради све што се од ње тражи. На крају, збило се оно чега сам се бојао: после Тадића, спремног скоро на све, неко је коначно, у потпуности, усвојио Кристоферов dictum, и дошао на власт. Био је то (не желим да верујем, али ово је хорор, браћо Срби и сестре Србкиње) Томислав Николић, чији надимак „Гробар“ постаје све злослутнији што председник Србије више личи на Врховног Леминга који нас води ка колективном самоубиству званом предаја Косова и Метохије. Јер, ако се не одбрани Космет, ко ће одбранити Рашку област, Врањску долину, Војводину? Ко ће зауставити подизање граничних рампи у Земуну? Ко ће нас заштитити од ГМО? Ко ће спречити легализацију „геј бракова“? Зар тај исти Николић није обећао домаћим „веселницима“(gay) да ће бити с њима на „паради поноса“ у јесен 2013?
Лов на тајкуне
Чим је почео Вучићев „лов на тајкуне“, знао сам да се спрема нешто крупно: такве ствари се не могу радити без одобрења Великог Брата, и са одређеним циљем (који не одговара Србији, него господарима глобализације). На удару су, наравно, само домаћи тајкуни (које, зар морам то да кажем, уопште не симпатишем), они који сметају продору страног капитала и коначном економском поробљавању Србије. Нико не сме да пипне хрватске монополисте у Србији, а камоли стране банке! Нико не сме да удари на кајишаре и каматаре! Нико не сме ни да сања о другој, другачијој Србији, Србији која неће бити продата Турској, Азербејџану и Уједињеним Арапским Емиратима, тако драгима Вашингтону.
За дизање прашине употребљавају се новине које су у служби пропагандне борбе против домаћих тајкуна(плус неизбежни Шарић, који је на себе, невољно, узео улогу неухватљивог Ратка Младића, а Империја га користи као што је Велики Брат из Орвеловог романа користио виртуелног дисидента Голдштајна, да се „проли“ не досете), и чији ће новинари, кад више не буду потребни, бити одбачени као употребљени тоалет папир (таква је судба новинара у служби моћника – довољно је видети шта је било с „Правдом“ и „Пресом“,чији су најиздржљивији прегаоци остали делатни само на Интернету). Све то иде и гура док се не преда Космет – после ће да се оконча као и чувена „Сабља“, операција ДОС-а и Дулета званог ЦИА (ко не памти Душана Михајловића, познатог по слогану„Стара УДБА – Нова Демократија“?) За време „Сабље“, на хиљаде привођених, ухапшених, осумњичених… И? Где си био? Нигде. Шта си радио? Ништа.
А данас? Ево, новине објавише да је неки, што је био махер са царина, и себи седам станова купио у Београду (а о остатку имовине да и не говоримо), добио, за махинације, три године затвора, као да је џепарио по трамвајима. Тако ће и Вучићева сапуница звана „Несаломиви“ да се заврши – у најбољем случају, а да не причамо о најгорој верзији, оној у складу с Марфијевим законима, то јест да не причамо о милионским одштетама које ће држава, из нашег џепа, плаћати „невиним“ тајкунима и тајкунчићима, који ће бити ослобођени због „недостатка доказа“ или „застарелости случаја“.
Прави проблеми
Праве проблеме овде нико ни не помиње – јер не сме. Један од њих је губитак 300 хиљада ђака из образовног система од средине деведесетих година прошлог века до ове, 2013. године. Јесте ли чули Николића, Дачића и Вучића да причају о стратегији оживљавања умируће Србије? Наравно да нисте, јер они немају никакву стратегију. Они имају само тактику освајања и држања власти по било коју националну цену. Други проблем је масовно умирање становништва од малигних обољења која су последица НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Како то да помињу кад су они који су нас бомбардовали после свега „стратешки партнери“ у садистичкој оргији у којој су наши политиканти мазохистички уживаоци (о Маркизу де Саду као политичком мислиоцу савремности сјајно пише професор др Милан Брдар у „Хроници разорене Троје“)? Трећи проблем је потпуно уништење српске привреде, и сумануто стање у коме је више пензионера од запослених, при чему 250 хиљада људи живи од социјалне помоћи. Четврти проблем је, на наше очи, распад ЕУ… И тако редом.
Ко ће те проблеме да реши? Председник Србије, Томислав Николић, који није ни прстом мрднуо да испуни своје обећање да ће испитати изборну крађу из 2012? Ивица Дачић, коме подмећу жену без гаћа у „скривеној камери“, а он ћути и смешка се као у простачким бећарцима типа „Дрво криво, а ја подвириво“, и коме сваког дана стиже претња да ће Миша Банана да проговори? Александар Вучић, који даје премудре изјаве типа „Не можемо да дамо све за ништа“, и херојски довикује тајкунима „Пуцајте, ја и сада држим час“(из антикорупцијске борбе, наравно)? Или, пак, Динкић, стара лола, који се прићутао и само чека да настави да на Србији примењује неолибералну „доктрину шока“, о којој је тако убедљиво писала Наоми Клајн?
Проблема има колико хоћете, а најважнији је, бар за сада, нерешив – политичари који су на грбачи Србије од почетка деведесетих година 20. века, добри другари који се туку и гложе само за народ, циркуса ради.Мислите ли да, сутра, Вучић неће моћи са Ђиласом? Или Ђилас са Вучићем? Или са Чедом Јовановићем? Или било ко са било ким? Наравно да ће моћи. То се толико пута до сада видело и виђа свакодневно.
