Прочитај ми чланакПроценат бирача који не подржавају Трампа близу је историјског максимума, а подршка по питању инфлације пала је на минус 41,9 одсто. И све то док се ближе међуизбори у САД. Зашто би Иран сада прихватио споразум у 14 тачака? И какве ће бити последице ако се то не деси?
„У економији је за развој догађаја потребно више времена него што мислите“, гласи чувено опажање економисте Ридигера Дорнбуша, „али се потом све одигра брже него што сте сматрали могућим.“ Он је свакако имао на уму финансијске кризе. У историји, а посебно у историји ратовања, ствари стоје другачије. Ратови почињу далеко брже него што предвиђате, а трају дуже него што сте мислили да је могуће.
Када се осврнем на прве месеце свог писања о руској инвазији на Украјину из фебруара 2022. године, увиђам да сам константно потцењивао трајање овог сукоба. У почетку сам, попут већине западних обавештајних служби, претпостављао да ће Украјина бити прегажена.
Потом, када сам схватио да су Украјинци добили битку за Кијев и зауставили руско напредовање, очекивао сам примирје. Тек пред крај године почео сам да користим израз „пат-позиција„. Четири године, два месеца и две недеље од његовог почетка, рат и даље бесни. Не познајем никога ко је на самом почетку могао да предвиди сукоб који ће ускоро трајати колико и Први светски рат.
Епски бес
Питам се јесам ли исту грешку направио и са америчким ратом против Ирана. Када је 28. фебруара покренута операција „Епски бес“ (Epic Fury), био сам уверен у само једно: да ће то бити кратак рат. Ипак, ствари нису готове ни десет недеља касније.
Наравно, можда спадате међу напоправљиве оптимисте који верују да је рат већ готов – да је окончан примирјем проглашеним осмог априла. Међутим, прекид ватре није исто што и мировни споразум. О томе најбоље говоре догађаји из протекле седмице.
Процуреле америчке дипломатске депеше су 29. априла откриле да администрација разматра могућност формирања нове међународне коалиције како би се поново успоставила слобода пловидбе у Ормуском мореузу. Потом је Централна команда САД (CENTCOM), четвртог маја, објавила покретање „Пројекта Слобода“, својеврсне мисије праћења са циљем да се Ормуз отвори за испловљавање трговачких бродова.
Истог дана, Иран је извео напад дроновима и ракетама на Уједињене Арапске Емирате, што је први такав инцидент од ступања примирја на снагу. ИРГЦ је лансирао беспилотне летелице и пројектиле на америчке бродове. Сједињене Државе су саопштиле да су потопиле шест иранских брзих јуришних чамаца, док су у ројевима нападали комерцијална пловила. Примирје је и званично постало мртво слове на папиру. Или можда није?
У раној фази Првог хладног рата, председник Двајт Ајзенхауер је дипломатију водио стратегијом „балансирања на ивици рата“ (brinkmanship). Председник Доналд Трамп, пак, више воли „политику надметања у томе ко ће први да попусти“ (blinkmanship).
Трамп је петог маја објавио да ће „Пројекат Слобода“ бити „паузиран на кратак временски период“, чиме је то постала једна од најкраћих војних операција у историји. Трамп је инсистирао на томе да је поступио „на захтев Пакистана и других земаља“ – изоставивши да помене како су се Саудијци најжустрије противили – зато што је „постигнут велики напредак ка потпуном и коначном споразуму са представницима Ирана“. Мање од сат времена касније додао је: „Ако не пристану, бомбардовање почиње, и оно ће, нажалост, бити на много вишем нивоу и интензитету него раније.“
Општи је консензус, баш као што тврди и администрација, да су САД и Иран заиста близу договора о меморандуму о разумевању у 14 тачака, који би окончао рат и поставио оквир за детаљније нуклеарне преговоре. За овакав домет преговора треба одати признање Трамповим изасланицима Стиву Виткофу и Џареду Кушнеру. Међутим, и Вудро Вилсон је имао 14 тачака. Представљене су осмог јануара 1918. године и требале су да послуже као основа за окончање Првог светског рата. Он је, ипак, потрајао још десет месеци.
