Прочитај ми чланак
Западна Сахара могла би поћи стопама Палестине и затражити статус државе-проматрача у Уједињеним народима, може се закључити из низа изјава највиших дужносника Сахарске Арапске Демократске Републике (РАСД) у посљедњих мјесец дана.
Сахарска Република, утемељена 27. вељаче 1976., још од 1984. је пуноправна чланица Афричке уније, а Уједињени народи сматрају је „несамоуправним Територијем“, који треба деколонизирати и завршити мароканску окупацију. Нову дипломатску битку Sahrawija за властиту државу назначио је почетком просинца Кхатри Еддоух, предсједник Сахарског националног вијећа, парламента РАСД, и водитељ преговарачког тима у преговорима с Мароком, а слиједиле су изјаве Предсједника и Премијера.
Главни sahrawijski преговарач рекао је, неколико дана након признања Палестине као државе-проматрача у УН, како је то „морална и психолошка побједа и за сахраwијски народ“, унаточ томе што међународна заједница не третира питања Сахаре и Палестине једнако, додавши како би Сахарска Република такођер могла тражити такав статус у Главној скупштини УН.
Eddouh је позвао свјетске силе да преиспитају своја стајалишта и дају Сахраwијима прилику да сами одлуче о својој судбини, макар исход референдума о статусу Западне Сахаре био повољан за Мароко. Изричито је споменуо САД, Британију, Кину и Русију, те Француску и Шпањолску.
Предсједник РАСД и Главни тајник Народног фронта за ослобођење Saguie al-Hamre i Rio del Ora (Frente Polisario), Mohamed Abdelaziz, рекао је у прошлу сриједу за алжирски национални радио како мароканска тврдокорна политика „блокира сваки напредак према процесу организације слободног и демократског референдума у Западној Сахари“. Но, напоменуо је, „та политика неће спријечити приступ Западне Сахаре Уједињеним народима“.
Абделазиз је рекао како врата за преговоре с Мароком „остају отворена најмање до сљедећег травња“. Преговори су „потребни“, али морају бити „подржани притиском и настојањима на локалној и међународној разини“.
„Мислимо како се напори морају закључити природним присуством Републике Сахаре у оквиру Организације Уједињених народа“, рекао је прошли тједан сахарски предсједник за алжирску тв постају Ал Схурук.
Примање РАСД у чланство УН као државе-проматрача је „добро прорачунат пут“, додао је Абделазиз, објашњавајући како је та намјера посљедица мароканског одбијања да се усклади с „међународном вољом“.
Вођа Полисарија позвао је Мароко да престане с „маневрима“ и призна Сахарску Арапску Демократску Републику.
Ахмед Хаш, министар РАСД за односе с Латинском Америком, изјавио је у суботу у Хавани како ће Западна Сахара кренути истим путем као и Палестина и тражити у Главној скупштини УН статус државе-проматрача, без пуноправног чланства.
„У нашем међународном наступању, желимо у будућности покренути дипломатску битку и тако сам пренио нашим савезницима и пријатељским латинскоамеричким земљама, попут Венезуеле, Еквадора, Боливије и Никарагве, с којима имамо одличне односе“, рекао је Хасх, устврдивши како су услови за признање у Главној скупштини УН врло позитивни, обзиром да је РАСД већ признало преко 80 земаља свијета.
Премијер владе Западне Сахаре у избјеглиштву, Абделкадер Талеб Омар, рекао је у недјељу у Алжиру како би „брзо рјешење питања Западне Сахаре допринијело јачању мира у Сјеверној Африци и Сахелу“.
„Независна Западна Сахара сигурно би се борила и искорјењивала тероризам и организирани криминал који превладава у овим подручјима“, рекао је западносахарски премијер, говорећи на 3. међународној конференцији под називом „Право народа на отпор: случај сахравијског народа“, одржаној протеклог викенда у главном граду Алжира.
Француска против Западне Сахаре
На конференцији је судјеловало јако француско изасланство, у којему је било и неколико парламентарних заступника. Социјалистички заступник Херве Ферон у уторак је француском предсједнику Францису Холанду упутио отворено писмо у којем тражи да Француска не користи вето, којим упорно блокира проширење мисије УН у Западној Сахари и на надзор људских права у окупираним територијима.
МИНУРСО је једина УН-ова мисија у свијету која нема мандат за истраживање повреда људских права и њихово надгледање, тако да само надзире примирје. Захваљујући Француској, остатак свијета ни не зна за већину патњи Сахравија под мароканском окупацијом.
Француска и САД кључни су савезници Марока, који би могли, али не желе, присилити Мароко да Сахравијима осигура право на самоодрељење, у складу с Резолуцијом 690 Вијећа сигурности УН. Умјесто тога, те двије чланице Вијећа сигурности сваке године повећавају финанцијску и војну помоћ Мароку.
Премда формално не признају марокански суверенитет над Западном Сахаром, САД и Француска не чине ништа како би се промијенило садашње стање, у којем 200 тисућа сахарских избјеглица и након 37 година чека на референдум о независности и повратак у домовину, уз бруталну репресију сахравијских заговорника независности који живе на три четвртине Западне Сахаре под окупацијом Марока.
