(Н.Бабић – Адванце)

Дезинтеграција Либије се приводи крају – Покрајина Фезан по узору на Киренеју прогласила аутономију и не признаје одлуке централних власти у Триполију.

У Либији је одмах након бруталне ликвидације Моамера Гадафија и доласка на власт Прелазног националног савета (НТЦ) било јасно како циљ Арапског пролећа није била никаква ”демократизација земље”. Убрзо након рушења џамахирије бројни медији су постављали питање: ”Ко влада Либијом:  Парламент или наоружане банде?”.

За одговор на то питање, довољно је запитати се каква је то земља у којој преплашени премијер од страха не живи у премијерској резиденцији, него у добровољном кућном притвору у хотелској соби из које га без икакве правне основе отме група наоружаних људи. Либијски премијер, Али Зеидан, је у четвртак (10. октобра) одведен у непознатом правцу и након неколико сати пуштен на слободу као да ништа није било, али сасвим је јасно како је његова отмица порука марионетским институцијама у земљи, као и њиховим спонзорима у Вашингтону.

У Либији главну реч воде наоружане банде, међу којима се посебно истичу владари Триполија из Либијске Исламистичке Борбене Групе (ЛИФГ) на челу са Абдулом Хаким Белхајом. О ”ауторитету” средишњих либијских власти довољно говоре злочиначке активности наоружаних исламиста који су у више наврата без икаквих последица вршили атентате, под оружаном опсадом држали министарства, владине канцеларије, нападали стране амбасаде и полицијске станице, блокирали нафтоводе, итд.

Наоружане банде једини и стварни владари Триполија
У Либијском хаосу је сигурно једно:  главни град Триполи, као и цела покрајина Триполитаније, за САД немају посебну важност, а повремене акције у којима се решавају својих бивших пријатеља и савезника (кршећи при том међународно право) служе, између осталог, како би пред међународном заједницом оправдали свој ”кредибилитет” на који се Барак Обама и Џон Кери често позивају. Пре неколико дана је америчка администрација одлучила да спаси човечанство од опасног терористе Абу Анаса Ал – Либиа, без одобрења либијских власти отетог у Триполију, потом пребаченог на амерички брод УСС Сан Антонио у међународне воде где амерички истражитељи с њим могу да раде шта им је воља.

Киринеја од проглашења самоуправе до присвајања нафтних резерви у само три месеца
Хапшење Абу Анаса Ал – Либиа у Триполију потпуно је засенило важна збивања у друге две либијске покрајине, Киринеји и Фезану, чији племенски вође и војни команданти доносе одлуке које без икакве сумње воде ка распаду земље. Изнова се (као у ирачком случају) спомиње ”балканизација ”Либије, па смо ето након позитивних ствари широм света опет врло популарни, али овог пута као синоним за крв, хаос и промене граница у којима се рађају нове државе.

У Либији је од самог почетка многима било јасно како нема никаквог ”пролећа” и да се Либијци нису побунили против Гадафија, него је запад за своје циљеве искористио сепаратистичке тежње дела становништва покрајине Киринеје. Сепаратистички покрет који је уз финансијску, логистичку и војну подршку запада иницирао побуну, већ тада је кренуо у рушење џамахирије с циљем дезинтеграције Либије. Након две године циљ је постигнут.

Триполи је у хаосу и централне власти су изгубиле надзор над Киринејом и Фезаном, а то потврђују и специјални изасланици Уједињених нација. Природна богатства Либије су сада искључиво у власништву наоружаних банди, племенских вођа и америчких мултинационалних компанија, а централне институције у Триполију постоје како би Либија и даље имала привид државе с институцијама, границама и територијом, а све како би Вашингтон још увек могао да има оправдање за ”хуманитарну војну интервенцију”.

Иако је Киринеја своје намере објавила још половином 2012., та источна – нафтом богата – покрајина је тек у јуну ове године донела одлуку о проглашењу ”самоуправне покрајине”, термин који је прихваћен искључиво по жељи Вашингтона који је захтевао ”да се поштује неповредивост граница”. У Бенгазију је на ”Конгресу народа Киринеје” на стотине локалних племенских шеика, политичара и војних команданата донело одлуку о стварању нове федералне јединице. Под вођством шеика Ахмеда ал – Зубаир Сенусиа је основано ”Прелазно веће Киринеје”, које има све карактеристике владе с институцијама нужним за функционисање овог политичког ентитета.

„Народи Киринеје ће да оснују министарства независна о Триполију. Међу првима ће бити министарство унутрашњих послова, министарство или канцеларија за нафту, а веће ће да преузме надзор над јавним службама и образовањем”, изјавио је тада шеик Ахмед ал – Зубаир Сенуси.

Потврда да је Киринеја де – факто независна покрајина је и одлука Политичког уреда КТК – а које је, како преноси Либиа Хералд, средином септембра одбило захтев централних власти из Триполија да отвори нафтне терминале на њиховој територији, а како се две трећине либијских нафтних резерви налази у Киринеји за марионетску владу у Триполију је то више од понижења. Реч је о одлуци која доводи у питање опстанак саме Либије.

„Овако смо одлучили јер су се после свргавања режима Моамера Гадафија у земљи распламсали етнички сукоби. Велики број оружаних група које међусобно ратују не може да победи неефикасна либијска војска. Влада у Триполију не успева да гарантујемо безбедност на целој територији”, порука је централним властима од стране КТК – а из Бенгазију.

