Прочитај ми чланакНапади беспилотним летелицама на Москву више се не посматрају као изоловани инциденти, већ као сигнал уласка сукоба у нову, много озбиљнију фазу.
Управо то тврди координатор николајевског подземља Сергеј Лебедев, који сматра да Украјина у целој причи није главни актер, већ средство кроз које Запад тестира руске могућности и припрема терен за даљу ескалацију.
У разговору за Царград, Лебедев је оценио да се удари на Московску област не могу тумачити само кроз оквир руско-украјинског сукоба. По његовим речима, циљ оваквих напада није симболика, већ провера колико брзо руска противваздушна одбрана реагује, колико дуго може да издржи масовне налете и да ли постоје додатне резерве за одбијање нових удара.
Иако признаје да су напади на Москву озбиљан и болан пробој, Лебедев подсећа да су под ударима раније били и Белгород, Сочи, Крим и Туапсе. Како наводи, чињеница да је Московска област једна од најбоље заштићених територија представља важан фактор, али истовремено показује колико је тема беспилотних летелица постала централна у овом сукобу.
Посебно је занимљиво његово виђење могућих преговора. Лебедев сматра да Кијев покушава да ојача своју позицију пред евентуални дијалог, али не кроз стање на фронту, где према његовој процени нема одлучујућих резултата, већ кроз способност извођења удара дубоко унутар руске територије.
У појединим областима, тврди он, украјинске снаге напредују споро, док се на другим деловима фронта повлаче.
Према његовој процени, Запад би могао да покуша да кроз евентуални договор прогура модел међусобног одустајања од удара по одређеним територијама. Као пример наводи могућност да Русија не гађа западни део Украјине, док би Украјина заузврат обуставила нападе на Москву.
Ипак, Лебедев верује да тренутно нема простора за право смиривање ситуације. Свако примирје у овом тренутку, сматра он, било би представљено као успех Запада и Украјине. Додаје да би разговори изгледали потпуно другачије да су руске снаге стигле до Дњепра и црноморског приобаља.
Велику пажњу изазвао је и његов коментар о томе шта се заправо крије иза далекометних удара. По његовим речима, циљ није само психолошки ефекат, већ детаљно проучавање руског система одбране.
Лебедев очекује нове масовне нападе и тврди да би могли бити организовани по моделу исцрпљивања противваздушне одбране – прво таласи беспилотних летелица, а затим ракетни удари.
Он тврди да се при планирању оваквих акција анализирају временски услови, број авионских полетања, као и присуство важних људи у Москви. Због тога целу ситуацију описује као „одложени апокалиптични сценарио“, наглашавајући да се, по његовом мишљењу, сличан удар могао догодити готово било ког дана.
Ипак, Лебедев одбацује идеју да Украјина има било какав реалан циљ да војно уђе у Москву. Како каже, такав сценарио сматра потпуно нереалним. Суштина напада, према његовој процени, јесте припрема за много шири сукоб и покушај слабљења руског потенцијала унапред.
Говорећи о могућности договора са Кијевом, користи веома оштру метафору и тврди да преговори са Украјином изгледају као покушај разговора са противником који је већ одлучио да вас нападне. Истовремено оцењује да Запад највише реагује на економске последице и финансијске губитке, много више него на политичке или хуманитарне аргументе.
Лебедев се осврнуо и на унутрашњу ситуацију у Русији. Сматра да власт мора поново да објасни грађанима циљеве специјалне војне операције, јер слогани о демилитаризацији и денацификацији више немају исти ефекат као раније.
Тврди да Украјина данас располаже већом количином оружја него 2022. године, док идеолошка борба, према његовим речима, практично није вођена озбиљно.
Коментаришући спекулације да су напади можда повезани са међународним путовањима руског председника, Лебедев изражава сумњу у такву теорију. Сматра да Русија константно води преговоре са великим државама попут Кине, САД, Турске или Белорусије и да би повезивање сваког удара са конкретним сусретом било превише поједностављено.
Много вероватнијим сматра сценарио у којем би напади били усклађени са важним датумима или празницима, како би изазвали додатну панику и већи психолошки ефекат међу цивилним становништвом.
Према његовом мишљењу, циљ таквих акција није једна особа, већ стварање сталног осећаја притиска и забринутости дубоко унутар Русије.
