Почетком јануара ове године је у доби од 58 година изненада преминуо лидер војно-обавештајне службе, односно, Главне обавештајне управе Главног штаба војске Руске Федерације (ГРУ), генерал Игор Димитијевић Сергун.

Радио Ехо Москвe , што су касније пренели и други руски медији, јавља како лидер Главне обавештајне управе руске војске, генерал-пуковник Игор Сергун, није умро у Русији, него Либану, а ту је је вест пренела америчка приватна обавештајно-аналитичка агенција Стратфор.

Према службеној верзији, Сергун је преминуо 3. јануарa у својој кући за одмор у Московској области од акутног застоја срца. Саопштено је да би узрок генерала Сергуна могли бити умор и исцрпљеност. Истог дана када су се појавили ови медијски написи, Кремља их је демантовао и назвао спекулацијама западних параобавјештајних аналитичара.

Два месеца раније је у луксузном хотелу у Вашингтону у Сједињеним Државама пронађен мртав Михаил Лесин (57), руски министар за штампу од 1999. до 2004. године, од 2004. до 2009. био је саветник руског председника за медије, а Владимиру Путину је помогао да утемељи данас светски познати руски телевизијски канал РТ.

Обзиром да је био страствени пушач и чест гост пријема на којима се увелико уживало у јелу и пићу, за Михаила Лесина се и може поверовати да је умро од срчаног удара. С друге стране, генерал Игор Сергун је живео строгим војничким животом, вероватно користећи најбоље медицинске услуге. Но, све је могуће, па и да искусни обавештајац и војник умре од „акутног застоја срца узрокованог умором и исцрпљеношћу“.

Иако све медијске наптисе треба узети с резервом, посебно ако их не потврди више различитих извора, вест коју је ових дана пренео често цитирани либанонски дневни лист Al-Akhbar отвара нека питања о мистериозној смрти генерала Игора Сергуна. Москва ће и овај пут службено све демантовати, али Џеан Азиз, аутор чланка, цењени је новинар листа Ал-Акхбара, дописник Ал-Монитора за рубрику Пулс Либана и недељни гост политичке рубрике на телевизији ОТВ.

„Постоји један лудак у региону, а то је владар Турске, рекао ми је дипломатски извор из Лондона, што је закључио након посматрања догађаја Сирији у последњих неколико недеља и месеци. Потврдио ми је да су постојали многи опасни сценарији за развој догађаја, а сви су прекинути споразумом између Вашингтона и Москве о прекиду непријатељстава у Сирији и покушајем да се поново покрене политички процес за мирно решење сукоба у земљи која ускоро улази у шесту годину рата, а који је натопио морем крви Сирију. Дипломат потврђује да су архитекти споразума два министра спољних послова, Џон Кери и Сергеј Лавров, који су схватили да не могу избрисати потрес из 2011. године и рат који је те године избио у Сирији, али који такође знају, више него било ко други, да су потреси који могу настати из овога сада опаснији више него икад и да прете распаду целог регионалног система, након чега би наступило период отвореног глобалног хаоса „, пише Џеан Азиз.

„Руска дипломатија се кладила да ће Америка прихватити план за отварање три истовремене линије, што ће дати наду жељеном мирном решењу сукоба. Прва линија је прекид ватре и примирје које ће се ширити различитим брзинама у различитим местима, али то мора бити прекид непријатељстава на лицу места. Друга је могућност да се примирје претвори у отворену комуникацију између сукобљених страна, а трећа линија су места која могу бити надгледана од стране међународних посматрача који ће пратити примирје и на другим ратиштима.

Другу линију због унутрашњег помирења жели и Сирија. Нa том путу Вашингтон и Москва јако рачунају на тим изасланика Уједињених нација Стефана де Мистура. Део дипломатског тима би чинили бивши европски и арапски дипломати, који су свесни да се у стварности морају раздвојити сиријске опозиционе групе од сиријских господара рата, њихових разбојничких милиција и великих терористичких група. Делови сиријске опозиције би били поуздани стубови са којима би било могуће подстаћи више процеса помирења, а договор са првом групом би могао потакнути на исто решење и друге групе на терену. Исти дипломатски извор указује на то да је на овај процес спреман и сиријски председник Башар Ал-Асад, који је с речи на дела прешао пре неколико дана, када је изразио спремност да да амнестију оним милитантима који положе оружје „, наставља Џеан Азиз.

„Трећа линија може бити договорена на преговорима у Женеви који би се требали наставити отприлике за недељу дана. То је пут који представља једино могуће или жељено решење, ако се буду поштовале одлуке сиријских мировних преговора.Да ли се може ослањати на ове три стазе плана Вашингтона и Москве и уверавати јавност у неизбежност успеха? Наравно да не, али је то нужна и хитна акција за Сирију и регион, а можда и за свет, јер је велики рат већ почео да пуца из топова“, рекао ми је дипломата.

У само неколико дана који су претходили у америчко-руском споразуму, Турци су гурнули ствари на руб  војног понора. Додуше, сам дипломата ми објашњава да су турско-руске напетости хроничне и историјске. Познато је да су значајно ескалирале од избијања сиријског рата у којем су Анкара и Москва зацртали своје „црвене линије“. Тензије су прерасле у директну војну узбуну, након што се Русија 30. септемра прошле године одлучила на ваздушне ударе. Ствари су брзо текле, а погоршале су се 24. новембра прошле године, када је Анкара оборила руски авион.