У том смислу, сахарски предсједник Абделазиз је споменуо посјет Кристофера Роса, личног изасланика Главног секретара УН за Сахару, који је боравио у регији током децембра, посјетивши Алжир, Мароко, Западну Сахару и сахравијске избјегличке кампове у Тиндоуфу. Рекао је како Росов извјештај открива „опасност и застој у ситуацији на сахравијским територијима због мароканске политике и њихова одбијања да проведу резолуције Уједињених народа за рјешење сахарског питања“.
Историјска посета Посебног изасланика УН Западној Сахари
Кристофер Рос у регији је разговарао с представницима мароканских власти, укључујући и краља Мохамада Шестим, а први пут је један посебни изасланик УН посјетио и административно сједиште у окупираном дијелу Западне Сахаре, Al Aayoun. Тамо се сусрео с представницима заговорника независности, попут Aminatou Haidar, легендарне, више пута затваране и мучене, предсједнице Удружења сахравијских бранитеља људских права (ЦОДЕСА). Тиме је показао како доиста озбиљно и без калкулација намјерава потакнути рјешавање питања Западне Сахаре.
Рос, амбасадор САД у Алжиру између 1988. и 1991., у вријеме кад је успостављено примирје између Полисарија и Марока, добар је познаватељ прилика у Западној Сахари, а дужност посебног изасланика Главног секретара УН преузео је у јануаруу 2009. године. У јануаруу ове године у интервјуу је истакнуо како му је „провођење сигурног повратка сахравијских избјеглица из Алжира њиховим домовима, под часним увјетима, највиши циљ“. „Први пут посјетио сам избјегличке кампове у 1970-тима. Вратио сам се тамо почетком 2009. и утврдио сам, на моје велико запрепаштење, да се мало тога промијенило“.
„Неприхватљиво је, по мом мишљењу, да су 37 година те избјеглице живјеле у биједним увјетима због политичког спора чији су се главни играчи упустили у бескрајне битке на терену, за преговарачким столом, пред међународним форумима“, рекао је почетком 2012. Кристофер Рос, додајући како је „након 37 година, крајње вријеме да се заврши сукоб у Западној Сахари и људска трагедија коју је изродио“.
УН-ов изасланик упозорио је како је у случају непостизања договора могућа обнова оружаних сукоба, избијање друштвених немира и могуће регрутовање фрустрираних и незапослених Сахравија у терористичке или криминалне скупине.
Сједињене Државе, осим што су, заједно с Француском, војно помагале Мароко у рату с Полисариом, дубоко су упетљане у сахарски проблем. Прије Кристофра Роса, од 1997. до 2004. године посебни изасланик УН за Сахару био је Џејмс Бејкер, бивши амерички Државни секретар. Бакер је имао два приједлога споразума, први 2001., којега су одбили Полисарио и Алжир, јер није јамчио референдум о независности, него само о аутономији, док приједлог споразума из 2003. није прихватио Мароко, јер је, након пријелазног раздобља од пет година под управом Марока, планом било предвиђено изјашњавање Сахравија о независности на референдуму.
Мароканско „завлачење“ референдума Сахравија
Мароко је најприје годинама завлачио постизање рјешења сталним покушавањем да исходи убацивање десетака тисућа људи из Марока на попис гласача за референдум. То натезање траје од 1991. године, када је усвојена Резолуција 690 вијећа сигурности, којом се прихваћа извјештај Главног тајника УН о проведби начелног договора Марока и Полисарија из 1988. године о примирју и проведби референдума.
На референдуму, према споразуму двију страна и документима о успостави Мисије Уједињених народа за проведбу референдума у Западној Сахари (МИНУРСО), уз мања одступања, могли би судјеловати само Сахраwији које је 1974. године пописала шпанска колонијална власт, а њих је било око 74 хиљаде.
У међувремену, Мароко је потпуно одбацио споразум о референдуму Сахраwија за самоопредјељење, и годинама говори о „аутономији“, за што је добио потпору високих америчких и француских дужносника.
Сахара већ 37 година чека на рјешење проблема окупације, док су свјетла рефлектора уперена на рат у Сирији и признање Палестине. Сви знају за јеврејска насеља у Палестини, но мало тко више обраћа пажњу на чињеницу да су Сахравији постали мањина у Западној Сахари, због сталног приљева досељеника из Марока. Процјењује се како у дијелу Западне Сахаре који држи Мароко живи око пола милијуна људи, од којих је око 300 хиљада Мароканаца. За успоредбу, прије само 10 година, у том дијелу Сахаре живјело је око 350 тисућа људи и Сахравији су још увијек чинили већину становништва.
Сахара није Мароко, Сахравији нису Мароканци
Сахравији говоре Хассаниyа дијалектом арапског језика, као и становници Мауританије. Сахравији нису хомогена етничка скупина, него скуп више племена, с мање или више берберског или арапског подријетла.
