Прошло је годину дана од упокојења Предрага Драгића Кијука, и полако постаје јасно колико је он био важан интелектуалац.

Када се Кијук упокојио, Удружење књижевника Србије и породица примили су многе изразе саучешћа, у којима се, поред бола због губитка једног драгоценог „витеза вере“ (Серен Кјеркегор), могло видети и оно што су људи доживели као главне Кијукове заслуге за нашу културу. Саучешће је стигло са свих страна где Срби живе. Огласила се Влада Републике Српске у прогонству, чији је Кијук био саветник и савезник, сведочећи страшну истину о србоциду у данашњој, на НДХ започетој, Хрватској. Од Српске књижевне задруге, преко Народне библиотеке Краљево и Центра за културу Градац, до Фондације „Лаза Костић“ стизали су телеграми оних који, институционално, сведоче о трајности наше културе. Међу саучесницима у болу били су, између осталих, проф. др Вера Бојић, др Славенко Терзић, проф. др Тиодор Росић, проф. др Мирко Скакић.

Огласили су се и књижевници – Слободан Ракитић, Алек Вукадиновић, Радослав Братић, Нена и Светозар Влајковић, Гојко Ђого, Божин Јаневски, Милан Младеновић од Лужице. Својевремено директор „Ибарских новости“, Радован Типсаревић, човек који је свесрдно радио на „Cateni mundi“, послао је изразе свог саучешћа. Наш познати италијаниста Драган Мраовић уочио је да смо „изгубили важног интелектуалца који је искрено и с умећем бранио српске националне интересе“; песник Игор Ремс га је назвао „великаном српске слободне мисли, једним од највећих бораца за Истину и Правду Српског Народа“; Божидар Митровић, председник Регионалне друштвене организације Уједињење Срба, са седиштем у Москви, нагласио је да је „српски народ изгубио свог великог сина“, а епископ Георгије Канадски са Србима из Торонта сматра да смо остали без „истинског духовника и великог мислиоца“. Академик Србољуб Живановић, велики сведок истине о Јасеновцу, са којим је Кијук сарађивао на опште добро, такође се прикључио изразима дубоке жалости, као и историчарка геноцида, Бојана Исаковић.

Председник Удружења српских писаца из Швајцарске, Братислав Живуловић, је, у име своје организације и у своје лично име, потврдио да је то губитак за „целокупну, модерну српску књижевност“, а песник Верољуб Вукашиновић је саучествовао у болу у име Народне библиотеке Јефимија и писаца Трстеника. Јелица Роћеновић га је назвала „човеком јединствене доброте, јединствене високе свести“, сматрајући да је наша књижевност „изгубила своју најумнију главу“. По њој, „свет се мењао, али се Пеђа није окретао према ветру“; човек великог духа, он је, каже госпођа Роћеновић, био и племић, при чему ће његова „вера и морал за њу остати мера времена“. Биљана Д. Обрадовић и Џон Гери из Њу Орлеанса су рекли да Кијук „никада неће бити заборављен“, а Милан Челик из Свесловенског комитета Канаде сматра да морамо покушати да „следимо његовим путем“.

Љубиша Симић из франкфуртског Удружења писаца „Седмица“ истакао је Кијуков „дубок траг“ у домаћој литератури, а познати борац за националну ствар, Петар Милатовић Острошки из Беча, видео је Кијука као „човека на светлој стази свечовечанства“, „коме је Светосавље највеће духовно здравље и најчвршће морално узглавље“, коме ће будућа поколења „увек бити захвална за оно што је витешки учинио за српски народ у овом невитешком времену“.У том духу писала је и Радмила Нинић из Немачке. И Анђелко Анушић је послао своје саучешће УКСу, као и Иван Ршумовић, у име Књижевне заједнице Златиборског округа.

Кијук је био и ликовни критичар: ценећи његов допринос осветљавању наше ликовне уметности, своје саучешће су исказали и сликари Петар Младеновић (из Чикага) и Томислав Божовић.

Бранислав Ђорђевић и Драгана Васиљевић из Вирџиније знали су да је Кијук био „светионик свима нама у овом бурном беспућу новог доба које прети да разруши све у шта смо заједно са нашим прецима вековима веровали“. По песнику Ристи Василевском, који је, како каже, био „почашћен што су осећали обострану, пре свега творачку блискост и што је о његовом песничком делу тако луцидно у више наврата говорио и писао“, покојник је био „један од наших највећих интелектуалаца и мислилаца уцелињеног света“ који је, „Божјом вољом и, можда, још више вољом оних који све овде сматрају својом боговином изненада и пре времена потражио боље уточиште – преселио душу и све своје духовно умеће у други свет“.