Ратови почињу далеко брже него што предвиђате, а трају дуже него што сте мислили да је могуће
И не заборавите, меморандум о разумевању би једноставно означио почетак преговарачког периода од 30 дана о детаљном споразуму за поновно отварање Ормуског мореуза, ограничавање иранског нуклеарног програма и укидање америчких санкција Ирану. Међу тих 14 тачака, према сазнањима која је објавио Аксиос (Axios), налази се и ирански мораторијум на обогаћивање уранијума. Међутим, тек треба да се одлучи колико дуго би он трајао. Пет година? Дванаест? Петнаест? Двадесет?
И то није све. Сједињене Државе траже одредбу према којој би било какво иранско кршење правила о обогаћивању уранијума продужило трајање мораторијума. Након истека мораторијума, Иран би могао да врши обогаћивање до ниског нивоа од 3,67 одсто, али би се обавезао да никада неће тежити ка стварању нуклеарног оружја, да неће користити подземна нуклеарна постројења, као и да ће прихватити пооштрени режим инспекција, укључујући и изненадне посете инспектора Уједињених нација.
Амерички преговарачи такође захтевају да Иран пристане на пребацивање свог високообогаћеног уранијума из дубоких складишта, у идеалном сценарију, у Сједињене Државе.
Иранска економија
Ако Иранци заиста пристану на ове уступке, бићу потпуно затечен. (У том случају, частим вечером Кушнера и Виткофа у Мишленовом ресторану по њиховом избору.) Да цитирам Аксиос, који се позива на двојицу неименованих америчких званичника: „Многе одредбе наведене у меморандуму зависиле би од постизања коначног споразума, што оставља отворену могућност за обнављање сукоба или продужену неизвесност, у којој је отворени рат престао, али ништа није заиста решено… Уколико преговори пропадну, америчке снаге би могле поново да успоставе блокаду или обнове војне акције.“
У међувремену, шта се догодило са операцијом „Економски бес“ (Economic Fury)? Пратиоци овог пројекта сетиће се да је то био план америчког Министарства финансија са циљем да се изазове колапс иранске економије, чији је кључни део чинила блокада иранског поморског саобраћаја кроз теснац, коју је спроводио CENTCOM.
Двојица стручњака су ме током протекле седмице уверавала да овај план даје резултате. То је такође и мишљење финансијског новинара Робина Брукса, који иза себе има низ тачних процена када је реч о економским аспектима руско-украјинског рата.
Међутим, проблем са економским ратовањем је у томе што оно делује још спорије од правог рата. Сећате ли се санкција које је Запад увео Русији 2022. године, а које је требало да баце на колена ратну машинерију Владимира Путина? Као што је британски историчар Николас Ламберт тада приметио, оне су биле „мршава тројка“ на Рихтеровој скали санкција.
Разлог је увек исти: ниједна држава не може да нанесе економску штету свом противнику, а да се део тог терета не прелије и на њену сопствену привреду. Управо због тога санкције на извоз руске нафте никада нису могле да се у потпуности спроведу. Бајденова администрација била је у превеликом страху да већ постојећи проблем са инфлацијом додатно не погорша. Ни Европљани се нису усудили да се потпуно одвоје од Русије.
Операција „Економски бес“ дефинитивно наноси економску штету Ирану. Међутим, затварање Ормуског мореуза је заједнички подухват Америке и Ирана који наноси штету свима. Као и увек у оваквим случајевима, питање је ко може дуже да издржи, што је заправо други начин да се запитамо чији је праг бола виши.
Према најновијим подацима Међународног монетарног фонда из октобра 2025. године, пројектовано је да ће Иран ове године имати 26,2 милијарде долара бруто званичних резерви. (То искључује око 100 милијарди долара имовине која је блокирана санкцијама.)