Ибрахим Јадхран, лидер политичког уреда КТК – а, новим диктаторима је прогласио Муслиманско братство и Национални савез  Махмуда Јибрила.

Покрајина Фезан проглашава аутономију по узору на Киринеју
Након одлуке Бенгазију да сами располажу нафтним ресурсима, истим су путем кренули племенске вође и војни команданти из југозападне покрајине Фезан. Ал Арабија наводи како су 27. септембра, према готово истом сценарију као у Киринеји, владари Фезана такође прогласили”аутономију”. Нури Мохаммад Ал – Коуизи, човек којега су именовали председником аутономне покрајине, за медије је изјавио”како ће народ Фезана учинити све да одбрани своје границе и ресурсе”.

У само три месеца од централних власти у Триполију су се де – факто одвојиле либијске покрајине Киринеја и Фезан.

NYT само два дана након поделе Либије објављује репортажу која је скраћена верзија пројекта Бушове администрације ”Greater Middle East”.

Њујорк тајмс је само два дана након отцепљена Фезана објавио опширну репортажу која је у ствари сажетак максималистичког пројекта Бушове администрације „Greater Middle East”, подручја америчког утицаја које би се требало протезати од Марока до Ирана, а које је бивши амерички саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински у скраћеној верзији ”Нови Блиски исток” назвао ”Евроазијским Балканом”.

У америчким сулудим плановима је предвиђено постављање марионетских влада у свим земљама где су на власти лидери који не воде политику у складу с америчким интересима, као и прекрајање колонијалних граница”које не одражавају вољу народа, јер се у тим земљама никада нису ни формирале нације у правом смислу речи и стога није нужно да као такве и опстану”.

Међу првима се на удару нашао Ирак, где се такође предлаже успостављање три ентитета, два на конфесионалној основи (шиитски и сунитски) и један на националној (ирачки Курдистан). Северни Ирак у којем живе Курди је већ сад независна покрајина са Ербил као главним градом, засебном владом, војском, институцијама и што је најважније:  енергетским сектором који је потпуно независан од Багдаду. За такав су се статус у овом тренутку избориле и либијске покрајине Киринеја и Фезан.

Њујорк тајмс је у свом чланку ишао још даље и од пет постојећих међународно признатих држава је ”створио” 15. Иако се за сада не назире распад Саудијске Арабије, Ирака и Либије они су на добром путу да престану да постоје; Јемен такође, а планове Вашингтона и даље ремети упорни Башар Ал – Асад који никако не жели отићи с власти и на тај начин отворити врата распаду Сирије.

Либија – Од џамахирије Муамера Гадафија до државе терора
Враћајући се на Либију, потребно је рећи како се процес дезинтеграције или ”балканизације” Либије, који је почео ликвидацијом Муамера Гадафија, полако приводи крају. Парадокс је што је се та земља наводно требала да ослободи ”диктатора”, а према подацима Уједињених нација у Либији се данас догађају ствари које су за време Гадафијеве ”тираније” биле незамисливе.

Мисија УН – а за помоћ и подршку Либији (УНСМИЛ) и Високи комесаријат УН – а за људска права у заједничком извештају наводе како је само до краја 2011. у Либији у затворима убијено 27 људи. Извештај УНСМИЛ – а говори како је у либијским затворима 2011. држано и мучено 8000 људи само због сумње да су ”на Гадафиевој страни”, те који нису били ратни заробљеници. Већина њих никада није формално испитивана, нити оптужена за неко кривично дело и нико не зна колико ће времена да остану у затвору јер либијско правосуђе нити функционише, нити се одржавају рочишта на којима би се утврдила евентуална одговорност тих несретника.

Доласком ”демократије”, према наводима Њујорк тајмса, у Либији је могуће завршити иза решетака због етничке или конфесионалне припадности или под оптужбом ”да окривљени није веран демократији”. Затвореници са којима су успели да разговарају представници УН – а тврде да су изложени тортури, чему се не треба чудити, но Либија је у априлу ове година ипак изгласала закон који брани отмице и мучења. Наравно закон никада до сад није примењен у пракси.

У Либији, држави терора и хаоса, још је само Триполитаније њен део и сви аргументи наводе на размишљање како не постоји могућност уједињења три историјске целине које су од 1951. твориле Либију као независну, суверену, међународно признату у слободном свету угледну земљу.

Барак Обама, добитник Нобелове награде за мир и познати миротворац који је на крају ипак донео одлуку ”како агресија на Сирију није добро решење”, у либијском случају има других ”брига”. Обама мора видети шта му је чинити с 30 милијарди долара које је отео Либији, што је био новац којега је Гаддафи издвојио за бројне пројекте у Афричкој унији. Можда би амерички председник јавности могао рећи и где завршава гомила новца од либијске нафте?

Посао с експлоатацијом нафте у Либији један од најнетранспарентнијих у свету и мали је број оних који знају с ким се потписују уговори и концесије и где одлази профит који се остварује крађом либијских ресурса. Од објашњења која би могла довести у питање углед и кредибилитет Сједињених Држава лакше је извући један опробан (али увек ефикасан )”балкански” сценарио стварања државица у којима су правна држава и сигурност научна фантастика, а племенски вође постају ”председници” новооснованих самосталних покрајина – будућих независних држава.

(Извори: Advance.hr | Pravda | CNN | Bloomberg | Libya Herald | Al Arabiya | New York Times)

 

Ознаке: аутономија, блиски исток, Киринеја, Либија, нафта, САД, Фезан