Прочитај ми чланакВакцинаши су као животиња сатерана у ћошак. Рећи ће било шта да би избегли неугодну замку у коју су их сместиле сопствена реторика и несмотрени поступци
Дана 3. септембра, истакнути немачки вирусолог и корона звездочатац Кристијан Дростен (Christian Drosten), дао је низ занимљивих изјава за подкаст државног радија. Он је изнео став „како би научници требало да… почну да промишљају да ли је… штетно да се сувише агресивно обавља [антигенско] тестирање вакцинисаних“, поигравајући се успут са идејом „да би вакцинисани требало да виде неке предности свог вакциналног статуса у свакодневном животу“. Он је изразио и наду да ће вакцинација учинити да се корона практично не разликује од обичне прехладе, идући чак дотле да је казао како се лично нада да ће доћи до више поствакциналних инфекција: „Имунитет од инфекција“, рекао је, „је робуснији на дуге стазе. Мој циљ као виролога Дростена је… да желим вакцинални имунитет и онда, преко тога, желим своју прву, па другу, а у неком тренутку и трећу инфекцију“.
Дростен је у основи немачки Фаучи [или немачки др Кон, прим. ММ]. Водио је скупину стручњака која је прва на свету развила дијагностички пи-си-ар тест за САРС-2, непрестано заговарајући све најштетније мере за сузбијање вируса. До почетка вакцинације ништа му није било милије од масовног тестирања, затворених школа и закључавања (локдауна). У једном тренутку чак је одржао бизаран говор у ком је себе упоредио с Фридрихом Шилером, тврдећи да би и овај великан немачке књижевности носио маску, предложивши да живимо своје животе као да смо се управо тестирали позитивно на корону и као да је свако кога срећемо стар и рањив. Уз трапаву и филозофски неписмену алузију на Имануела Канта, он је овај лудачки принцип назвао „пандемијским императивом“.
Како човек попут њега може да прижељкује отворено вишеструке инфекције вирусом САРС-2 пред милионима својих посвећених слушалаца? Одговор је стигао у виду фијаска вакцинације. Дростен је говорио пошто је експлозија броја новозабележених случајева у Сједињеним Државама и Израелу показала целом свету да вакцине против САРС-2 не заустављају трансмисију. Ови догађаји су уништили све немачке аргументе за политику присилне вакцинације, као и постојано надање било кога да ће доћи до искорењивања САРС-2. Дростену је преостало да види како ће ове необичне чињенице да утка у таписерију вирусне хистерије коју су он и остатак пропагандног апарата ткали последњих осамнаест месеци.
Његов конкретни пробни балон био је интересантан, пошто је један од неколицине трагова који указују да елите схватају да је вакцинација доживела неуспех и да више не верују како ће било шта осим природног имунитета окончати пандемију. Како се бројке буду погоршавале током зимске сезоне, они ће још јаче ударати у вакциналне добоше – не зато што мисле да ће то помоћи, већ зато што је алтернатива оптуживању невакцинисаних да признају неуспех. Они ће сада да вакцинишу и вакцинишу и вакцинишу, док у међувремену корона буде инфицирала све већи број људи. Тако, на задња врата, мисле да остваре неки привид колективног имунитета, што ће омогућити да заслуге за опадајући број инфекција на пролеће припишу вакцинама. Исту игру играли су и са локдаунима.
Често ме питају које аргументе вакцинаши попут Дростена могу да упуте нашем становишту. Истина је да вакцинаши више немају кохерентне аргументе: имају само моћ. Ово можете да закључите на основу траљавих и изузетно глупавих ствари које све време износе у штампи: ово је пандемија невакцинисаних, објашњавају, тако да морамо да вакцинишемо све да бисмо обуздали ширење, али пробоји вакцина (breakthrough infections) нису важни, пошто је примарни задатак вакцинације да ограничи појаву тешких случајева болести, због чега морамо да вакцинишемо децу, која немају ризик од тешког обољевања, како бисмо обуздали ширење.
Иза овог збуњујућег бућкуриша тврдњи не назире се интелигентније заговарање опште вакцинације, или аргумент у прилог зелених ковид пропусница или за било шта друго. Крајња глупост вакциналног дискурса је пуки наставак ширег тренда потпуно идиотског званичног општења с јавношћу у вези са САРС-2, што је присутно од самог почетка пандемије. У марту 2020. отпочели су непрестане циклусе хистерије и преувеличавања ризика од САРС-2, што је настављено до данас. Ово су урадили, експлицитно, као меру јавног здравља. Сматрали су да ће прецењивање опасности од вируса навести људе да се повинују и да подрже мере масовног обуздавања (containment). Заједно са друштвеним и психолошким патологијама које је подстакла продужена изолација, манипулативно обраћање створило је бездани апетит подстакнут одоздо (bottomless grassroots appetite) за још више локдауна и других разарајућих поступака, међу њима и наш апсурдни порив да двоструко, троструко, четвороструко вакцинишемо свако људско биће.
Велики проблем са којим се ови генији сада сучељавају јесте што, иако је вирусна анксиозност постала самоодржавајући феномен чији живот тече сопственим током, ниједан од њихових хистеријом пропагираних метода не делује. Власти су подстакли захтев за искорењивањем вируса, што је она ствар коју никако не могу да обезбеде. Али исто тако не могу тек тако укинути ограничавајуће мере, уколико не желе да их ови окриве за дословно сваку смрт од короне. Они немају куд но да инсистирају на још више истог – прво је то било више затварања и маски, сада више вакцина.
Дискурс око вакцинације и није ту да би био тачан. Његова сврха је да политички оправда мере вакцинације и подстакне људе да слушају. Да су вакцине заиста безбедне и делотворне, ови подстицаји не би били нужни и нико од нас с друге стране не би морао да говори ништа слично. Фајзерово клиничко испитивање дечије вакцине је последње у дугом низу травестија које показују да више нигде нема никаквог интереса да се уопште испита безбедност и ефикасност вакцина. Вакцинаши су као животиња сатерана у ћошак. Рећи ће било шта да би избегли неугодну замку у коју су их сместиле сопствена реторика и несмотрени поступци.