Процене о паду нето извоза услед блокаде теснаца варирају, али се углавном крећу око 120 милиона долара дневно (под претпоставком губитка од 270 милиона долара извоза и 150 милиона долара увоза). То значи да би Иран могао да исцрпи своје резерве у року од шест до 14 месеци, у зависности од његовог приступа спољним резервним средствима која се чувају на наменским рачунима код партнера попут Кине.
Иранска валута је дефинитивно у слободном паду, при чему се незванични курс приближава вредности од два милиона ријала за долар. Најновији подаци Светске банке из априла 2026. године показују да је укупна инфлација потрошачких цена достигла 62,2 одсто, док инфлација цена хране износи 99 одсто. Сведочења са терена од почетка рата сугеришу да цене хране у Техерану сада расту брзином од 25 одсто дневно.
Ипак, иранска економија има најмање четири сигурносна вентила која би могла да одложу колапс месецима.
Између трећине и половине иранског увоза (који не обухвата нафту) стиже копненим или ваздушним путем, што га чини отпорним на блокаду.
Иран може да одржи и прошири ове увозне руте, упркос депресијацији валуте, тако што ће нафту, петрохемијске производе и другу индустријску робу мењати за храну и друге кључне прехрамбене артикле.
Иран је протеклих пет година провео рударећи биткоин и развијајући капацитете за трговину криптовалутама.
Приближно 30 одсто иранског увоза робе широке потрошње потиче из Кине, а Кина готово извесно пружа економску, као и војну подршку тамошњем режиму.
Операција „Економски бес“ стога зависи од тога да ли ће иранска складишта нафте достићи свој максимални капацитет. То би приморало земљу да затвори своје нафтне бушотине, што је поступак пун ризика када је инфраструктура толико застарела.
Иран тренутно производи око три до 3,2 милиона барела сирове нафте дневно, од чега је око 1,7 милиона барела извожено пре рата. Иран може да преради око 2,4 милиона барела сирове нафте у дизел или бензин и вероватно ће максимизирати ову производњу како би надокнадио прекид поморског извоза сирове нафте. Од ових деривата, око два милиона барела биће потрошено на домаћем тржишту, док се око 150.000 барела дневно прокријумчари преко копнених граница Ирана.
Преостала сирова нафта и рафинисани деривати сливаће се у копнена и поморска складишта. Иран располаже са око 50 до 55 милиона барела копнених складишних капацитета, од чега је сада већ знатно више од половине попуњено. Поред складишта на копну, Иран може да пуни и танкере који би усидрени стајали у Персијском заливу.
Тренутни ирански капацитет за складиштење на мору није лако квантификовати. Међутим, током првих осам дана блокаде, 15 празних танкера упловило је у залив крећући се ка Ирану. Да би избегао преливање капацитета, Ирану је отприлике свака два дана потребан по један нови празан танкер. У првим данима америчке блокаде, Иран је такође превозио 300.000 до 400.000 барела сирове нафте дневно кроз оманске воде помоћу малих бродова који углавном успевају да избегну пресретање.
Укратко, шанса за колапс иранске економије и тамошњег режима постоји, али се то не чини као најизвеснији сценарио.
Три сценарија
У међувремену, читавом свету, укључујући и Сједињене Државе, приближава се огромни шок на страни понуде који ће се прелити кроз бројне ланце снабдевања. Притом није реч само о нафти и течном природном гасу. Ради се и о вештачком ђубриву, сумпору, хелијуму и многим другим сировинама.
Светска банка пројектује да ће просечне цене роба ове године порасти за 16 одсто. Према прогнозама, просечне цене енергената скочиће за 24 одсто, док ће цене вештачког ђубрива порасти за више од 31 одсто. Повећани трошкови инпута такође ће погурати цене прехрамбених сировина и метала. Очекује се да ће просечне цене како базних, тако и племенитих метала оборити све рекорде. Притом, ове процене полазе од претпоставке да ће се блокада теснаца окончати овог месеца, те да ће се обим поморског саобраћаја „вратити на ниво близу предратног до октобра“.
