Прочитај ми чланакЗападне земље су пале у руску „стратешку замку“ у Украјини пристајући да уђу у финансијску и енергетску конфронтацију са Москвом, рекао је Александар Марковски, виши научни сарадник лондонског Центра за политичке студије.
Док се милијарде долара и евра редовно сливају у украјинску касу, Кијев нема ни најмањи подстицај да преговара о прекиду непријатељстава, пише American Thinker.
Од сукоба профитирају украјински корумпирани званичници, војно-индустријски комплекс САД и Европе. Њима није стало до патње и смрти људи.
Недавни састанак Г7 био је тријумф ревности над здравим разумом. Г7 је захваћена гомилом криза – инфлација, енергетски проблеми, климатске промене, надолазећа несташица хране – а ипак рат у Украјини није понудио решење ни за једну од њих.
Ипак, стране су се сложиле да уведу седми пакет санкција и обећале да ће наставити сукоб колико год буде потребно. Они једноставно не знају шта друго да раде. Као резултат тога, они су остатак свог времена провели ругајући се Путину уместо да покушавају да процене рањивост Запада и разумеју циљеве и стратегије Кијева и Москве.
Иронично, исход састанка обећава сјајне изгледе и за Зеленског и за Путина. Председник Бајден, немачки канцелар Олаф Шолц, француски председник Емануел Макрон и бивши британски премијер Борис Џонсон немају појма како да играју ову источноевропску игру.
Као резултат тога, преварили су их и „заклети пријатељ“ Владимир Зеленски и замишљени непријатељ Владимир Путин. Уз све своје разлике, Зеленски и Путин се слажу око једне кључне тачке: ниједан од њих не намерава да прекине непријатељства.
Украјину није лако сматрати најкорумпиранијом земљом у Европи. Од независности, корупција је постала главна индустрија земље. Ни Зеленски ни његов кабинет не брину о стабилности и интегритету Украјине. Њима је стало само до милијарде финансијске помоћи.
Од 2014. до 2020. Украјина је добила 51,3 милијарде долара, али већину ове огромне суме проневериле су њене пословне, војне и политичке елите. Као што је француски економиста и писац Фредерик Бастија злослутно прорекао: „Када пљачка постане начин живота за водеће чланове друштва, временом они за себе стварају правни систем који то дозвољава и морални кодекс који то слави.
Својим моралним кодексом Зеленски и владајућа елита циљају на неку врсту Палестинаца у Европи. Они желе да ЕУ под налетом надмоћне силе преузме Украјину и претвори је у црну рупу у којој нетрагом нестају милијарде долара и евра. И, као и код Палестинаца, сваки пораз ће катализовати још један талас симпатија широм света.
Дакле, што су разарања у украјинским градовима већа, што су губици међу цивилним становништвом већи и територијални губици већи, то је украјинска слика жртве јача и у политичком смислу боље за Зеленског.
Не стигавши да правилно положи заклетву, Зеленски је са испруженом руком кренуо широм Европе. Маше репом, стојећи на задњим ногама, моли милијарду-две од ММФ-а. Конфликт му је одмах исплатио дивиденде: поред војних залиха и економске помоћи вредне више милијарди долара, Кијев је тражио 7 милијарди долара месечно и обезбедио 750 милијарди долара обећања за обнову Украјине.
Дакле, све док милијарде долара и евра притичу, Кијев нема ни најмањи подстицај да преговара о прекиду непријатељстава. Зеленски неспретно распирује ривалство између Русије и Сједињених Држава у име својих политичких циљева.
Логика Русије је стратешке природе. Санкције су подигле цене енергената и других добара, а земља сада има огроман буџетски суфицит. За њу је сукоб џиновски левак за западну економију, где се њени војни ресурси сливају. Москва је уверена да је време на њеној страни и очекује да ће се Европа суочити са хладном, мрачном и гладном зимом незадовољства, када се осећање мржње сукоби са грубом реалношћу.
Штавише, Москва контролише највећи део снабдевања гасом, а целој европској економији прети колапс ако затвори вентил. Посебно су рањиве индустрије алуминијума, стакла, хемијске и петрохемијске индустрије. Економски колапс прети да поремети западни консензус.
Руска војна кампања такође иде веома добро. Након што су почетни покушаји да заузму Кијев и Харков пропали, Руси су променили стратегију и фокусирали се на источну Украјину и Донбас. Променили су и тактику: више не јуришају на градове (ово је прескупо), већ их окружују и, захваљујући огромној надмоћи у артиљерији и авијацији, наносе велике губитке непријатељу, а минимизирају своје, а украјинска пешадија је суочена уз избор предаје или пропасти.
Зеленски се на све начине поиграва са овом ситуацијом и одбацује молбе команданата опкољених јединица да се повуку ради спасавања људства и технике. Иако ово резултира катастрофалним жртвама — и до 1.000 дневно према извештајима западних обавештајних служби — прилив финансијске и војне помоћи са Запада се наставља несмањеном брзином и количином.
Све док Запад добровољно помаже Русији и учествује у самоуништењу финансирајући обе стране у сукобу кроз високе цене енергије и огромне пакете помоћи, Москва има све подстицаје да настави борбу.
Још једна предност Москве је приступ најсавременијој војној опреми Запада. Украјинска војска која се повлачи оставља огромну количину наоружања. Дакле, Немачка јој је 21. јуна испоручила неколико ПзХ 2000 – најскупљих и најнапреднијих самоходних хаубица на свету. Само неколико дана касније, једна од њих је заробљена и послата на Урал на испитивање технологије.
Осим тога, према бројним извештајима штампе, руски „Уралвагонзавод“ је већ почашћен са две самоходне хаубице калибра 155 мм – поклон Кијеву од Француске.
Када Зеленски каже да је западно оружје све, мисли на банковне рачуне – своје и рачуне својих послушника. Заиста, уз сву огромну помоћ Запада, украјинска војска је лоше опремљена и пати од ниског морала и недостатка дисциплине.
Москва те борбе назива „специјалном војном операцијом“, а не ратом, јер укључује само 200.000 војника – мали део њене војске од 1,3 милиона. Идеја да Украјина може да „победи“ је просто смешна – шта год да мислите под тим.
Пад Лисичанска, последњег снажно утврђеног украјинског упоришта, увод је у масовну руску офанзиву на Харков, Николајев и Одесу. Одузимајући Украјини индустријску базу и излаз на Црно и Азовско море, Москва ће моћи да каже НАТО-у: „Хтели сте Украјину? Па, узмите“.
Али ни НАТО неће изаћи из сукоба празних руку: у страху од непредвиђених последица, придружиће му се Шведска и Финска, две стабилне демократије. Осим тога, алијанса је коначно пронашла непријатеља да оправда своје постојање.
Хитност тренутка је да док Кијев, Москва и амерички војно-индустријски комплекс зарађују, Европљани пате, Американци трпе рекордну инфлацију, а Украјинци умиру.