Ђорђе и Лујза Јовановић су истакли да „ерудиција, поштење и јачина уверења нису честа појава у једном људском бићу, а он је то поседовао“. Оливера Доклестић, делатница на пољу културе из Херцег Новог, устврдила је да смо изгубили „великог ерудиту, сјајног књижевника, коме је свијет отворио врата“. Била је ту, да искаже свој бол због општег губитка, и Сузана Лазаревић, из друштва „Српска национална свест“.

По др Војиславу Коштуници, који је саучешће упутио Удружењу књижевника Србије, „покојни Предраг Драгић био је један од најистакнутијих есејиста, историчара и тумача књижевности своје генерације, а остаће запамћен и као заслужан национални радник. Леп траг оставио је и својом делатношћу у оквиру Удружења књижевника, поред осталог и као потпредседник Одбора за одбрану слобода и права, а својим доприносом је задужио и националне установе попут Српске књижевне задруге“. Из Хага се, док се бори за истину и правду о свом народу, јавио и др Војислав Шешељ, чијој је одбрани Кијук годинама несебично помагао.

Богољуб Стојићевић, из црквене општине у Трсту, при славном храму Светог Спиридона, такође је, у име својих земљака и у своје име, изразио молитвено саучешће. Огласио се и Добривоје Томић, наш Телемах, човек чију је књигу „Црвено сунце у зениту“, о потрази за правдом (комунисти су му убили оца, невиног човека, а њега изгнали у Немачку) Кијук објавио у библиотеци „Српска дијаспора“.

Изванредну емисију циклуса „Питања и одговори“ новопредстављеном Кијуку посветила је храбра новинарка Оливера Милетовић, која је годинама, на ТВ „Палма Плус“, пратила његову мисао и борбу.

Из Белорусије је саучешће упутио познати књижевник и преводилац, Иван Чарота, велики пријатељ Кијуковог народа, а Елка Нјаголова, председница Словенске академије, у име свих њених чланова из 15 земаља, истакла је да се они „клањају пред његовим књижевним делом, и траговима које је иза себе оставио“.

Отац Гаврило из манастира Лепавина у писму породици је написао да се он и братија моле „Богу Милостивом, у чијим је рукама судбина сваког човека, да душу слуге Свога Предрага упокоји у месту радости и светлости и словесности, којој је служио целог свог живота“. Прота Душан Кулунџић, познати наш мисионар, у свом телеграму саучешћа, обећао је да ће се свагда молити за његову душу. И прота Милун Костић из Лондона такође је молитвено учествовао у болу најближих, као и отац Војсилав Билбија из Холандије. Да и не говоримо о јављањима многих монаха и монахиња наших светиња, који су у Кијуковој борби и жртви Богу и роду видели нешто од смелости старих националних трудбеника и усталаца.

Поред низа лепих и човечних гестова који су тих дана доносили утеху породици Кијуковој, вреди да се помене и то да је наш угледни византолог и канонолог, др Миодраг Петровић, понудио Драгићима, у случају да га нису обезбедили, слободно гробно место за сахрану покојника на београдском Новом гробљу.

Дајући своје саопштење о Кијуковој смрти са пригодном биографско-библиографском белешком, Удружење књижевника Србије истакло је да је 29. јануара 2012, од последица можданог удара, у београдској болници „Свети Сава“ преминуо, између осталог, „вишегодишњи кандидат УКС за националну пензију, коју није дочекао“.Наравно; дочекали су је други, често много мање значајни, али Кијук, ето, од моћника овог света бејаше прецртан са списка заслужних. Што га, опет наравно, никад није поколебало или спречило да служи Богу и роду.

Тако је то у Србији која ће, упркос свему, бити вечна док су јој деца верна.

Кијуков хришћански космополитизам

Наравно, Предраг Драгић није био никакав задригли Србенда, кафански самоуверен у своје свезнање и свемоћ, који се најчешће заврше подвијањем репа пред силницима овог света. Такво србовање било му је, у највећој мери, страно. Кијук је, у најбољем смислу те речи, био хришћански космополита, грађанин света. О делу овог истакнутог полихистора нису похвално писали само домаћи аутори (од Зорана Гавриловића до Јовице Аћина),него и странци: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Иван Чарота, David A. Hill… Када је сер Џон Тавенер за компоновање својих дела користио Кијукову антологију средњовековног песништва у Срба, објављену 1987. године на енглеском језику, он је изванредно осетио о каквом је благу реч. У интервјуу „Политици“ 21. марта 2001, а поводом извођења свог великог дела „Покров храма“ (певала је славна Патришија Розарио, чији ће наступ у Београду касније организовати Фондација „Лаза Костић“), Тавенер је истакао да је Кијукову антологију добио од руског свештеника Михаила Фотуната, и да га је она запленила јер у себи има „божански ерос“, а једини смисао нашег постојања је „повратак божанском“. Пошто га је Православној Цркви привукао, како он сам каже, Христос, „виђен православним очима, најдубљим и најдубокумнијим очима“, Тавенер је, сасвим „кијуковски“, видео да узрок рата Запада против Србије није био дводимензионално политички, него се заснивао на „неуспеху латинског Запада да разуме православни Исток“, па би једини лек за Блера и Буша у њиховом непоимању онога против чега се боре био да разумеју православну етику. Тако су се двојица православних космополита, Тавенер и Кијук, разумели кад су у питању суштине.