Шанса за колапс иранске економије и тамошњег режима постоји, али се то не чини као најизвеснији сценарио
Најтеже последице осетиће се у економијама у развоју, као што показује и недавни рад Института из Кила на ту тему. Међутим, ни Сједињене Државе нису имуне. Америчке залихе бензина и дестилата већ сада су на ниском нивоу. Потрошачи се психолошки припремају за више цене горива, на шта указује и истраживање очекивања потрошача које спроводи Банка федералних резерви Њујорка, али притом потцењују раст цена друге робе која ће ускоро поскупети, попут свега што Волмарт (Walmart) има у продаји.
Знамо, знамо: берза расте, све је сјајно. С обзиром на то да је индекс NASDAQ сада за 14 одсто изнад нивоа на којем је био уочи операције „Епски бес“, потпуно је јасно да важи оно што је инвеститор и менаџер хеџ-фондова Ден Лоуб кратко и јасно објавио на мрежи Икс (X) пре недељу дана: „Вештачка интелигенција је јача од нафтног шока“ (AI > Oil Shock).
А онда сам и ја сам замолио Џеминај (Gemini) да ми понуди три сценарија за америчку економију:
Сценарио један: Теснац се отвара одмах (седмог маја).
Сценарио два: Теснац се отвара четвртог јула (након 120 дана).
Сценарио три: Теснац се отвара првог септембра (након отприлике 180 дана).
Ево резултата:
„У Сценарију један, главна штета је већ „урачуната у цену”, али је зауздана. Двомесечни прекид већ је изазвао скок трошкова вештачког ђубрива и енергената који се не може у потпуности неутралисати пре жетве 2026. године… Цене вештачког ђубрива – конкретно урее, која је поскупела за 47 одсто у протекла два месеца – остаће повишене током лета… Амерички увоз електронике и пластике забележио би привремена… кашњења од један до два месеца. Инфлација: Очекује се да ће се у 2026. години стабилизовати на око 3,2 до 3,5 одсто (Allianz, 2026). Раст (БДП): Раст бруто домаћег производа САД забележио би благо кориговање наниже, на 2,1 до 2,3 одсто.“
„У Сценарију два, блокада која би потрајала до Дана независности гурнула би глобалне ланце снабдевања преко њихове „тачке пуцања”. Већина индустријских потрошача одржава залихе за само четири до осам недеља, што значи да би оне биле потпуно исцрпљене до средине јуна. Јапан и Јужна Кореја, који се ослањају на Залив за 42 одсто својих потреба за нафтом и преко 80 одсто за гасом, суочили би се са системским обуставама индустријске производње.
Критична несташица хелијума… зауставила би производњу полупроводника и у Азији и у САД, чиме би се време испоруке широке потрошачке електронике удвостручило. Несташице алуминијума (будући да је Залив његов велики извозник) и специјалне пластике (која се добија од нафте) изазвале би обуставу производње у америчким фабрикама аутомобила. Инфлација: Највероватније би скочила на 4 до 4,5 одсто, док би се ‘ванредне несташице у снабдевању намирницама’ манифестовале кроз више цене меса и млечних производа услед скока трошкова сточне хране. Раст америчког БДП-а би нагло успорио, на један до 1,5 одсто.“
„Сценарио три, који подразумева шестомесечну блокаду, представља „најгори могући сценарио” чији би исход био глобална стагфлација и системски колапс међународне трговине вештачким ђубривом. Губитак сумпора (који се користи за добијање сумпорне киселине за прераду фосфата) паралисао би глобални ланац снабдевања фосфатима. Будући да је прозор за пролећну сетву у САД већ угрожен, блокада која би трајала до септембра уништила би озиму пшеницу и припреме за рану сезону 2027. године.
