Прочитај ми чланак
Класна димензија побуне која се из Фергусона шири САД-ом, фрцање варница отпора и милитаризована полиција дуго припремана за обрачун с властитим народом.
Свет је сазнао за амерички град Фергусон пре неколико месеци када је тамо убијен млади црнац Мајкл Браувн (18) од стране белог полицајца. Непосредно након убиства букнули су протести, а након неколико немирних ноћи америчке власти у град покрај Сент Луиса шаљу Националну гарду с циљем заустављања изгредника, али и гушења протеста.
Данас пак постаје јасно да протести у Фергусону нису угушени, само су стишани пред нову ескалацију, а она је стигла ове недеље након што је порота високог суда ослободила полицајца који је, он тврди у самоодбрани, убио Мајкла Браувна.
Прича око Мајклуа Браувну надовезала се на бројне друге приче о убијеним младим црнцима, на пример она везана уз убиство Трајвона Мартина и других који често добијају знатно мању медијску пажњу. Но, за велик број становнике САД-а медијска пажња није ни потребна да би знали у каквом окружењу живе.
Полицијска бруталност у САД-у није некакав „културални“ феномен и треба је посматрати из једног сасвим другог угла. Полицијска бруталност је манифестација општег стања у једном друштву и не сугерише на добро.
„Овакве ствари се не дешавају у Европи“, данас истичу многи и делимично су у праву. У Европи је још увек незамисливо да полиција буде толико „лака на обарачу“, па чак и када је реч о инцидентима са мањинама. Но, не значи да неће бити. Полицијску бруталност осетили су народи Европе чим су се покушали да побуне против жестоких мера штедње, а да су се побунили још и мало „конкретније“, пут од гумених до правих метака брзо би се прешао.
Ипак, у поређењу са Европом, САД је једна друга прича. Класне разлике у САД-у итекако су израженије него у Европи где социјална држава тек изумире. Капиталистички модел у САД-у ствара класу обесправљених и они су далеко највећа претња целом поретку, а не некакви терористи у планинама Јемена или џунглама Сомалије где САД оперише својим дроновима.
Нити растућа кинеска економија нити руска све истакнутија спољна политика нису ни приближно толика претња властодршцима у Вашингтону и њиховим капиталистичким командантима колико је то сам народ САД-а.
Исти ове чињенице нипошто се не посматрају прекрштених руку већ се врше припреме на борбу против „непријатеља“, а те припреме могу се видети свуда. Почевши са дословно „орвеллијанским“ надзором популације путем масовне НСА шпијунаже, преко увођења контроверзних закона попут Патриот акта који газе људска права дата народу САД-а у основним повељама на којима је земља створена, па до најочитијег – убрзане милитаризације полиције и снага безбедности.
Када САД бомбардује земље које никада нису напале нити претиле САД-у, то се још може објаснити као део крваве економске игре која има за циљ уграбити туђе ресурсе. Па и прагматични Американци, они који су свесни шта њихова земља, дакле у њихово име, ради на спољном плану, слегнути ће раменима и прихватити бруталност као точак који осигурава престижни статус светске супер-силе.
Но, како ће себи просечан Американац објаснити чињеницу да припадник полиције све више и више подсећа на војника, што по оклопу, што по оружју, што по војно-полицијским возилима која се котрљају и ноћас улицама Фергусона? Ко је сада мета? Ко је непријатељ? Ал-Каида? Путин? Асад? Не, непријатељ је онај који ово питање поставља – амерички грађанин!
Не зато што у самој данашњој структури САД-а постоји некаква дијаболична жеља за гажењем сопственог народа, као што то сугеришу неке теорије, већ због чињенице да све што се догађа у САД -у је сасвим „природно“ за модел који је тамо на снази. Капитализам каквог негује и извози САД пази на две ствари: покоравање нових тржишта и сопствену егзистенцију.
