Pročitaj mi članakPostoji čovek koji takođe, kao ni vi, nikada sina nije odveo na more. Za razliku od vas, bio mu je i otac i majka – otkad se rodio. Vredno je radio, nije spavao, nije se odmarao, skrpio je novac i kupio autobus. Zaplenili ste mu ceo vozni park. Sada štrajkuje glađu. Dete je sa njim pod šatorom, po kiši i zimi. Predsedniče, to je ljubav, a ne broj odlazaka s decom na godišnje odmore – koje vi brojite
Памтићемо вас кад одете са власти – по разним глупостима које сте чинили. А понајвише по кукавичјем гнезду које сте направили усред Београда. Оградили сте се од грађана којима сте председник. Чега се плашите? Кад год угледам Ћациленд, сетим се наслова – Лет изнад кукавичјег гнезда. Не може баш буквално да се упореди са књигом коју је давних година написао Кен Кизи… али у неким сегментима, заличи. Опскурни, распомамљени ликови… као у лудници. Туку се међусобно, урлају, бацају ласерске зраке у очи деце и одраслих… Хватају се рукама за своје полне органе, дрмусају њима дегутантно, али на срећу нас – гледалаца тог перформанса – још их не показују. Тим примитивним гестом „поздрављају“ ваше противнике – угледне професоре, научнике, докторе, уметнике, поштене грађане свих професија… С обзиром на то да је та такозвана слободна територија како ви то кажете – забрањена зона за грађане – кад бисмо имали крила и могли да летимо, лет изнад вашег кукавичјег гнезда појаснио би нам слику тог вашег ужаса и вашег изопаченог карактера.
Песме које се тамо чују нису родољубиве као што изјављујете, већ ругање мртвој деци и полумртвим мајкама и очевима. Зашто у том обраћању нацији не поменусте и песму Пошла мајка сина да потражи – на десетак метара – где је глађу штрајковала Дијана Хрка, која је изгубила сина. Тиме сте свесно изманипулисали јавност. Сувише сте паметни да би вам се омакло. Нисмо ни ми глупи, да бисмо у то веровали.
Овулација и шатро жртве
Да ништа друго нисте изградили, већ само Ћациленд, ваша жеља да уђете у историју – биће услишена. Уплашили сте се сопственог народа, па сте се оградили металним шипкама и полицијом под пуном ратном опремом. Уместо да полиција штити грађане, као што у закону пише, ваши брижљиво одабрани полицајци – штите те сумњиве ликове. Где то има? Само у Србији!!! У том вашем лудилу, превазилазе вас само ваши медији – мислећи да ћете ви вечно владати. Зато вам се шлихтају, измишљајући небулозне приче, правећи притом неопростиве граматичке грешке, јер су неписмени. За њих је здравствено стање оних који штрајкују глађу – здравствено срање. Што трезан мисли, то пијан говори. Новинарки је Стојан Марковић збрисао и није га уфатила… Шетаче са Косова, људи су дочекивали уз велике овулације… Чувши ово, мало је недостајало да ми се менструални циклус врати – у сто првој години. Плодни неки дани у стерилној Србији. У земљи, у којој – за жртве трагедије у Новом Саду кажу да су – шатро жртве. Срамота. Куд даље од овога?
С обзиром на то да је та такозвана слободна територија како ви то кажете – забрањена зона за грађане – кад бисмо имали крила и могли да летимо, лет изнад вашег кукавичјег гнезда појаснио би нам слику тог вашег ужаса и вашег изопаченог карактера
Зашто нисте одреаговали? Зашто се нисте ставили у улогу родитеља тих жртава? Било вам је битније да све што може да угрози ваш рејтинг, баците под тепих. Трагедију у „Рибникару“ прекрили сте трагедијом у Малом Орашју и Дубони. Падом надстрешнице у Новом Саду прекрили сте „Рибникар“, Дубону и Орашје… Треба ли да гатамо која трагедија ће потиснути надстрешницу? И шта је следеће што ће се сручити на главе недужних грађана? Јер, за све претходне трагедије, кривци и даље нису кажњени. С којим правом онда позивате Дијану Хрку на разговор? Док притом, тој рањеној жени, ваша саветница даје дијагнозу – њој просто није добро, она има очигледно здравствених проблема, који су узроковани – да ли тиме што јој се десило, или то потиче одраније… Али, мени је већа трагедија што тим њеним психичким стањем манипулишу људи који желе да изазову рат у Србији… Какво лицемерје, увијено у целофан ваше странке. Уместо разумевања и мајчинског саосећања, Дијани је јавно изречена дијагноза. Кад неко изгуби дете, чак и да изгуби разум – није луд. Само је човек који, с разлогом, дубоко пати. И нека се свак’ ко било шта каже за родитеље страдале деце, нек се пре тога стави на њихово место и нека не глуми доктора. Јер, тај који то каже је пацијент.
