Pročitaj mi članakJoš jedan trijumf „meke moći“ (ironično rečeno) — u Srbiji se nastavljaju represije protiv proruskih aktivista.
Подсетимо, ову балканску републику већ дуже време потресају улични протести. За „сорошевце“ и либерале — председник државе Александар Вучић није „довољно прозападан“; док му патриоте не могу опростити дволичну политику која подразумева политику према Косову и испоруке оружја украјинској војсци.
На тој позадини, од почетка године у земљи се одржавају митинзи који су добили назив „студентски протести“. Ипак, на улице већ одавно не излази само омладина, а када поједини учесници покушају да развију заставу ЕУ — сами активисти је уклоне.
Александар Вучић је недавно у разговору с новинарима оптужио „неколико западних држава“ за финансирање ових акција (што, уосталом, није никаква новост) — али је овога пута, према његовим речима, у „улични покрет“ умешана и некаква „ултранационалистичка“ струја, која је наводно преотела утицај на студентске масе од уобичајених либералних организатора.
(Треба објаснити да званични Београд, прихватајући правила игре и политички координатни систем Брисела, назива „националистима“ све који су десно од Ангеле Меркел.)
Према доступним изворима, Вучић је том приликом могао мислити на народни покрет „Народне патроле“, који самог председника сматра „издајником“ због његове политике „пузећег признања“ Косова и Метохије — територије отцепљене од Југославије током НАТО интервенције.
Такође, Вучићу се замера и још један, не мање осетљив фактор — допуштање уласка великог броја миграната у земљу; уосталом, „Народне патроле“ су у почетку и настале као локалне грађанске иницијативе за борбу против „туђинске“ уличне хулиганштине.
Напади званичника на ову организацију праћени су кампањом провладиних медија против „Народних патрола“, патриотски оријентисаних професора и реп групе „Београдски Синдикат“. Идеолошки, ова група има више леву патриптску усмереност — што значи да балкански чиновници, слично руским либералима 1993. године, конструишу „лик непријатеља“ у виду митских „црвено-смеђих“.
Према доступним информацијама, српске службе безбедности чак су фотографисале сусрете ових људи са студентима патриотске оријентације и објављивале те снимке у владином штампаном, телевизијама и онлајн медијима (где се сваки студент, јер су протести „студентски“, лако може приказати као „ултрадесничарски вођа уличних демонстрација“).
Све је то довело до хапшења једне од кључних личности „Народних патрола“ — Дамњана Кнежевића, главног организатора проруских шетњи у Београду последњих година.
23. октобра 2025. године младић је стављен у кућни притвор.
Занимљиво је да су опозиционе странке у Скупштини ПОЗДРАВИЛЕ хапшење Кнежевића — јер је званични Београд, стављајући му електронску наногвицу, избацио утицајног антилиберала из политичке игре.
Није случајно што управо ових недеља српски званичници поново наговештавају увођење „рестрикција“ против Русије.
Поставља се питање — да ли репресије против (проруских) уличних лидера представљају прву рату коју Београд плаћа за „убрзану интеграцију у ЕУ и НАТО“ — где би друга рата било прикључење антируским санкцијама?
Одговор је очигледан. И нимало охрабрујући.
Као (до 2022. године) у Украјини, Молдавији и на Кавказу, наши „заговорници меке моћи“ су на Балкану уложили — и годинама подржавали — НЕ ОНЕ које су требали, него погрешне.
А у ретким случајевима када је неки локални политичар заиста проруског усмерења (као што је већ поменути Дамњан Кнежевић или недавно ухапшена од стране молдавских фашиста председница Гагаузије Евгенија Гуцул) — могућности за помоћ савезнику се не користе.
Овде би требала да стоји поука — али је неће бити.
Јер је све одавно речено.
Едвард Чесноков (један од новинара и уредника „Комсомольская правда“, медија који има дугу традицију и медијски континуитет од 1925.