Кијук је, са својим Фондом истине, учинио многе подвиге, али један од највећих подвига његовог универзалног хуманизма био је објављивање двотомника „Политика римских папа у 20. веку“ познатог немачког историчара Карлхајнца Дешнера, који је свом издавачу у Београду написао писмо захвалности:

„Поштовани господине Драгићу,

Ова година не сме проћи а да вам се нисам, од свег срца, захвалио на издању Папске историје. Право је чудо што се ова књига ипак појавила, петнаест година (ако се добро сећам) од настанка превода Милана Петровића. А то чудо се без Вас, поштовани господине Драгићу, никад не би догодило!

Била је то, без сваке сумње, најлепша честитка за мој 80. рођендан – када се, пред око 160 званица, изненада појавила моја ћерка и, сијајући од среће, пружила ми први том књиге којем је, као додатно чудо, следио и други, а оба подједнако лепа колико и солидно урађена. То је, без сумње, прави издавачки подвиг!

Молим Вас да се у моје име захвалите свима онима који су помогли Вашу иницијативу да се ово дело оствари.

Желећи Вам дуг, здрав и успешан живот поздравља Вас

Ваш одани

Карлхајнц Дешнер“

То и јесте суштина космополитизма: понирући у дубине свог народног предања, бити свечовечански одговоран. Као припадник народа који је своју духовну слободу платио, између осталог, и Јасеновцем, Кијук је то умео да буде.

Мудра птица љубави

Када сам, за издавачку кућу Catena mundi, приређивао зборник текстова о овом нашем великану, наслов ми се сам наметнуо: „Кијук: мудра птица љубави“.То је наслов преузет из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, који описује свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певају многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А овај /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоји на узвишеном месту, у пролетње време веселога то јест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стојаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, које даје добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, јасна у шаптању, која је једна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако је Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако није био монах, Кијук беше једна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, који нас је просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они којима је „Христов викар“ важнији него Христос. Светог Саву следио је Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу којима и Предраг Р. Драгић Кијук, који је, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачији сужњи но ичије слуге.“ Мудрост и љубав, које су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чује пој Кијукове слободе у Христу.

Други о Кијуку

Приређујући зборник о Кијуку, надносио сам се над размишљања разних наших угледних умова о њему. Било је то суочење и са увидима о његовом интелектуалном, али и моралном, надасве људском лику. Нешто од ових сведочења, сажето, доносим ради подсећања и себе и других. Тако је др Лука Прошић, на представљању Кијуковог стваралаштва у Нишу јануара 2010, изјавио да га задивљује Кијукова морална смелост: „„Ко би се сада усудио да говори о томе да је Европа пред колапсом и распадом, или да јој то следује? Међутим, тај говор о Европи није из злурадости и мржње, или из политичких намера, и не припада идеологији, тај Кијуков говор иде из саме природе ствари, то је увид у саму „ствар“ – то је њено свођење на праву меру/…/“

Наш угледни научник у области права, проф. др Милан Петровић, тада је уочио: „Мишљење Предрага Р. Драгића Кијука може се представити као троугао чије углове чине философија, религија и политика, а унутрашњост хришћанско, православно Српство. И као што стране троугла улазе једна у другу, тако се и овде философија, религија и политика сливају једна у другу, чинећи својеврстан, оригиналан амалгам. Но, далеко од тога да би Кијук био само завичајни књижевник! Српски народ је у самом средишту светских збивања. Он тумара, да употребимо Кијукове парадигме, лавиринтом Атлантократије. Од те осуђености на лутања па до нихилизма тек је мало растојање, које Кијук не прелази услед свога егзистенцијалнога оптимизма, који налази у свом хришћанском, православном, византијском погледу на свет.