Инфлација у САД могла би да достигне врхунац на 4,9 до 5,5 одсто. Амерички потрошачи суочили би се са трајним поскупљењем пластике, медицинских залиха и текстила, док би ФЕД вероватно био приморан на агресивно затезање монетарне политике (два до три додатна повећања каматних стопа) упркос економском успоравању. САД би највероватније ушле у техничку рецесију, при чему би раст БДП-а пао на свега нула до 0,5 одсто за ову годину.“
Нема мира
Берзе можда јесу у порасту, али мени ово уопште не звучи сјајно, а резултати анкета су већ сада катастрофални. Проценат оних који не подржавају Трампа (56,4 одсто) близу је свог историјског максимума. Нето подршка по питању инфлације – теме која бираче највише занима – пала је на минус 41,9 одсто.
Када је реч о ценама горива, подршка је практично дотакла само дно, као што је истакао Дејвид Шор. Због свега тога, Сенат – за који су републиканци претходно веровали да ће га сигурно задржати на међуизборима – сада дефинитивно постаје упитан за ту странку. Председник је толико близу статусу „хроме патке“ (безначајности) да је трка за републиканску председничку номинацију за 2028. годину почела пре времена.
Милитантна левица је у офанзиви, при чему шокантно велики удео (чак четвртина) младих, који се сматрају „веома либералним“ бирачима, мисли да политичко насиље понекад може бити оправдано. Џонатан Риндеркнехт (30), који је оптужен за намерно подметање пожара у Пасифик Палисејдсу, у којем је страдало 12 људи и уништено на хиљаде домова, био је инспирисан паролама попут „ослободите Луиђија Манђонеа“ и „срушимо све милијардере“. Како је рекао истражитељима: „[Богаташи] нас у суштини држе у ропству.“
Манифест Кола Алена, дипломца са Калтеха (Caltech) који је наводно покушао да убије званичнике на вечери Удружења дописника из Беле куће, открио је да он председника сматра „педофилом, силоватељем и издајником“. Цитирамо:
„Окретање другог образа је за ситуације када сте ви сами угњетени. Ја нисам особа силована у притворском логору. Ја нисам рибар погубљен без суђења. Ја нисам ђак разнет у експлозији, нити изгладнело дете, нити тинејџерка коју злостављају бројни криминалци у овој администрацији.“
Стога је кључно питање на које треба одговорити једноставно: зашто би, за име света, Иранци прихватили план од 14 тачака који је изнео Аксиос? И они имају своју унутрашњу политику. На једној страни, према писању медија Иран Интернешнал (Iran International), налазе се председник Масуд Пезешкијан, министар спољних послова Абас Арагчи и председник парламента Мохамад Багер Галибаф, који су изгледа наклоњени преговорима са Сједињеним Државама. На другој страни је ИРГЦ, предвођена Ахмадом Вахидијем, који очигледно предност даје новим ракетним нападима и ударима беспилотних летелица.
Али зашто се ове две фракције не би усагласиле да Ирану највише одговара да одуговлачи ове преговоре, барем док Сједињене Државе не уђу у Сценарио два, ако не и у Сценарио три? Уосталом, Сценарио 3 је удаљен свега четири месеца.
Тачно је да су многи ратови кратки. Од свих међудржавних сукоба између 1816. и 2003. године, 23 одсто је трајало мање од два месеца, а 38 одсто између два и шест месеци. Међутим, више од једне четвртине потрајало је најмање годину дана, а пет одсто дуже од пет година.
Када рат једном пређе границу од годину дана, постоји изненађујуће велика вероватноћа да ће трајати дуже од две године. Што се тиче мировних преговора, према мојим прорачунима било је потребно 694 дана да се оконча Први светски рат, 749 дана за завршетак Корејског рата, 1.273 дана за Вијетнамски рат и чак 1.978 дана да се осигура мир између Израела и Египта.
Понављам: ратови почињу далеко брже него што предвиђате, а трају много дуже него што сте мислили да је могуће. Волео бих да нисам у праву. Али у том случају ни вештачка интелигенција не би била у праву. А то би заиста била нестварна халуцинација.
