Pročitaj mi članakKada gladujemo naš organizam najpre troši šećer deponovan u vidu glikogena u jetri i mišićima da bi proizvodio energiju neophodnu za rad svih organa. Međutim, već drugog dana gladovanja nivo šećera u krvi opada, zalihe se polako iscrpljuju i trećeg dana organizam prelazi na razgradnju masti da bi se nastavilo sa proizvodnjom energije i sačuvala funkcija svih sistema organa. Već tada se mogu osetiti tegobe u smislu opšte slabosti, malaksalosti, vrtoglavice, nesvestice, a kod nekih osoba se konstatuje hipoglikemija, odnosno nizak nivo šećera u krvi.
Надаље, око четвртог дана температура тела се снижава, крвни притисак опада и организам прелази у фазу разградње мишићне масе. Петог или шестог дана се мишићи разграђују ради добијања енергије и протеина што доводи до слабљења мишића, а све фунције у организму се успоравају као облик одбрамбеног механизма. У даљем гладовању организам користи протеине из органа да би покушао да умањи њихов недостатак као основне градивне и хранљиве материје, али суштински долази до смањења органа као што су плућа, желудац или репродуктивни органи. Тада је организам и у хормонском дисбалансу, електролити су нестабилни, што у даљем току доводи до метаболичког стреса. Срце ради успорено, све су дужи периоди сна или поспаности, организам улази у колапсно стање. Око осмог дана гладовања тело улази у катаболичку фазу, фазу потпуне сопствене разградње, троши сопствене органе да би одржало основне функције. Сваки следећи дан повећава се ризик од трајних оштећења и смрти.
Десетог или једанаестог дана јасно је видљив губитак мишићне масе, тело је тешко покретно, крвни притисак је веома низак, електролити на критичном нивоу, а свест се повремено прекида. Две седмице од почетка гладовања и све израженије разградње проетина организам је у дубокој кетози, мирис тела се мења, јетра и бубрези отежано раде, све је већи ризик од срчаног застоја. Имунски систем је, због недостака витамина и минерала, практично угашен и свака ифекција, чак и најблажа прехлада може бити фатална. Свест је мутна, осећај за време поремећен.
Почетком треће седмице гладовања организам је исцрпљен, више не користи енергију, одржава само дисање и рад срца, колапс органа је могућ у сваком тренутку.
Питање које се поставља – шта МИ предузимамо да бисмо спречили Мајку Дијану да умре?
Да ли је свима јасно да је лагано умирање Дијане Хрке пред нашим очима, на симболичан начин, умирање саме Србије?
Да ли је тридесет угледних људи, који знају шта овај режим ради Србији, спремно да од ње преузме штрајк глађу и да крену уместо ње?
Да ли су Београђани, крупни и јаки момци, који снагу троше у „делијско – гробарским“ обрачунима, спремни да кажу Дијани:“Госпођо, клањамо Ти се и молимо Те – склони се да ми преузмемо?“
Да ли, после „Рибникара“, Црноград заслужује да буде упамћен по још једној невиној смрти?
Шта раде наши монархисти, наши националисти, наши грађанисти? Да ли су, кад је одговорност за Дијанин живот у питању, сви исти?
Шта раде наши оци у мантијама, са панагијама и напрсним крстовима: дођоше ли да је макар виде, ако се не усудише да се поклоне њеном страдању? Дођоше ли да јој кажу:“Мајко, доста си страдала, ми ћемо дићи глас до неба и вапијати Богу и Небеској Србији уместо Тебе?“
Па и ми, који смо написали овај текст – где смо? Да ли смо само написали текст? Шта још треба да урадимо?
Дијана Хрка је родитељка двојице синова: један је отишао, а другоме је мати неопходна!
Србијо, узми се у памет: Дијана Хрка не сме умрети, а Вучићев режим мора пасти!
Јер, док год је Вучићев режим жив, ми ћемо умирати, један по један, стотину по стотину, хиљада за хиљадом…Што биолошки, што духовно.
Вучића се то не тиче – колико нас ће умрети, биолошки или духовно. Важно је да он и његови уништитељи паразитирају на овој уморној и сломљеној земљи.
Ми, који „лајкујемо“ причу о Дијани, а равнодушно посматрамо разградњу њеног тела, већ смо скоро па мртви.
Последњи је час да се пренемо и покажемо да нам је стало и до Дијане и до Србије. Ускоро ће бити сасвим свеједно шта мртваци који лајкују „побуњеничке“ интернет садржаје уопште мисле.
