Прочитај ми чланак
У краткој изјави прошле недеље о утицају тајфуна Хајан на Филипине, председник Барак Обама прогласи то „срцепарајућим подсетником колико је живот крхак“.
Као главару владе који је лично видео смрт и разарање сиротих народа, од Ирака, Авганистана и Пакистана, до Либије, Јемена и Сирије, председнику САД је, за такав подсетник, једва потребан бес природе што посети народ Филипина.
Америчка војска, главни инструмент за обављање ових покоља – изазивајући 100 пута више смртних случајева током последњих десетак година агресивних ратова Вашингтони од смрти које је изазвао тајфун Хајан – сада се промовише као неопходни Добри Самарићанин на Филипинима.
Неких 50 америчких ратних бродова и 50 војних авиона и 13 000 америчких морнара, ваздухопловаца и маринци су доведени у спасилачку мисију, на челу са борбеном групом супер-носача на нуклеарни погон, УСС Џорџ Вашингтон, заједно са 3. експедиционом бригадом маринаца.
„Ми ћемо бити присутни толико дуго колико смо потребни – не дуже него што је потребно,“ марински генерал-потпуковник Џон Вислер, командант америчких војних операција на Филипинима, рекао је у понедељак.
Народ Филипина има обиље разлога, укорењених и у трагичној историји своје земље, и у свом садашњем геостратешком положају, да таква обећања третира са екстремним скептицизмом.
Можда нема чувенијег примера како је америчка војска растегла своју добродошлицу него на Филипинима. Крајем 19. века, америчи империјализам је први пут наоштрио зубе, постајући колонијална сила војним освајањем и дивљачком репресијом.
Сведочећи пред америчким Сенатом у уторак ,о операцијама помоћи Филипинима, званичник Стејт департмента је навео „блиске историјске везе“ између две земље. Ни владини званичници, ни медији, међутим, не показују никакву склоност да детаљније испитају ове „везе“. Из очигледних разлога, то би било само излагање историјског злочина очима јавности.
Први наступ америчке војске на Филипинима је дошао у виду морнаричке ескадриле којом је командовао комодор ЏорЏ Диви, који је упловио у луку Маниле 1. маја 1898 – и за неколико сати потопио целу Пацифичку флоту Шпаније, која је владала територијом као колонијом претходних 300 година.
Доведен из егзила, на Дивијевом броду био је и Емилио Агуиналдо, вођа националистичког покрета који се борио да оконча шпански колонијализам три године пре него што је америчка армада стигла. Америчке снаге су могле да заузму Манилу само зато што је, копном, са три стране била окружена овим борцима за независност. Вашингтон се представљао као њихов савезник и као ослободилац Филипина тек толико дуго да обезбеди контролу над територијом на коју је гледао као на тржиште, извор јефтине радне снаге и сировина, и базу за пројектовање америчке снаге на Пацифик, посебно према Кини.
САД су се онда дивљачки окренуле против Филипинаца и потписале уговор са Шпанијом, плативши јој 20 милиона долара за земљиште које није више било под контролом Шпанаца. Филипинци, који су прогласили независну републику, прву у Азији што је формирана као резултат анти-колонијалне побуне, искључени су из преговора.
Уследило је наметање америчког колонијалног режима и више од деценије крвавих операција против побуњеника и најмање неколико стотина хиљада убијених Филипинаца. Године 1901, генерал Френклин Бел, који је командовао америчким снагама у Лузону, групи острва која укључује Манилу и отприлике половину становништва земље, изјавио је за Њујорк тајмс да је само ту неких 600 000 Филипинаца убијено у војним операцијама, или је умрло од болести.
Или, како је још један амерички генерал рекао: „Можда ће бити потребно да се убије пола Филипинаца, да би преостала половина становништва узнапредовала на вишу животну раван, од оне коју им пружа њихова садашња полуварварска држава.“
Марк Твен, најистакнутији и страсни противник америчког рата на Филипинима, пркосио је „подржимо наше трупе“ дневној реторици, осуђујући америчку војску за масакре који нису оставили „чак ни бебу живу, да плаче за својом мртвом мајком“. Славни амерички писац описао је америчке окупационе снаге као “ хришћанске касапе “ и “ униформисане убице „.
Филипинска кампања је била међу првим операцијама против побуњеника америчке војске. Увела је све страхоте које ће се касније осетити Вијетнамци, Авганистанци и Ирачани, од покоља, мучења, до „ре-концентрационих логора“.
Америчка колонијална власт се наставила све до краја Другог светског рата, после чега је Вашингтон подржавао низ полуколонијалних власти, укључујући омражени војни режим Фердинанда Маркоса, који је владао земљом две деценије. До 1991, Пентагон је држао контролу над великом Субик беј поморском базом и ваздухопловном базом Кларк. Базе су имале кључне улоге у оба рата, корејском и вијетнамском.
Ово није пука древна историја, када је у питању страдање Филипинаца у тајфуну Хајан. Раширено сиромаштво, социјална неједнакост, неадекватно становање и корумпирана власт – све наслеђе колонијалног и нео-колонијалног угњетавања, играју барем толико велику улогу као слепе силе природе у наношењу толико смрти и разарања.
Нити су амерички подухвати на Филипинима ствар прошлих времена. Ројтерс је у среду приметио: „Амерички бродови који испоручују храну, воду и лекове, такође исказују добру вољу да би се олакшао пут за САД, да ојачају своје често контроверзно војно присуство у једној од стратешки најважнијих земаља Југоисточне Азије.“
Ако је америчка војска први пут дошла на Филипине као инструмент империјалистичке силе у успону, да обезбеди нова тржишта у Азији, сада се враћа као копље силе на заласку, решене да опколи и суспрегне регионалног и глобалног ривала, Кину.
Филипини су од кључног стратешког значаја за такозвано „преусмерење“ Обамине администрације на Азију. Филипинска влада, пошто је затворила огромне војне базе у 1992, дозволила је америчким трупама за специјалне операције да се врате на обуку и да изводе заједничке операције, а била је и домаћин у посетама америчких ратних бродова и 72 подморнице у залив Субик током само првих шест месеци ове године. У међувремену, у току су преговори да се обезбеде права на америчке базе за бродове, авионе, залихе и трупе.
Изградња поморске базе се одвија у Заливу шкољки (Oyster Bay) на острву-провинцији Палаван. Званичници описују објекат као „мини-Субик“, а објављени су и планови за тамошње стационирање америчких ратних бродова и маринаца. Смештена на најзападнијем острву државе, база је у непосредној близини Спратли острва, места провокативног територијалног сукоба између Маниле и Кине, сукоба подстицаног од Сједињених Америчких Држава.
Дакле, „хуманитарне“ операције америчке војске на Филипинима су нераскидиво повезане са ратним плановима који би лепо земљу могли да увуку у глобални пожар.
На страну пљачкашки прорачуни америчке владајуће класе, постоји међу масама америчких радних људи истинска симпатија и солидарност са радницима на Филипинима. Дубоке везе су најконкретније изражене присуством 4 милиона филипинских Американаца у Сједињеним Државама.
Катастрофа коју је донео тајфун Хајан само наглашава неопходност уједињене борбе да се збрише сиромаштво и неједнакост у обе земље, заједно са профитним капиталистичким системом који их је створио.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић
