Прочитај ми чланак
МУЗИЧКО СТВАРАЛАШТВО И ИЗВОЂАШТВО ОД 18. ВЕКА ДО ДАНАС
Док је музика имала истакнуту улогу у српској средњовековној држави (од 12. до 15. века), званично музицирање било је замрло у доба робовања под Турцима. У европске музичке токове укључивали су се Срби у Војводини у 18. веку, у границама Хабсбуршке монархије, не заборављајући своје традиционалне корене. Наручиоци иконостаса, портрета и мртвих природа уживали су у музици која се одвојила од оријенталних узора. Ипак, остало је мало података о црквеној и световној музици тога доба.
Иако из 18. и 19. века, црквене осмогласничне мелодије, појане у Хиландару, и још неке црквене песме, настајале су по узорима из 15. века / Д. Петровић, Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, Београд, 1982/. Постоји вероватноћа да је у првој половини 18. века настало црквено појање на основу касновизантијске традиције и српског народног појања (од 1713. оно је на црквенословенском језику). Под руским се утицајем канти, облици руске нелитургијске музике, јављају у српским драмским делима. У Београду, тада под влашћу Аустријанаца, основана је 1721. грчка школа појања, а крајем 18. и почетком 19. века у Сремским Карловцима, средишту српске митрополије, настало је карловачко појање /Р. Пејовић, Историја музике југословенских народа, Београд, 1989/.
Грађани су у то доба стицали музичко образовање. Оличење тадашње народне музике био је Ириг, где су се окупљали гуслари из разних крајева.
Српска музика 19. века развијала се широм Српства, у Србији и аустроугарским градовима насељеним српским живљем, с центрима у Београду и војвођанским местима. то је било време обележено аматеризмом, али се у њему зачела српска музика романтичарског стила, заснована на народном мелосу. Поред српских музичара домородаца, њеном успону су допринели и странци, нарочито Чеси, који су били хоровође у српским певачким друштвима, свирали у оркестрима и предавали по школама.
Музика је претежно била у служби родољубивих идеја и очувања народа, што су показале и беседе (концепти с такозваним мешовитим програмом — хоровима, солистичким и оркестарским композицијама, као и позоришним комадом) које су организовала црквена певачка друштва, штабови српског музичког живота. До врхунца на пољу негдашње хорске музике приспело се у Панчеву седамдесетих а у Београду, Суботици и Кикинди осамдесетих година 19. века. У крагујевачком театру негована је сценска музика већ у доба Милоша Обреновића, а затим у Српском народном позоришту у Новом Саду (основано 1861), које је изводило представе за српску публику у војвођанским и славонским местима, као и у београдском Народном позоришту (основано 1868 /Р. Пејовић, Српско музичко извођаштво романтичарског доба, Београд, 1991.
Основну литературу за сагледавање српске историје музике 19. и 20. века чине два дела: С. Ђурић-Клајн, Развој музичке уметности у Србији, Историјски развој музичке културе у Југославији, Загреб, 1962. и В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, 1969). Аутор већине аранжмана и музике за комаде био је Словенац Даворин Јенко (1835—1914), који је тридесет година био диригент Народног позоришта. Од осамдесетих година 19. века у оба позоришта постављају се оперете и опере. Опера на Булевару оперског певача интернационалног реномеа, баса Жарка Савића (1861-1934), била је кратког века (1909—1911).
Оркестарско концертирање почело је 1842. у Београду, а ускоро потом је у овом граду гостовао Јохан Штраус са својим оркестром, изводећи и сопствене композиције инспирисане српским народним мелосом, што су чинили и други страни уметници. Симфонијски концерти приређивани су од деведесетих година 19. века. Поред пијанисткиње и композиторке Јованке Стојковић (1855—1892), изгледа ученице Франца Листа, која је гостовала у Бечу, Грацу, Пешти и Паризу, за српску публику свирали су велики виолинисти Јан Кубелик и Анри Марто, затим српски виолиниста Драгомир Кранчевић, кога су слушали Беч, немачки градови и Пешта, пијанисткиња Сидонија Илић, оперска певачица Софија Седмакова, која је стекла репутацију у немачким оперским кућама, затим Београдски квартет и други. Године 1899. основана је Српска музичка школа.
Музичари и немузичари мелографисали су световну и црквену народну музику да би се сачувала и послужила као инспирација композиторима. Музичко стваралаштво било је оријентисано ка хоровима, соло-песмама и сценским делима, док су инструментални и вокално-инструментални опуси били мање бојни. Темеље професионалне, национално усмерене музике поставио је композитор, пијаниста и диригент Корнелије Станковић (1831—1865), заслужан као записивач црквене и световне народне музике. Његови следбеници, делујући као диригенти и композитори, прихватили су као једино могуће његове идеје о националном стилу. Уздигли су српско стваралаштво, а појединци су га довели до међународно признатих вредности.
Централна личност српске музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856—1914), одгајен на српској црквеној и народној музици.
Студирао је у Минхену, Риму и Лајпцигу. Као диригент Београдског певачког друштва од 1887. године, начинио је од овог хора изванредан извођачки ансамбл и с њим гостовао у многим србијанским градовима, ширећи музичку културу, а потом је предузимао турњее у аустроугарске градове да би пробудио национална осећања њихових српских становника и жељу за уједињењем, истовремено показујући висок интерпретацијски ниво. Прво је посетио Дубровник, Котор и Цетиње, затим Скопље, Солун и Будимпешту; концертирао је у Софији, Пловдиву и Цариграду, такође у Петрограду, Нижњем Новгороду, Москви и Кијеву, те најзад, 1899. у Берлину, Дрездену и Лајпцигу. Ова гостовања пратили су српски амбасадори и представници земаља у којима су одржавани концерти, те су пружила изванредну изванредну прилику да се у страним земљама прикажу уметнички резултати српског стваралаштва и извођаштва. Таквих прегнућа имала су и друга српска певачка друштва.
Мокрањчевих Петнаест Руковети (1883—1909), хорских композиција а капела, заснованих на народном мелосу из Србије, Старе Србије и с Косова, из Црне Горе, Македоније и Босне, врхунска су достигнућа српске музике. Оне плене изванредним избором народних мелодија и њиховим обликовањем условљеним "смислом за латентне хармонске основе напева", применом модалних решења, коришћењем контрапункта, "разрађене и гипке фактуре". Ефектан и духовит хор Козар, по двема народним песмама, такође показује композиторску оригиналност. Мокрањчева црквена дела поседују исконски, монументалан, снажан, дубок, топао садржај (Опело у фис молу, Литургија, Тебе Бога хвалим). Овај велики композитор био је међу првим српским ауторима етномузиколошких студија /Народне песме и игре са мелодијама из Левча, Београд, 1902; Осмогласник, Београд, 1908/.
Поред хорова, савременици Стевана Мокрањца компоновали су опере, инструменталне и вокално-инструменталне опусе, соло-песме. Јосиф Маринковић (1851—1931), свршен студент прашке Оргуљашке школе, био је диригент београдског Академског певачког друштва "Обилић". Као превасходни романтичар, аутор је родољубивих хорова (познат је Народни збор, који почиње речима: "Хеј трубачу, с бојне Дрине"), хорских дела под утицајем народне музике (Кола) и соло-песама изразите и распеване мелодике на текстове српских песника ("Молитва" и "Грм" по Војиславу Илићу).
(riznicasrpska.net)