Могу се гране економије бесконачно развијати и софистицирати – „радник“ можда више није онај који склапа аутодијелове већ онај који програмира нове апликације за паметне телефоне – али суштина се у капиталистичком друштву, нарочито америчком, никад није нити ће се променити. „Радничка класа“ сигурно физички не изгледа као из каквог совјетског памфлета, али она није отишла никуда – како и би? Капитализам је крајње једноставан систем за разумевање у својој основи: радник продаје свој рад како би стварао (умнажао) богатство свом послодавцу, власнику капитала.
Тај процес траје и производи друштвене контрадикције без предаха. Иронично, управо у време великих криза – а САД је и даље у кризи, штогод бројке говориле – богаташка класа нагло постаје још богатија, док она сиромашна спознаје нове димензије боли и борбе за сирови опстанак.
Да, у САД-у постоји један знатан део популације који је „гетоизиран“ и одбачен на маргину егзистенције, и није тајна да црнци и латиноси творе велик део те групе, али је крајње погрешно тврдити како су ти људи „сами себи криви“ због тешког живота кроз који се пробијају како год могу.
Коментари са расистичким призвуцима, који последњих дана често одјекују САД-ом, или дискриминишу с предумишљајем или су производ чистог незнања. Жели ли неко својом вољом живети у доњој класи? Јесу ли милиони једноставно мазохистички настројени? Наравно да нису и зато је толико погрешно кривити њих за последице система који и сам признаје, на пример, да никада не може имати пуну запосленост и да ће увек постојати класна подела у његовој унутрашњости.
Шта је тзв. европска социјална држава ако не производ радничке борбе, али и лукавости владајуће класе? Мада се већ убрзано распада, у САД-у имамо далеко екстремније стање. Бити припадник радничке класе у САД-у погубније је него у Европи. Успоређујемо притом Европу и САД раме уз раме јер говоримо о развијеном свету. Мада оба ентитета нису на нивоу с термином „развијени свет“, у САД-у увелико долази до деградације по питању радничке безбедности и опште способности нормалне егзистенције.
Сада полиција носи све већи оклоп, зато су цеви све дуже и зато се, на крају крајева, дешава и Фергусон. Демонстранти тамо ноћас можда ни не иду за тим, можда примарно мисле да учествују у побуни против бруталног полицијског режима којем не недостаје расистичке мржње, али они се пре свега буне против система јер систем је тај који без превише размишљања ликвидира младиће широм САД-а. Систем је тај који производи овакав полицијски кадар и припрема га на коначан обрачун против сопственог народа.
Америчка капиталистичка класа више не поседује лукавост какву је у једном периоду имала, када су и сковане приче о „америчком сну“ (никад за све, али за довољно да би се приче шириле), сада грамзиво гледа на своју одрживост и јачање те је спремна на обрачун с онима који су је створили својом муком и својим радом.
Грамзивост и недостатак лукавости не значе и недостатак схватања темељног процеса. Радници су увек били ти који су слабије схватали силе које на њих делују, стварност која их окружује – никада капиталисти. Америчка полиција у готово војном издању није никаква случајност, она је изграђена како би штитила интересе владајуће класе, њену имовину, опстанак и будућност.
„Кога да зовемо када је полиција та која убија?“, истиче се на једном од транспарената синоћ на улицама Фергусона.
Заиста, кога?
Никога, јер концепција да је полиција ту „за народ“ почиње убрзано да застаре. Полиција ће бити ту, али не за народ, већ против народа. То не значи да су нужно сви полицајци „копилад“ (како позната АЦАБ скраћеница сугерише), но полицију се данас у развијеним капиталистичким земљама систематски припрема за гажење побуњеног народа, а та побуна се ствара од варница које фрцају из неправедног економског модела. Фергусон је искра, а таквих варница ће бити све више, како у САД-у, тако иу Европи која је трагично одлучила „увести“ све облике неправде преко Атлантика.
Можда, као иу августу, побуна у Фергусону буде још једном угушена силом, али никада трајно. Данас Фергусон, сутра ко зна где, али пут је познат и сводити ће се на двије константе: све веће јачање репресивног анти-народног апарата и све чешће „фрцање искри“ побуне против институционализованог израбљивања радничке класе скривеног под плаштом недовољне и крње демократије.
(Адванце – Д. Марјановић)