У овој општој збрци, у узаврелој Србији, у свакодневном вређању жртава и њихових најближих, ви ноншалантно изјављујете новинару – Брине ме само да ли ће моја деца да ме воле… Не видим разлог да децу уплићете у било какве приче и то у тренутку кад деца многих страдају. Да ли сте се тих родитеља сетили кад сте ово рекли? И они би били срећни да их деца воле. Али, та деца су стрељана, изрешетана, поклопљена тонама бетона… Ту децу они никад више неће видети. Та деца их никада више неће загрлити. Љубав те деце, ти родитељи никад више неће осетити.
Уместо разумевања и мајчинског саосећања, Дијани је јавно изречена дијагноза. Кад неко изгуби дете, чак и да изгуби разум – није луд. Само је човек који, с разлогом, дубоко пати
Да не помињемо појединце – момка из Наменске, који је погинуо јер се подразумева да страда кад не шета модном пистом, већ копа у руднику, како рекосте његовом очајном оцу. Или дивни, питоми Миле – без једне руке – који је нашао кураж да вам се пожали на скупу те-ве претплату, а ви га – без трунке саосећања одувасте… Ух, пропашћеш због триста педесет динара, рекли сте човеку, којем је та ваша сића огромна. Већа од куће коју има… Због свега тога, на једном страначком скупу, жена која вас је некад подржавала и волела као сина, рекла је да сте отишли у ћораву страну. Размислите, зашто сте пали у њеним очима. Кад то сконтате, сконтаћете и зашто ћете ускоро пасти с власти.
Прича о деци у овој земљи је болна
Недавно, у неком интервјуу, опет поменусте своју децу. Рекох вам, не волим кад децу мешате у прљаву политику. А, ви то чините. Јер све је код вас политика, па чак и кад причате о њима. Ви се родитељима и децом поносите, хвалите се… у тренутку кад је прича о деци у овој земљи претежно болна. Неки су страдали, неке пребијате, неке хапсите, неки психички не могу да издрже сурову стварност – па сами себи пресуђују. Јадна је та наша младост, јадно је то детињство, у којем нам преко ноћи деца одрастају, или себи одузимају животе – тек започете. Ви се поносите лепим породичним односима. И треба. Али не јавно. Не сада – кад се многе породице распадају због прераног одласка највољенијих. Ви о томе не размишљате. Ви причом о детињству и родитељству стичете поене код наивних. Пожалили сте се новинару јавног сервиса, да сте један од ретких људи који ниједно дете није одвезао на море. Представили сте себе као човека који много ради, мало спава и никад се не одмара, па му остаје жал што својој деци недостаје.
Постоји човек који такође никада сина није одвео на море. За разлику од вас, био му је и отац и мајка – откад се родио. Дете, за које би и живот дао. Вредно је радио, није спавао, није се одмарао. Али, није постао председник и није се обогатио. Вредним радом, скрпио је новац и купио аутобус. Године су пролазиле, син је одрастао и помагао свом оцу. Отворили су и фирму за превоз путника. Због бесплатног превоза студената и грађана на протесте, прво му је демолиран и одузет један аутобус. Уз силна малтретирања и хапшења, испитивања, провере – на крају му је заплењен цео возни парк. Али, остале су – енормне новчане казне које им следе.
Трагедију у „Рибникару“ прекрили сте трагедијом у Малом Орашју и Дубони. Падом надстрешнице у Новом Саду, прекрили сте „Рибникар“, Дубону и Орашје… Треба ли да гатамо која трагедија ће потиснути надстрешницу? И шта је следеће што ће се сручити на главе недужних грађана?
То је Миломир Јаћимовић, ауто-превозник из Ђурђева. С њим је и његов малолетни син. Шеснаестогодишњак. Тренутно су под шатором у Новом Саду, по киши и зими. Штрајкују глађу. У међувремену, отац је убедио сина да одустане од гладовања. Али је син остао с њим. Напољу. Јесте ли их посетили? Нисте. Ако је Миломир један од многих људи који се боре на овај начин – требало би да упознате изузетак. Прво дете у свету које штрајкује због неправде – а рођено је и живи у држави коју ви водите. У мрклој Србији.
Немате ви тај чип у глави. Под хитно га уградите. Не пропустите прилику да видите оно што свет видео – није. Дете, које је спремно да жртвује свој живот – који је тек започео – због вашег лекс специјалиса, да сви аутобуси у Србији морају бити вама на услузи. Па и они које његов тата вози. Миломир не пристаје. Син га подржава. Председниче, то је љубав, а не број одлазака с децом на годишње одморе – које ви бројите.
