Прочитај ми чланак
Вуковар – Ученик Основне школе „Синиша Главашевић“ из Вуковара С. Ш. описао је у свом школском задатку успех кошаркашица Србије које су минулог лета управо у Вуковару освојиле бронзану медаљу на Европском првенству у јуниорској конкуренцији.
Школски задатак ученика С. Ш. из Вуковара на тему „Наш подељени град“ преносимо у целини.
„Рођен сам у Осијеку, одрастам у Вуковару… Кад сам имао 4 – 5 година видео сам у нашем граду напуштене и порушене куће, оштећену цесту. На моја питања родитељима добио сам одговор да је десет година пре мог рођења у нашем граду био рат.
Наравно да су се у мојој глави вртиле разне слике, јер гледао сам ја већ доста разних цртаних филмова о ликовима из грчке митологије, али и о оним нестварним ликовима Нинџа корњачама, Покемонима и сличним. Видео сам лоше и добре, разне борбе мачевима, победе и поразе тих јунака. Моја питања су се настављала. Родитељи су одговарали на њих и схватио сам да је пре мог рођења постојала једна заједничка држава у којој су живели 6 народа који су се поделили, и тада се догодио рат.
Пошао сам у школу која се зове Синиша Главашевић, сазнао сам да је Синиша новинар који је у том рату погинуо, убијен је на Овчари. Знам да су га убили Срби, лоши Срби, јер је био заробљен, био Хрват и био је у том рату на страни Хрватске.
Крштен сам као мала беба, научио сам „Оче наш“ још у вртићу, мама ми је Сремица, отац ми је пола Сремац, пола Србијанац јер ми је бака по оцу рођена у близини Лознице, припадам српском народу које живи у Хрватској.
Играјући се са другом децом од малена познам децу који су хрватског порекла. На нашем заједничком игралишту између зграда увек сам чуо веселе дечије гласове, смех и понекад плач малених кад их маме воде кући на крају дана.
У нашој школи пола деце иде у школу по хрватском програму, а пола деце по „српском“ програму, они пишу латиницом, ми ћирилицом и латиницом, они уче хрватски, ми хрватски и српски, они уче римокатоличку веронауку, ми православну. Навикао сам се на то да имамо предмет више, да се срећемо у међусменама, да у време неких прослава као дан спорта будемо заједно, а да на неке приредбе долазимо одвојено.
Ово лето у нашем граду десио се један догађај који је све променио. Европско првенство у кошарци за девојке до 18 година. Поред осталих екипа такмичила се и екипа Србије. Никад нисам био на утакмици. Отишао сам на утакмицу, наравно не сам, на прву утакмицу ме је одвео отац, а на следеће ишли смо моја сестра, мама и ја.
Девојке су побеђивале, прво Грчку, затим остале екипе. Навијало се, певало, гризли су се нокти кад је резултат био тесан…
Онда је дошла утакмица са Шведском, са друге стране терена на трибинама други навијачи, позната и непозната лица. Почела је утакмица, свирају се химне и онда повици: „Убиј Србина, Србе на врбе,…“ не знам више, уплашено сам погледао маму. Трајало је то десетак минута, полиција је извела навијаче са друге стране. Утакмица се завршила. Испред дворане полиција, полиција и још полиције, са друге стране повици „Четници и псовке…“
Полако смо пешке ишли кући. Мржња сине мој, мржња је то што си чуо рекла је моја мајка.
Европско првенство се завршило, одгледали смо све утакмице, Србија је освојила бронзу. Свака следећа утакмица личила је на ону са Шведском, наше навијање, полиција око нас и ружне речи у даљини.
Понос који сам осећао кад су младе девојке мог народа добиле медаљу увек ћу памтити.
Од тада знам да се наш град дели на обичне људе и људе који мрзе друге.
Ипак на питање мојих родитеља где би желели живети и сека и ја рекосмо: „Овде, овде нам је најлепше!““
Србија је на Европском првенству освојила бронзану медаљу пошто је у последњој секунди меча за треће место стигла до победе над Холандијом 57:56. Цело првенство у Хрватској обележила је велика подршка српском националном тиму навијача из Вуковара из околине.
(Курир)
