Прочитај ми чланакЦелог дана покушавао сам да одагнам мисли о финалу Новака и Рафе.
Није ишло. Све у Мелбурн парку асоцира на двобој снова и на талас лаве који ће прокључати у недељу из гротла Род Лејвер арене, када два тенисера буду изашли на терен.
Сећам се како сам некад, грозничаво ишчекивао вимблдонска финала. И како сам по цео дан знао да останем прикован уз преносе који су тада ишли на другом каналу државне телевизије.
„Идемо да играмо фудбал, на Бездан, треба нам још један, играмо против суседне улице“, звали су ме упорно.
„Не могу“, вадио сам се, а у ствари сам чекао да гледам финале Едберга и Бекера. Нисам попуштао.
Покушао сам и музиком да одвратим мисли од меча, али коју год ствар да сам пустио док сам куцкао текстове, имала је неку асоцијацију на финале.
„Нико не зна, шта ће се догодити сутра“, пева у рефрену мој омиљени поп бенд из тинејџерских дана, Дуран Дуран. Боже, опет о Новаку и Рафи.
Пре доласка у Мелбурн чуо сам да овде има један сјајан подводни акваријум, који сам свакако желео да посетим. Нисам стигао, али нашао сам се данас у једном још јачем акваријуму, препуном тениских „ајкула“! Са колегом Озмом сам у цигло педесетак квадратних метара простора „бол рума“ хотела Хајат, видео толико тениских звезда, садашњих, бивших на окупу.
Од Рода Лејвера, Ивон Гулагонг, Пата Кеша, Матса Виландера, Мартине Навратилове, Ким Клајстерс, Томаса Јохансона, Дарена Кејхила… Једино Ана Ивановић се некако измаче, обећала је да ће се вратити за пет минута, али од ње касније, ни трага ни гласа.
Рој Лејвер се извинио, 80-годишњој легенди је глас био непрепознатљив због како је рекао болова у грлу. Али издржао је баражну ватру, аустралијских, енглеских, немачких, чешких, шпанских, коначно и нас, српских новинара.
Колега каже да је већ нервозан и да нестрпљиво ишчекује меч, ја (откуд ми то дође) рекох како сам миран и трудим се да не мислим. Али јесте, не мислим…
Гледам сваку ситницу, „кад год је Квитова освајала трофеје, некако је и Новак са њом“. Добар знак. Па добро, и Наоми Осака, на УС Опену.
„Само нек се понови УС Опен“, каже Сале.
Налетех и на Шпанце, на Хавијера из агенције ЕПА, на Игњасија из дневника „Ас“. Питам Хавијера, некако је отворенији и срдачнији. Момак из Валенсије ми каже како је и код њих лудница од ишчекивања.
„А ко то може да предвиди? Код њих један или два поена одлуче победника“, каже ми.
Истина. Премотавам неке од њихових мечева у глави, најсвежији онај на Вимблдону који је Ноле летос добио са 10:8 у петом сету. Ау, каква је то била паљба с обе стране! Рафа агресиван, до коске, Новак је интелигентно цртао по терену, конструисао поене. Било је свега, то је био један од оних мечева за које увек можете да кажете да је штета да неко изгуби. Тениски реми, када би постојао, то би био тај меч. Али Новак је победио, богу хвала. И узео титулу.
А онај из 2012? Онај легендарни, нестварни меч у пет сетова и 5 сати и 53 минута надљудских напора. Најежим се кад само помислим шта смо ту гледали. Питам се, шта би било када бисмо опет видели нешто слично? Да ли је могуће такав спектакл поновити? Са овом двојицом на све можете рачунати.
Али до финала, има још нешто сати, а дотле, завршен је турнир тенисерки. Наоми, Наоми, па ти девојко се стварно не шалиш.
Летос сам, гледајући њено финале са Сереном, био љут на Американку због онакве представе у финалу, које је Јапанки отело драж и сласт прве велике титуле. Међутим, Осака је то све лепо заборавила, дошла у Мелбурн, узела победнички чек и скочила на чело светске ранг листе!
Има нешто у њеној појави што је необјашњиво симпатично. Да ли та нота стидљивости, привидне затворености, јер Наоми је изнутра као вулкан Фуџи! Делује мирно, а уствари никад не знаш кад ће емотивно да експодира. Била је једна таква имплозија, када је Квитову вратила у меч не искористивши меч лопте, скоро да је заплакала. Касније се „ресетовала“, победила, стигле су сузе радоснице.
Јапанци, који су у последња два дана извршили инвазију на Медија центар, славе, Наоми је обрадовала све у земљи, о њој се прича.
Један од њих ме је данас и питао за мишљење о њеној игри и шта може да уради. Рекох му, ако победи (а догодило се), „звезда је рођена“.
„Мислите ли да може да буде добра као ваш Ђоковић?“, питао ме је.
„Може, рекао сам, зашто не би била женски Ноле?“, нарочито сад када је власница два Гренд слема у низу. Што људима одузимати наду? Нека верују, као ми у Новака.
Весели Јапанци чаврљају, Осака са победничким пехаром шета комплексом у Мелбурну, пада још једно, прилично прохладно вече. Код девојака, завеса је пала.
На великој сцени, у недељу од 19.30 по овдашњем, а 9.30 по нашем централно европском, тек се подиже.
Кнедла ми стоји у грлу, као и увек у ишчекивању великих догађаја. Само да се све срећно заврши. „Само да све буде у реду, и сваки дан, сигуран“… стиже однекуд рефрен групе ККН. Опет музика.
А недеља, дан за тениске гладијаторе. Ноле, молим те, издржи, знаш који је данас дан. Победи. Само победи…
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