Иако је нови министар спољних послова Анкаре давао жесток изјаве у Бечу, САД су и даље игнорирале његову улогу и његово став. Но, све је остало под контролом до почетка ове године. Дипломат из Лондона ми открива да је неколико дана пре споразума о прекиду непријатељства видио пуну спремност од стране Турске и Русије да међусобно прогласе општи рат. Руски војни обавештајци су у фебруару снимили гомилање турске војске у смеру сиријске територие. Све су снимили и материјал послали Американцима.

Чинило се јасно да се, без обзира на два спонзора мировне конференције, Русију и Америку, Ердоган одлучио на авантуру. Штавише, открива дипломата, Москва није „прогутала“ инцидент са смрћу генерала Игора Сергуна, лидера руске војно-обавештајне службе. Он је умро у мистериозним околностима у јануару, а штампа је јавила да је умро само неколико недеља након слања у Дамаск на један тајни задатак. Дипломат открива да подаци којима располаже Лондон показују да је војни и обавештајни високи руски званичник умро у Бејруту. Његова смрт је вероватно резултат једног сложеног сигурносно-обавештајног посла у којег су биле укључене више од једне арапске и блискоисточне безбедносне службе, али и Турска.

Дипломатски извор је дао наслутити да је Турска била укључена у Сергуново убиство и тврди да је укљученост Анкаре резултирало одлуком Русије да се суочи са Турском, што је повећало напетости између држава на сиријском фронту. Москва је открила те везе и донела одлуку за одлучан и коначни обрачун с Турском. То су сазнали и у Вашингтону и пожурили наметнути свој темпо приступа кризи. Све се завршило с прекидом ватре и почетак свега се више и не спомиње. Сцена сада изгледа као тужни призор у којем су САД дотрчале и у спасавању Турске одиграле улогу ватрогасца. Међутим, не треба заборавити да се између Русије и Сједињених Држава налази Нерон, турски лидер спреман у сваком тренутку запалити пожар и долити уље на ватру! „, закључује Џеан Азиз.

Колико је крај прошлог месеца ове године био опасан по Блиски исток и свет генерално, потврђује и чињеница да је турски стручњак и генерални директор руског Међународног института за развој и сарадњу у науци, Ариф Асалиоглу, 26. фебруар за портал Regnum изјавио да турски председник Реџеп Тајип Ердоган желео да запоне војну интервенцију у Сирији, али није био подржан од стране војске.

Извори у турском Министарству одбране су уверавали медије да без одобрења Савета безбедности Уједињених нацијаа неће ући у Сирију, што је потврдио и стални турски представник при УН-у у Њујорку.

Међутим, овакве изјаве упућују и на могући сукоб између политичког водства и војске у Турској, пише Ариф Асалиоглу.

Челници земаља коалиције створене у децембру 2015. за борбу против „Исламске државе“ и тероризма, утркивали су се у спремности за почетак копнене војне операције у Сирији. Најратоборнији изјаве су, без сумње, давали Саудијци, а следио их је турски председник Реџеп Тајип Ердоган, али је одлука о инвазији морао донети и турски Главни штаб, а онда је дошла неочекивана изјава од стране турске војске.

Вијест о предстојећем слању турских трупа у Сирији, који су објавили провладини медији, а индиректно потврдио и сам Ердоган, оповргнуо је Генералштаб Турске, одакле су саопштили да турска војска неће крочити на сиријску територију без одлуке Савета безбедности.

„Често чујемо мишљења стручњака да је Ердоган пажљиво отклонио сметњу коју му је у изградњи новог Османског царства представљала секуларна“ кемалистичка „војска. Но, прерано је доносити далекосежне закључке о непомирљивим разликама између политичког водства и војске. Можда су изјаве радника Главног штаба само један од елемената њихове унутрашње трговине „, закључује Ариф Асалиоглу.

Све наведено су углавном неспорне чињенице које је лако проверити, осим што никада нико неће сазнати је ли генерал Игор Сергун убијен у јануару у Бејруту и ​​јесу ли се Руси одлучили с Турском одлучно и коначно разрачунати у Сирији? Јасно, Русија није намеравала напасти Турску на њеној територији, али је била спремна на директну војну конфронтацију, будући да су турску обавештајну службу, барем како пише Џеан Азиз, Руси истог момента сматрали одговорном за ликвидацију генерала Сергуна, Путиновог човека од највећег поверења, заслужног за беспрекорно одрађен посао на Криму и Донбас.

Иако и службена Москва упорно пориче било какву везу покојног генерала Сергуна са Сиријом и његовом наводном ликвидацијом у Бејруту, не заборавимо на уобичајено правило да се о овако осетљивим темама истина никада не сазна одмах, него тек након неколико деценија. Но, то је сада мање важно, јер Турска заиста има свог „Нерона“, спремног у сваком тренутку запалити и распирити пожар који може разорити цео Блиски исток и свет увести у период трајне нестабилности.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н. Бабић

Ознаке: N.Babić, арапски медији, блиски исток, геополитика, Игор Димитијевић Сергун, Русија, Сирија, Турска