Прочитај ми чланакОдлазак Марка Николића са места тренера Партизана, упркос освојеној “дуплој круни”, упркос плану за “напад” на Лигу шампиона, отрезнио је оне који су и даље у заблуди о реинкарнацији српског фудбала или једног клуба, да је баш тај српски фудбал, израњаван, дилетантски вођен, који годинама плива на аматерској основи, заправо један бесмисао бесмисла.
Видели смо то и на примеру одлазећег Николића, да је и једна Мађарска постала Елдорадо оне које би требало по сваку цену сачувати овде. Као и у осталим сферама друштва и у фудбалу бележимо драматичан одлив мозгова. Све што вреди више није овде. Николић је последњи пример. Прегалачки однос према послу донео му је резултат, а резултат, опет, уносан трансфер ка бољем сутра њему и његовој породици. Не у Србији. Само ван домовине. Тренду одлазака не назире се крај.
Питање је ко нам остаје да ради у фудбалу и да га диже из мртвих кад они најбољи одлазе све брже?
Николић није као неки отеран из Хумске. Макар га није отерао хир појединца, као што је то био случај са Aлександром Станојевићем који није био по вољи тадашњем руководству на челу са бившим председник Партизана Драганом Ђурићем. Данас човеком који лежи у кућном притвору због малверзација у привреди.
Николића је отерала беда и немаштина да се овде поставе ствари на своје место. Да се ради и развија. Да постоји персепктива. То што ће добити у Мађарској или где већ одлази, не би у Партизану нити у било ком другом српском клубу зарадио ни за наредних пет до десет година. Зна да је оно боље, оно што га мотивише, ван Србије. Овде има љубав од навијача и поштовање за све што је урадио. A од тога се не живи.
Поменусмо Станојевића. Помињу га као кандидата за клупу Партизана, а човек, не да не жели да се врати, он је згађен ситуацијом у српском фудбалу. Шта је све доживео за две године седења на клупи Партизана, поптуно га разумемо. Није једини коме се све згадило овде. Огорчени су многи. Они тренери који су још могли да уновче своје знање, отишли су, они који су на заласку каријера или су пуки просек батргају се по овдашњим ливадама. Чекају да добију “сићу”, раде на “дођем ти”. Уосталом, као и играчи готово свих суперлигаша.
Зато логично питање, ко је следећи после Николића? Лалатовић? Раставац?
Сетимо се само тренера великих потенцијала који су из сличних разлога као Николић или као Станојевић побегли одавде главом без обзира, и они ужаснути организационим хаосом који је дуго већ “на снази” у српском фудбалу: Мирослав Ђукић, Славиша Јокановић, Роберт Просинечки, Вук Рашовић, Милош Веселиновић. Има их још и биће их још.
Раније, док су се црпеле последње залихе из “штека” код “вечитих”, Звезда и Партизан су некако успевали да надоместе дефицит некада респектабилног домаћег кадра страним именима којима су, углавном, мазали очи навијачима. Сећамо се Зенге, Са Пинта, Јаневског, Земана са једне, те Ребера, Гранта, Матеуса са друге стране Топчидерског брда. Данас, за странце солидних биографија, па ни за оне се префиксом просечни, пара нема.
Зато, убудуће ћемо на клупама Партизана, Звезде, остале и да не помињемо, искључиво гледати домаће тренере.
Нажалост, то сигурно неће бити они најбољи, јер су најбољи, констатовали смо већ, отишли да се не врате.
БОНУС ВИДЕО
Српски прослављени тренер, Милан Живадиновић, прича о томе како се постаје добар фудбалски тренер као и о тренерима и селекцији играча у ФК Партизану и ФК Црвеној звезди. Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 12
