Прочитај ми чланак
Умро је последњи Панини, било их је четворица браће, као Далтони. Само што нам нису крали, већ поклањали детињство.
Део те фасцинираности Балкана, али и рецимо Мађара, италијанским фудбалом, датира из седамдесетих када су нашој старијој браћи, или родитељима неких од вас, пред очима заиграли они алманаси калћа, сличице које су промениле фудбалску перцепцију, али и фризуре читаве једне генерације.
Јер, Италија је била предстража западне цивилизације, ма колико ми волели да се трпамо у те ствари, понекад непозвани. Код нас је преко Трста (некад је био наш, понављали смо са поносом научено из раскупусаног и фалсификованог уџбеника историје) фудбал стизао кроз те слике дугокосих и искежених ратника. Италијани су шармантни у свему, ту је и фудбал нешто закачио, мада је био и остао декаденција.
Нећете веровати, тих седамдесетих, видео сам чак и сличицу у једном албуму, и Фабио Капело је био млад и смејао се, а да нису морали да му уста развлаче у Пхотосхопу.
То је легат породице Панини, чаробњака из Модене који су на просторе бивше Југославије, преко Горњег Милановца, донели и Мондијал. Пре него што почне, ви сте знали све о егзотичним репрезентацијама, голману Хондураса који се касније убио од муке јер је изгубио од Југославије или беку Емирата који је био претеча Ал Каиде са брадом до колена. Ти аутсајдери на Мондијалима обично су били двојица на једној сличици, ваљда да не ждеру ограничену површину албума.
Мој кум се зеза, с обзиром на неке излете југословенских репрезентација, да смо ми на тим истим сликама, у неким другим земљама били представљени са двојицом на једној сличици.
Памтим да сам био пар пута близу нервног слома, једном 1990. када сам на лифту у згради затекао залепљеног Лотара Матеуса, једину сличицу која ми је недостајала. Убио нас је на том шампионату, на коме смо, за дивно чудо, деловали као озбиљан фудбалски тим.
Мењажа је била много тежи задатак него данас, сада се окупите на тргу, знам момке који са уложених 62 динара попуне албум. У то време се мењало као да сте на некој цинцарској пијаци, када провале шта вам недостаје, спремни су да искористе ваш очај, повећавају улог, траже немогуће.
И сами издавачи су били вешти, колико чујем то је била политика и у самој Италији, дешавало се да у кесици од пет сличица, три припадају репрезентацијама које попуњавају број. Свако за размену има удуваног везисту Јамајке, а нико Роналда.
Јасно, нет и глобално село су били природни непријатељу браће Панини, односно издавача, повећан је број опција да брзо попуните албум, мада такви губе поенту када је у питању скупљање сличица.
Ради се о томе да лако доступне ствари постану безвредне, албум који попуниш за пар дана не значи ништа, осим евентуално да се ложиш тамо негде 2022. кад буде упекла звезда у Блатеровом Катару, пред клинцима. Уз такав албум не иде сећање, ко ће запамтити неког типа са белим папиром и оловком, такав пре личи на пословођу у фабрици копачки, него на чудака опседнутог фудбалом.
Укратко, кад поменеш Италијане, на листи оних које бих звао на славу Панинијеви би имали место при врху стола, у чело бих ставио наравно Дел Пјера, са леве стране нека буде Серђо Бонели који је написао већину епизода Загора, десно би се поређала браћа Панини, фабриканти добрих сећања…
(sportske.net)