Његово дело настоји да тај егзистенцијални оптимизам пренесе целом овом споља и изнутра раскућеном национу. И то дело пуно је тачака преламања. Оно се пробија кроз мноштво странпутица. Сетимо се да се и једно Хајдегерово дело зове „Странпутице“ (Holzwege). Само, када се изближе погледа, показује се да су те Кијукове странпутице и непознанице у ствари магистрале на којима се он сусреће са злом. Оптимистички песимизам, рекло би се. Еx tenebris in lucem revocare. То дело и његов творац пребивају ван светске вреве. Кијук није претплаћени гост великих медија, није јунак контакт-емисија. Тако и мора бити. Велики медији су инструменти владавине над масама од стране видљивих и невидљивих плутократа; пошто су га не тако давно сатанизовали, сада ти медији посипају ружама пут који српски народ води на стратиште. У домену њиховога деловања зато нема места за оне који чувају историјско памћење, како то чини Кијук.

Сваки народ има свој пут ка Богу. Сваки народ је жижак који гори на олтару Духа Светога и они који те путеве хоће да помрсе изазивачи су светскога пожара. Лествице које српски народ повезују с небом, његов онтолошки дијаграм, јесу хајдук и светац, Старац Вујадин и Карађорђе, на једној, и Свети Сава и кнез Лазар на другој страни. Кијук је неприметни баштован подножја тих лествица. Као такав, он је герилац Духа Светога. Кијука бисмо могли упоредити с француским писцем и мистиком из друге половине 19. и с почетка 20. века, Леоном Блоy. Наш Иво Андрић био је велики поштовалац тог езотеричног Француза, који је испуњен апокалиптичним ужасима долазећега времена, написао: „Бог се повлачи“. Ова визија света, који Бог препушта неизрецивим катастрофама, дух узнемирава много више него Ничеова нихилистичка сентенца „Бог је мртав“.“

Професор Петровић је објаснио да је Кијук против западног тоталитаризма зато што је он, био папски некад или глобалистички данас, увек значио уништење цивилизацијама с којима је долазио у додир: „Шпански фрањевац Дијего де Ланда спалио је у XVI веку стару библиотеку Маја од неколико хиљада примерака јер те књиге „садрже само сујеверје и лажи самог ђавола“. Када су крсташи и Млечани 1204. заузели Цариград, починили су највећу пљачку и уништење културних добара у повести човечанства. Девет десетина опреме Цркве св. Марка у Венецији потиче из Цариграда. Посебно су пљачкане мошти светаца: главе светих Георгија и Јована Крститеља, тела светих Григорија од Назијанза и Јована Златоуста, делови Часнога Крста. У минијатурној форми то се поновило након шиптарскога погрома над српским народом и светињама Косова и Метохије 2004. када је француски војни свештеник Кристијан Венард покрао свете мошти из манастира Девич.

Ко убија дух убија и тело. Када су Шпанци као фанатични римокатолици на територији Америке успоставили „Нову Шпанију“, у њој је живело око 25 милиона Индијанаца; средином XVI века било је Индијанаца шест и по милиона, а 1580. још свега 1.900.000. Тиме су уништене олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и инкачка цивилизација. Папа Пије XII је у мају 1941. примио у аудијенцију и благословио Павелића и одабране усташе, да би потом у Независну Државу Хрватску упутио као свога легата опата Марконеа да надгледа уништење Српства и православља западно од Дрине.

Један од твораца такозванога „новог хуманизма“, папа Јован Павле II, залагао се за кажњавање Срба 1991. године, за бомбардовање Републике Српске (од 30. августа до 13. септембра 1995), као и за агресију НАТО-а на Србију 1999. Исти папа стајао је и иза организације ‘„Ђовани Веко“ (назване по једном латинском патријарху Цариграда), која се залаже за претварање светогорских манастира у хотеле и музеје, окружене објектима за одмор, забаву и рекреацију“.О свему овоме, по професору Петровићу, Кијук је говорио као бранитељ изворног хришћанства, оног источног, кога нема ни не може бити без љубави и слободе.

Пишући о Кијуку после његовог упокојења, професор др Мирољуб Јоковић је устврдио: „Овај непоткупљиви интелектуални горостас, овај апостол историјског памћења, није био конформиста и сервилни дух. Ваљда се само њему и могло десити да у УКС добије највише гласова на Изборној Скупштини, а да не буде изабран за председника Удружења књижевника Србије. Није становао у предворју политике, али су га многи молили за савете, нарочито владике и млади који не пристају на демократију без доброте. Отишао је, чини ми се, у бољи свет, него што је овај у коме ми живимо. Није пристао на лингвистички вакуум, на потирање историје, на гајење мржње, на уништавање уметности, није пристајао на реторику незавршених и празних прича, на одложена решења, на прављење симулакрума и симулација, на потирање различитости, на уништавање наде. Хвала му за оригиналну персоналистичку филозофију, за наду да човек још увек може живети по мери вредности и борбе против бесмисла!

Наставак сутра…

Димитријевић Владимир

 

(Двери)

Ознаке: Владимир Димитријевић, годину дана од упокојења, Предраг Драгић Кијук