Прочитај ми чланакСрбија је дубоко подељена држава на два неједнака дела. Међу њима није повучена обична линија, а ни бразда. Међу њима зјапи провалија, огромна и непремостива. Та провалија не иде у дубину земље него ка небу. То је духовна разлика непомирљивих ставова и немогућих компромиса. То је јаз супротстављених погледа на живот и нашу збиљу, и супротстављених идеја о томе – куда идемо и где ћемо стићи?
То није обична тежња за превласт и овоземаљска блага, него духовна борба, онострана и непојмива за мањину која угњетава већинску Србију. Тој већинској Србији не треба ништа од онога чему тежи мањина која је преотела државу. Већинска Србија већ има све оно што мањина никада неће имати: друштвену прихватљивост, поштовање, људско достојанство, афирмацију. Већинској Србији нису потребне купљене дипломе да би се сматрала образованом, нису јој потребне јавне функције и признања да би се сматрала успешном, нису јој потребне лажне титуле да би била уважавана и друштвено цењена.
Већинска Србија тежи друштву једнаких шанси за све и под равноправнијим условима, а мањина која држи Србију окупираном жели све за себе и не бира начине и средства да то оствари и сачува. Већинска Србија се бори за идеју, чијом реализацијом би и мањина имала шансу за успех. Мањина се бори само за себе и сатире свакога ко им се супротстави.
Управо зато је ово духовна борба, а провалија између већинске Србије и мањине, која је опоганила све што је вредно у Србији, не иде у дубину земље. Да је тако, провалија би некако могла и да се прескочи, јер све што је земаљско може да се измери, па и премости. Разлика између већинске Србије и мањине је духовна. Ове две Србије су непомирљиве, зато што јаз међу њима иде ка небу и нема границе. Та два света су потпуно различита и не мере се истим аршинима.
Тачка додира та два света, која их непомирљиво дели и раздваја, је Александар Вучић.
Мањина му хистерично кличе, подржава га – јавно, али и прикривено, пристаје на његове уцене, продаје се, гласа за њега, чами и смрзава се у шаторима у Ћациленду, гута сендвиче са паризером и учествује у његовим „путујућим циркусима“ по целој Србији, ботује и шири лажи по медијима о свакоме ко се дрзне да нападне „лик и дело“ великог вође. Мањина не види или се прави да је слепа, да Вучић систематски уништава Србију и све њене институције, да понижава државу Србију, и у земљи и у иностранству, а тиме и све њене грађане, па и оне који га подржавају. Та мањина није способна и не може да види идеју и духовну везу која нас је окупљала и сачувала кроз историју. Мањина види само своје јасле и помије које добија од Вучића. Чак и када су то велика овоземаљска блага, ипак су помије, зато што је потребно понизити се то нивоа марве да би се то заслужило од Вучића.
Већинска Србија не пристаје да буде сведена на марву, и зато се упорно бори, негодује, протестује, шета, трпи хапшења, батинања, малтретирања, отказе на послу, ускраћивање плата, паљевине аутомобила и локала, стрепи од новог дана и „тешке руке“ Вучићевог режима који немилице удара свакога ко не пристаје на помије.
И док мањина гледа у своје банковне рачуне и овоземаљска блага, и клања се Вучићу, већинска Србија упире поглед у небо, што даље од њега, као тачке додира у провалији узмеђу тих непомирљивих светова у овој подељеној Србији.
Док се мањина нада бескрају свог „раја“ на Земљи, већинска Србија увиђа промене које се назиру. Њих увиђа и Вучић, и баш зато се очајнички упиње да одржи своје „стадо“ на окупу.
Када се (ускоро) распадне Вучићев „рај“ за његову марву, видеће се у колико дубоко и мрачно дно нас је све стровалио, па и оне који су га подржавали и одржавали на власти. Тек тада ће се видети размере штете коју нам је свима направио. То ће тек тада уведети мањина која га је подржавала, већинска Србија је тога свесна одавно. Тада ће се поставити питање одговорности за штету која је причињена, јер Вучић није могао сам да је направи. Јавност, деца, унуци ће нас питати, како смо се држали у време Вучићевог режима? Хоћемо ли моћи да их погледамо у очи и шта ћемо одговорити? У ово време развоја информационих технологија ништа неће моћи да се сакрије.
Тада ће се поставити и питање – СА КОЈЕ СТРАНЕ СИ БИО?