А шта мислите што Било Коме са Било Ким треба кандидатура за ЕУ? Да би могли да приђу „предприступним“ или „приступним“ фондовима Брисела, и да крену да пуне џепове. Све у име наше светле ЕУ будућности, као што су њихови идеолошки преци, Титови усрећитељи, у име светлије будућности комунизма, отели људима куће на Дедињу и опљачкали све што се могло опљачкати, остављајући ситну, идеолошки занету, рибу да пева: „Друже Тито, вођо комуниста, Партија је као сунце чиста“ и верује да смо, после свега, у СФРЈ, сви једнаки и браћа.
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Много је опасно играти се Косовом и Метохијом. То није обичан простор. То је Светиња. Ту је најчистија крв хришћанска принета Богочовеку Христу на жртву За Крст Часни и Слободу Златну. Ту је откривено да је земаљско царство за малена, а небеско увек и довека, и да ће свако од нас изаћи пред Бога и цара Лазара да одговара на испиту званом Косовски завет. И ту нема средњег пута, као што неки маштају да га има: или си уз Лазара или си уз Вука. И ако си уз Вука, ништа ти не вреде оправдања, као што ни њему није вредела потоња борба са Турцима и смрт у турској тамници. Опасно је пасти под Лазареву клетву: „Ко не дошо у бој на Косово, од руке му ништа не родило“, као што је опасно ругати се Небеској Србији, како ради премијер Владе Србије, човек обузет Мишом Бананом… И не може се разумети председник Србије, Николић, коме је један од разлога да напусти Српску радикалну странку био тај што су му дојучерашње партијске другарице наводно клеле децу и унучад, а који сада и себе и своје доводи под клетву Лазареву, препуштајући Косово НАТО-у и Тачију, вадиоцу органа из тела живих Срба. И не може се разумети вицепремијер Вучић, који треба да бежи од могућности да се уз његово презиме дода још једно, оно из косовског предања о издаји, и који зна добро Његошеве стихове: „На Борисе, Вукашине општа грми анатема“, и зна како је прошао Карађорђев кум Вујица. Поготово се не могу разумети његове амерички баналне реченице о „пакленим данима“ који чекају Србију на преговорима у Бриселу, као и оне бљутаве причице о „болним решењима“ на која смо приморани. Неће бити ни пакла, ни бола, ако господин Вучић поднесе оставку, напусти бављење политиком и престане да нас убеђује како „ЕУ нема алтернативу“ (а води нас под власт Турске и Азербејџана) и како ћемо поцркати од глади ако се супротставимо Вашингтону и Бриселу.
Доста је њиховог „ријалити шоуа“ званог „Датум за почетак преговора“. Срби нису идиоти (у изворном значењу те речи, људи који не брину за опште добро, за заједницу). Најбољи синови и кћери овог народа се више плаши Лазареве клетве него диктата Империје.
Решење?
Решење је, као и увек, молитва и борба. Како је прота Атанасије из Буковице рекао Карађорђу који га је питао да ли да се устаје против Турака – ако се устане, можда нешто буде; ако се не устане, неће бити ништа. О томе у изврсној драми Ежена Јонескоа, „Носорог“: У граду у коме живи главни јунак овог дела, Беранже, људи одједном постају носорози. На почетку, нема их много, да би на крају Беранже остао сам у кући, са женом и најбољим пријатељем. После свега, и они поверују у број, и придружују се носорозима на тргу. Беранже остаје сам. Сумња у себе. Гледа се у огледалу и пита се – да ли је баш он најпаметнији, сад, кад је остао сам, једини човек на свету, а сви остали постали носорози, и срећни су у гомили. На крају, Бернаже одбија да постане део крда, разбија огледало, узима пушку и креће да се бори против носорога.
Ствар је једноставна. Ми немамо резервну отаџбину, и Србија има само нас. Шестог априла 2013. на улицу се излази да се каже да се не миримо с тим да постанемо крдо носорога, и да је за нас Светиња изнад сваке приземне користи, а поготово изнад труле Европске уније. Као што се Карађорђе није бунио против неправедне турске економије, него је устао да брани крст и образ свог народа, тако и ми устајемо за Србију која неће више бити септичка јама периферног капитализма, него икона Небеске Србије, у којој су „оци наши и праоци свети што са крстом часним достигоше мети“ и „што у горчинама живеше најљућим, али немогуће сматраше могућим“, како је певао Свети владика Николај. Устајемо за Србију у којој ће човек опет бити човек, и у којој ћемо се будити са светлим пољупцем Сунца правде на уснама.
Шестог априла 2013. сетићемо се, поносно, 6. априла 1941, када је ондашњи Нови поредак хтео да нам утера страх у кости и – није успео, и када су наши пилоти летели у запаљено небо над Београдом, да спасу част своју и своје престонице, борећи се против, наизглед свемоћне, немачке авијације.
Шести април је и дан наде, када ћемо рећи: Није готово, тек почиње! Јер, са нама је Бог правде, коме пева српска химна.
Зато сви под силну руку књаза Михаила, која показује пут ка слободи свих Срба, на трг где је некад била Стамбол капија, пред којом је Свети ђакон Авакум, коме су мучитељи 1814. године нудили да се потурчи и спасе живот, рекао: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!“ Јер, смрти и нема, пошто је Христос васкрсао.
Шестог априла, уочи Благовести, сви у Београд, да благовестимо Мајци Србији да нам је вечна док су јој деца верна!
