Прочитај ми чланак
Тема проширења, може се рећи, „вечна“ је за ЕУ од тренутка његовог формирања до наших дана. Јединствена Европа је преживела неколико таласа проширења. Последњи од њих који је у штампи добио сликовити назив Велики прасак, десио се, као што се зна, 2004. године, када је у ЕУ одједном било примљено 10 земаља континента. Седам од њих припадало је такозваној „социјалистичкој заједници“ држава на челу са бившим СССР.
Ова одлука је била у великој мери коњуктурна. Како се касније испоставило, земље новајлије, са тачке гледишта одговарања критеријумима пријема, ни економски ни институционално нису биле спремне за пријем у ЕУ. Али Запад је пожурио да што је могуће пре попуни политички вакуум који се формирао на постсовјетском простору, рачунајући да ће „повући“ нове сапутнике „у ходу“. Како су показали последњи догађаји, то није постигнуто. Данас најважнију политичку асоцијацију континента називају Европом две брзине, а многи политичари и експерти све чешће говоре о „умору“ европљана од процеса проширења.
После пријема Бугарске и Румуније 2007. године у ЕУ, политички лидери Еврпе су почели да говоре о неопходности паузе у процесу даљег проширења ЕУ. Али у јулу 2013. године редове европског клуба попунио је још један, 28. члан – Хрватска. Овог пута мишљење већине експерата било је једнозначно – потребна је пауза. Неки од њих су већ назвали ЕУ, где се одлуке доносе на основу консензуса, фактички неконтролисаним. Шта више, приликом свог утврђивања на дужност шефа Европске комисије у јулу ове године Жан-Клод Јункер је обећао да ће узети предах у процесу проширења ЕУ од пет година, како би се, према његовим речима, „преварило“ попуњавање до којег је дошло последњих година.
И ових дана, према званичном саопштењу, Европска комисија је упутила Европском парламенту, Европском савету, Комитету за економију и социјална питања и Комитету за регионе ЕУ обимни документ – Стратегију проширења и важне изазове за 2014-15. годину.
У првом реду у Стратегији се говори о перспективи пријема земаља западног Балкана у ЕУ. Тренутно статус кандидата за ступање, тачније оних са којима се воде или треба да започну преговори – имају Србија, Црна Гора, Македонија и Албанија. Међу потенцијалне кандидате спадају Босна и Херцеговина и Косово.
Занимљиво је како ће оценити сврсисходност нових „таласа“ проширења представник Аустрије, где се две трећине грађана изјаснило против примања Србије, Македоније и Црне Горе у ЕУ и 80% против чланства Албаније и Косова?
Како је приметио ових дана немачки Интернет-портал Грађански глас у светској политици, појава „измишљеног непријатеља“ у виду тобоже агресивне Русије, као и свесно исценирана уз директни притисак САД украјинска криза, пружају одличан повод да се стимулише даља „експанзија“ ЕУ на исток. О политизацији политике проширења ЕУ говорио је у разговору за Глас Русије и шеф одељења за земље и регионе Европског института Владислав Белов.
Одлука ЕУ о проширењу на исток била је основана управо политичким мотивима – говори Белов. Тачније, жељом да се заврши геополитичка расподела снага на европском континенту, укључивањем земаља бившег социјалистичког блока у орбиту западноевропске интеграције, за шта ни једна земља у принципу није била спремна.
