Прочитај ми чланак
Кинески министар спољних послова дао је изјаву која делује као да је Пекинг признао Талибане као легитимну политичку снагу у Авганистану.
Кинески министар спољних послова Ванг Ји рекао је средином прошлог месеца током посете Пакистану: „Ми ћемо подржавати авганистанску владу у помиривању са различитим политичким фракцијама укључујући Талибане.“, чиме је непосредно признао терористичку групу као легитимног актера у земљи.
Овај став показује прагматични реализам којим се покушава извући најбоље из стварности. Америчка интервенција у Авганистану само је пролонгирала неизбежно – обнављање владавине Талибана а коришћење дипломатског механизма може бити једини начин да се овај процес што више успори.
Ово такође симболично показује да се Кина укључује у решавање кризе отварајући пут за остале чланице Шангајске кооперационе организације (SCO). Ако иницијатива за помирење пропадне и Талибани преузму контролу над Авганистаном SCO ће бити приморана да одговори на насиље у земљи и спречи ширење исламског екстремизма.
Напредак Шангајске кооперативне организације
Кина је један од два лидера SCO-а (Русија је други). Како је Пекинг све дубље укључен у Авганистан предвиђа се да ће остатак организације кренути истим путем.
Тренутно су у организацији Русија, Кина и државе Централне Африке осим Туркменистана, али се мрежа посматрача и дипломата простире од Индије до Турске и обухвата Авганистан, Белорусију и Шри Ланку.
Ово се додуше мења. Генерал Дмитриј Мезентсев, генерални секретар SCO, рекао је прошле недеље да ће се Јерменија, Азербејџан, Бангладеш, Малдиви, Непал и Сирија пријавити за статус посматрача на наредном летњем састанку групе у Уфи, што показује да ова некада регионална организација постаје трансконтинентална. Организација SCO је због своје природности најбоља за решавање проблема својих сарадника, што укључује претњу Талибана у Авганистану која може постати међународна.
Дипломатска средства за успоравање
Враћајући се на признање Талибана од стране Пекинга као политичког актера у Авганистану важно је истаћи да је Ји дао изјаву за време своје посете Пакистану, једном од највећих партнера Кине, кога Талибани нападају годинама. Стога, Исламбад има јак интерес да види стабилан Авганистан, што се супротставља враћању Талибана на власт.
Ипак, пошто је Ји то изјавио у Пакистанну и како је Кина већи партнер у билатералним односима, може се разумети да се обе земље слажу по питању помирења Авганистана. Додатно, Русија и Кина су отворено изјавиле да координишу својим спољнополитичким активностима тако да је Москва сигурно упозната за дипломатском иницијативом у Авганистану.
Ово ме наводи да се упитам шта Кина покушава да постигне признавањем Талибана за легитимну политичку снагу у Авганистану, са којом вреди преговарати. Више је него вероватно да је овај потез дипломатска завера да се Талибани заваде и тиме се купи време за авганистанске оружане снаге (ААФ) како би адекватно одговориле на последње победе терориста.
Према првом утиску, Кина и њени партнери су можда покушавали да поделе „умерене“ Талибане који мисле и на политику и оне који су присталице екстремизма, насилнике који извршавају терористичке нападе, надајући се да ће тиме ослабити ову терористичку групу.
Ово објашњава други разлог, који је куповина времена ААФ-у како би били у могућности да победе терористе или бар да их задрже у напредовању. Ако неки „умерени“ Талибан треба да седи у Парламенту или локалним саветима док се ово дешава, онда је то свакако мање зло које се мора прихватити на кратке стазе како би олакшало уништење групе на дуге стазе.
Повратак деведесетим
Претходно поменута стратегија је ризична и не гарантује успех, али са обзиром на ограничења која SCO има у раду са Талибанима (не сме да војно интервенише) показује се да је куповина времена једина опција за сада. Много је реалистичније да се организација припрема за Авганистан након што га Талибани преузму. Ако се ово деси (а чини се да хоће) ситуација ће постати слична оној из деведесетих.
Различите побуњеничке групе (етнички из Таџикистана и Узбекистана) ће постати опозиција Талибанима и спречити их да преузму пуну контролу над земљом, као и ширење њиховог утицаја на границе северног Авганистана.
За SCO то значи да ће две чланице имати сукобе на границама са Талибанима, тако да је у њиховом интересу да обезбеде вишеструку подршку онима који ће водити овај рат.
Дуж јужне авганистанске границе пакистанска обавештајна служба ће вероватно појачати своје присуство како би спречили одлив тероризма у њихову државу, али да би били усредсређени на овај гаргантуански задатак морају да стабилишу односе са Индијом.
SCO може да им помогне са овим задатком преко дијалога што би омогућило Исламбаду да се директно супротстави Талибанима на западу уместо да буде ометан на истоку.
Као и деведесетих, авганистански суседи ће покушати да га изолују и спрече Талибане да показују своју снагу и утицај у региону, али ово не значи да терористи неће покушати. Могу да направе очекивани потез да крену на Таџикистан, али Русија тренира њихове граничне снаге годинама и има трупе које ће реаговати на велике упаде.
Војска Узбекистана је тренутно довољно јака да се соучи са Талибанима, али ако земљу задеси унутрашња нестабилност (обојена револуција, сукцесивна криза или повратак Исламског покрета узбекистанске терористичке групе) може постати ослабљена и рањива.
Права безбедносна рупа у региону је Туркменистан, који није званично савезник ниједне земље или организације као резултат политике “сталне неутралности”. Иако Талибани тренутно нису усмерили пажњу на ту земљу не значи да се то неће променити. У том случају, ни руске снаге, ни подршка SCO неће бити тамо да им помогне у одбрани од терористичких упада.
Спољна помоћ би била посебно неопходна у случају да Талибани примене тактику ИДИС-а и заузму ненастањене територије у долини реке Мургаб. За добробит евроазијске безбедности, надајмо се да Кина и SCO имају карту у рукаву да одговоре на овакав сценарио.
(Спутник за Србин.инфо превела Маја Орлић)
