Прочитај ми чланакЛитвански шеф дипломатије Aнтанас Линкевичус запитао се како то да Украјина не може да иде ка Европској унији, а Србија може.
Литванија сматра да политика проширивања Европске уније мора да се преиспита и „уравнотежи“ тако да земаљама које „деле наше вредности и политику“, попут Украјине, мора да се отвори могућност уласка у чланство ЕУ, а не да то имају и земље које „војно вежбају с Русијом“.
Линкевичус је, како јавља портал Политико, истовремено „у осврту упереном на Србију рекао: ‘Неке земље преговарају о чланству, а учествују у војним вежбама с Русијом на нашим границама, док друге с веома снажним побудама, ојачаном јавном подршком и суочене с војним претњама и претњама суверенитету, немају чак ни изгледе за чланство’ „.
Против давања Украјини „зеленог светла“ за перспективу чланства у ЕУ је више чланица Уније и изјава шефа министра Литваније је и израз незадовољства балтичких земаља, а делом и Пољске и неких скандинавских чланица Уније због одбијања Србије да прихвати политику санкција ЕУ према Русији.
Дипломатски званичници ЕУ у Бриселу су агенцији Бета већ раније предочили да је „Србија изгубила наклоност нарочито балтичких земаља због изразито пријатељских односа са Русијом“, уз опаску и да је, иако опхрвана тешким економским недаћама и проблемима у правосуђу, Хрватска ушла у чланство Уније захваљујући подршци „нарочито Немачке, па и Aустрије, док Србија нема праве спонзоре“.
У изворима у Бриселу није било коментара изјаве Линкевичуса, али је оцењено да то није шири став унутар Уније, утолико пре што је председавајућа ЕУ – Естонија, јасно за наставак политике пријема нових чланица у Унију.
Такође, већина у ЕУ сматра да Србија треба да ипак постепено и кад дође на праг чланства, усагласи своју са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ.
Литвански министар је, међутим, заузео став да „ЕУ води неуравнотежену политику проширивања… и ми ћемо убити целу нашу политику Источног суседства због оклевања око тога“.
Он је додао да „одлуке ЕУ морају да се руководе заједничким циљевима, а не унутрашњим политикама“, чиме је циљао на снажан отпор, посебно Холандије, мада одбијен на референдуму у тој земљи, да Унија одобри Украјини перспективу уласка у чланство.
Исход референдума је значио да Холандија не прихвата да ЕУ пружи неку војну помоћ Украјини у случају да украјинска криза прерасте у још шири оружани сукоб с Русијом.
Споразум о придруживању ЕУ и Украјине је морао бити ратификован од свих чланица и холандска влада је исходом референдума дошла у кризу, па је, да би споразум ипак био усвојен у Парламенту, затражила, и од вођа ЕУ добила писмену потврду да тај споразум „не представља давање обавезе да ће Украјина добити статус кандидата за чланство“.
Спор око тога је избио на видело и приликом коначног усвајања споразума о придруживању ЕУ-Украјина пре неколико дана на самиту ЕУ-Украјина у Кијеву, када је дошло до расправе да ли тај споразум садржи и предлог да се изричито подржи перспектива чланства за Украјину.
У преамбулу споразума је ипак ушао став да „Европска унија прима на знање европске тежње Украјине и поздравља њено европско опредељење“, на шта је посебно указао председник Европског савета Доналд Туск.
У споразуму стоји и то да Украјина мора бити „предана изградњи темељите и постојане демократије и тржишне привреде… и владавини закона“.