Западна Сахара никада није формално била дијелом Марока, иако је Међународни суд правде 1975. године, управо на захтјев Марока, којем се придружила Мауританија, донио пресуду у којој се каже како јесу постојале извјесне вјерске и правне везе између појединих сахравијских племена и мароканских султана, али је утврђено и како те везе ни у ком случају нису довољан доказ за тврдњу о претколонијалној суверености Марока над Западном Сахаром. Суд правде у својој одлуци изричито је навео како Сахравији имају право на самоодређење и независну државу, ако то желе. Међутим, Мароко тај главни дио пресуде напросто игнорира.
„Суд није нашао правне везе (између Сахаре и Марока, те Сахаре и Мауританије) такве природе да би могле утјецати на примјену резолуције 1514 (XВ) Главне скупштине УН у деколонизацији Западне Сахаре и, особито, начела самоодређења, кроз слободно и истинско изражавање воље народа Територија (Западне Сахаре)“, истиче Међународни суд правде у Хаагу, у Савјетодавном мишљењу од 16. октобра 1975. године.
Рачунајући на неповољну одлуку, марокански краљ Хассан Други већ је прије припремио тзв. Зелени марш, поход преко 300 хиљада ненаоружаних Мароканаца преко границе Западне Сахаре код мароканске Тарфаyе. Мароканци су продрли 10 километара у дубину сахарског територија, истодобно с упадом војних јединица близу границе с Алжиром, почетком децембра 1975. године.
Шпанија је крајем 1975. године била оптерећена властитим бригама, с тешко болесним фашистичким диктатором Франциском Франком на умору, немоћна супротставити се могућој општој инвазији Марока. Тако је 14. новембра у Мадриду потписан споразум о подјели Западне Сахаре, којим је Мароко окупирао око двије трећине, а Мауританија једну, јужну трећину подручја шпанске колоније.
Полисарио се одмах жестоко супротставио и успио избацити Мауританију из Сахаре 1979. године, но подручје је одмах окупирала мароканска војска.
Унаточ храброј борби 10-20 хиљаду бораца Френте Полисарио против 200 хиљада војника Краљевских оружаних снага, помогнутих ваздухопловством, Мароканци су подизањем зида, тзв. Берма између 1980. и 1987. године, у дуљини 2700 километара, присилили Полисарио на примирје 1988. године. Зид, који се протеже од јужног Марока и одјељује три четвртине Западне Сахаре од тзв. Ослобођеног територија под надзором Полисарија, онемогућио је Полисарио у вођењу герилске борбе, чиме је постигнут статус qуо који траје и данас. Мароканци и даље учвршћују зид бетонским појачањима, кршећи тако споразум о примирју и резолуције УН.
Сахравијске интифаде
Ако је 1991. заустављен рат, нису заустављене тежње Сахраwија за слободом. Још 1999. подигли су на окупираним подручјима „Прву интифаду“, масовне просвједе против сиромаштва и незапослености, да би 2005. услиједила „Друга интифада“, која је трајала мјесецима, када су Сахравији на окупираним територијима први пута отворено тражили независност Сахаре и развили на просвједима сахарске заставе, што мароканске власти кажњавају дугогодишњим затворским казнама.
Интифада 2005. је почела премлаћивањем скупине Сахравија који су пред судом у Ал Ааyоуну протествовали против премјештања Сидија Ахмеда Махмоуда Хаддија у затвор у Мароку. Махмоуд Хадди, познат као Елкаинан, 35-годишњи борац за независност Сахаре, провео је у мароканском затвору, камо га мароканске власти трпају свако мало, нетом што га пусте на слободу, десет од посљедњих 12 година живота, гдје је био редовито подвргаван мучењима, као и остали политички затвореници. Све због упорног залагања за независну Западну Сахару.
Познати су велики просвједи из 2010. у кампу Гдеим Изик, десетак километара од Ал Ааyоуна, гдје је било окупљено између 10 и 20 хиљада људи, који су протестовали због друштвене неједнакости, незапослености и сиромаштва. Након упада полиције у камп, 8. новембра, цијели дан и ноћ трајали су нереди у граду, гдје су Сахравији и Мароканци једни другима уништавали радње.
Посљедњи велики грађански немири забиљежени су у рујну 2011. у Дакхли, на југу Западне Сахаре.
Сукоби у Дакхли концем рујна 2011., када је, према мароканским изворима, погинуло седам људи, почели су на фудбалској утакмици локалног сахравијског клуба Мулудиа против мароканске Мохаммедије из Чебаба, сјеверно од Касабланке. Нереди су се потом проширили и на градска насеља, при чему су се локални Сахравији сукобили с мароканским досељеницима.
Континуитет мањих протеста и готово свакодневних окршаја Сахравија и мароканских досељеника показују како млади Сахравији на окупираним територијима немају више стрпљења за продужавање мароканске грабежи њихове земље, унаточ промптној и жестокој репресији мароканске полиције и војске сваки пут када подигну свој глас. Исто тако и у избјегличким камповима, сахарска младеж се радикализира и жели поновно покренути оружану борбу за независност Западне Сахаре. Како и не би: од 2007. до данас одржано је девет кругова „неформалних разговора“ Полисарија и Марока, без икаквог помака.
(Наставиће се)
(Адванце)
